Путинова ракетна игра

Западни медији и аналитичари љуте се што Владимир Путин користи сваку прилику и пукотину која му се укаже, мада многи верују да их, серијом наизглед неразумљивих потеза, и сам успешно ствара

Недавни указ председника Владимира Путина, да прекине учешће Руске Федерације у Споразуму о ликвидацији ракета средњег и краћег домета, изазвао је лавину негативних коментара у западним, па чак и у руским медијима. Док први у потезу руског председника виде још једну манифестацију „агресивног Кремља“, ови други сматрају да је Путин тиме ослабио позиције Москве и одиграо у корист Американаца. Реч је о споразуму из 1987, који су потписали у Вашингтону тадашњи лидери СССР-а и САД, Михаил Горбачов и Роналд Реган, и њиме је забрањено поседовање, коришћење и развијање ракета домета између 500 и 5.500 километара. Другим речима, елиминисана је могућност да поприште нуклеарног рата буде у Европи, имајући у виду да су обе стране планирале да на Старом континенту разместе своје пројектиле наведеног домета. То је изазивало страхове и Европљана, али и Руса, будући да је Вашингтон могао такве ракете да постави на територији својих европских НАТО савезника, а СССР није имао чланице свог пакта на западној хемисфери. У том смислу, споразум је Москви доносио опипљиву корист током последње три деценије.

[restrict]

ТРАЖИО СЕ САМО ПОВОД Сада је томе дошао крај. Европска безбедност поново је доведена у питање ако ракете средњег домета буду лоциране са обе стране руске границе. То можда може да одговара појединим владајућим круговима у новим источноевропским чланицама НАТО-а (бившим совјетским сателитима), али изазива незадовољство у „старој Европи“, која је веровала да је са Хладним ратом, и његовим страховима и претњама, заувек завршено. Класична ракетна криза, за коју се мислило да је одавно део историје, сада се поново враћа на велика врата. И што је за Европу најгоре, кључ ове кризе лежи у рукама Американаца и Руса, па они могу да је заоштравају и смирују по сопственом нахођењу. Али има ли места оптужбама према Путину?
Јасно је да је споразум о ракетама средњег домета више одговарао Москви, из најмање два разлога: спуштао је ритам у исцрпљујућој трци у наоружању и реално је доприносио безбедносној равнотежи у Европи и свету. Руси нису деценијама морали да брину да ли ће, данас-сутра, економски јачи Американци на њиховој граници распоредити више хиљада пројектила којима ће држати на нишану Москву. И нису морали да предузимају скупе мере за парирање Вашингтону – довољно је било држати у добром стању стратешки нуклеарни потенцијал, који може гарантовано да уништи планету. Појава огромног броја мањих и јефтинијих пројектила, који у року од неколико минута могу да спрже не само руске градове већ и директно погађају ракетне силосе пре него што војници и стигну да региструју напад и испале своје нуклеарно пуњење, представљало је огромну претњу за руску (совјетску) безбедност. И доводило Европу у позицију таоца, односно гарантовану мету у случају превентивног одговора или контраудара Москве.
Отуда је, такође, јасно да је и Европа била веома заинтересована за такав споразум. Он је био донет у време када је у Кремљу сазревала свест да је нека врста предаха и споразума са Западом неопходна и када је Горбачов прогласио своју пацифистичку доктрину „заједничког европског дома“. Американци пак нису били одушевљени идејом да сами себи избију из руку тако јак адут, али европско незадовољство их је покренуло на компромис – иако су претходно учинили све да Русима закомпликују услове под којима би били спремни да потпишу споразум. Но то се ипак десило и од тада, периодично, могле су се чути жалопојке из Вашингтона. Од тога да „Руси крше споразум“, па до крајње отворених оцена да САД треба унилатерално из њега да иступе. Америчко незадовољство кулминирало је под влашћу председника Барака Обаме 2013, још пре избијања кризе у Украјини, а већ од следеће године – након руског припајања Крима – постало је јасно да је овај сценарио неизбежан. Тражио се само повод.
И пронађен је у руској ракети 9М729. Док је Москва уверавала да је њен домет испод „црвене линије“, Американци су тврдили да је 500 километара већи. И небитно је да ли је то заиста тачно, јер су у Вашингтону били одлучни да покрену нову трку у наоружању. Администрација Доналда Трампа проценила је да то може бити инструмент притиска не само на Москву већ и на европске „савезнике“ који последњих година радије гледају своја посла. Или, све више, воде своју политику, независну од Вашингтона. Па, ако „стара Европа“ неће да слуша, онда ће земље „нове Европе“ бити полигон за америчке ракете, чиме ће цео континент бити у стању покорности. Или бар тако верују неки у Америци, а развој догађаја у протеклих двадесетак година им указује да су у праву и да Брисел без „помоћи“ Вашингтона не може ниједан свој проблем да реши. Многи у ЕУ зато не крију сумње да део њихових проблема креирају управо Американци, да би их онда – заједнички решавали. А све у духу „трансатлантског партнерства“ које се мора чувати као зеница ока.

