Почетна / Интервју / Протојер Андреј Ткачов: Русија има Христа

Протојер Андреј Ткачов: Русија има Христа

Манастирска светост с њеним старцима и праведницима је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је и луда

Разговарала Наташа Јовановић

Тражим људе који имају огањ у себи, и не налазим их, ни у политици ни у спорту ни на универзитету. А опомињем, не смемо да спавамо. Ја не могу да спавам. Можда ћемо сутра, размишљам, умрети, и мене боли то што нећемо успети да урадимо нешто важно. Можда ће, плашим се, остати неки човек коме нисмо стигли да кажемо да је Христос васкрсао – говори у разговору за „Печат“ протојереј Андреј Ткачов, проповедник и мисионар чије се књиге широм света читају с највећом пажњом.

Из ваших текстова избија не само непатворена истина православља већ и непатворена чистота и лепота словенске душе. Колико је у праву Иларион Троицки кад тврди да словенства ван православља нема?

Мислим да је тако. И Достојевски је тврдио да је словенство без православља ништавило. Без православља ми смо страшни. Без православља Рус је страшан човек, а с православљем он је Серафим Саровски. Исто мислим и за Србе. Зато за Словене не видим никакву алтернативу Христу. Не знам, можда су Грци били бољи, а Римљани моћнији без Христа. То не знам, али знам да су Словени без Христа никоговићи. А људи се данас кваре греховима. Раније сам се, кажу, тога стидео, а данас се тим поносим. Словени имају свете људе, пријатеље на небу. Много пријатеља на небу. Kажем: Помози