РУСИ ОДРЕАГОВАЛИ РЕЦИПРОЧНО У свом овом замешатељству, међутим, своју шансу види и Москва. Отуда и примедбе Путину које долазе из саме Русије. Мора се признати да – ако је то тачно – руски лидер игра прилично ризичну игру. Ипак, формално нема места оптужбама против Кремља, јер је налог за иступање из Споразума најпре дошао из Беле куће, а Руси су само реаговали реципрочно – такође напуштањем уговора и покретањем научноистраживачких радова и пројеката за поновно стварање забрањене класе ракета. Све то исто раде и Американци. Питање је, само, да ли је Путин имао начина да спречи САД да сруше уговор, да је, рецимо, пристао да ракете 9М729 потпуно уништи? То је суштина приговора који стижу руском председнику и из његове земље, и са Запада. Могуће да је и могао, али није. И то је, вероватно, највећа загонетка.
Путин и његова екипа остали су чврсти у ставу да ракета 9М729 не крши Споразум и да руске кривице ту нема, па је Вашингтон после шест година приговарања добио одрешене руке да повуче своје – изузетно радикалне – потезе. Да ли је у том „радикализму“ кључ за разумевање сложених Путинових маневара? Да ли је његова „провокација“ уперена на подривање трансатлантског савезништва? Ако Трамп оствари своју претњу и почне у Пољској, Румунији и на Прибалтику да размешта нуклеарне потенцијале и јача противракетну одбрану, онда ће у Паризу, Берлину, Риму и Мадриду бити још више фрустрирани. Да ли ће њихова реакција у том случају бити још већа приврженост Америци, или ће на снази добијати такозвани популисти, а поготово оно крило које се залаже за већа права националних држава, а против су Европске уније, па чак и НАТО-а? И да ли је то разлог што званични Берлин и Париз, као носећи стубови ЕУ, у таквом развоју догађаја виде једну од директних претњи за опстанак Уније?

РИЗИЧНА ИГРА И ЊЕН (МОГУЋИ) УСПЕХ Ако је тај циљ био међу Путиновим приоритетима, онда не чуди што игра ризично, јер тиме значајно повећава своју политичку тежину у односима са Европљанима. Истина је да пројектили средњег домета могу да униште Русију и њен нуклеарни потенцијал, али ће увек остати неколико ракета које ће успети да полете и досегну своје мете – и у Европи, и у САД и Великој Британији. То се, између осталог, постиже већим бројем мобилних лансера, попут новог интерконтиненталног система „Јарс“, који тешко може бити уништен чак и у изненадном ракетном удару. Напросто, он се стално креће и мења позицију. Уз то, Русија развија и најновије хиперсоничне технологије, што пружа довољне гаранције и у даљој будућности.
У том смислу, занимљива је и недавна анализа једног од најстаријих немачких дневних новина, „Сарбрикер цајтунга“. Лист упозорава да је Русији „одлично познато колико је НАТО слаб“ и позива на јаче акције против Москве. За слабост алијансе окривљују Трампа, који је успео да јој наштети „бројним претњама“ према државама чланицама. Подсећа се и на сталне оптужбе према Немачкој да она, наводно, исувише мало троши на одбрану – иако Немци сматрају да то није тачно. Такву ситуацију, указује лист, Русија вешто окреће у своју корист. И немачки новинари истичу Споразум о ликвидацији ракета средњег и краћег домета, али као пример руског непоштовања уговорних обавеза, што јој је омогућено да чини због нејединства западних савезника. Иако тражи „одлучније мере“ против Москве, и немачки лист упозорава да политички сукоб с Русијом не сме да исклизне с дипломатског колосека, јер би имао непоправљиве последице по цео свет.
Другим речима, мада тврде да су против, делује као да и немачки новинари раде у Путинову корист. Стављајући у исти кош и њега и Трампа, и сами помало доприносе разградњи трансатлантских веза. И онда се чуде што Путин, као искусан и вешт лидер, користи сваку пукотину која му се укаже. А многи кажу да их, серијом на први поглед чудних и неразумљивих потеза, и сам успешно ствара. Уз већ разгранату, деценијама стварану мрежу политичких савезника и истомишљеника у Европи, ова ризична игра можда може да успе. А Трамп? Па, он „доказано“ није изабран на место председника САД уз Путинову помоћ. Мада се, понекад, понаша као да јесте…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *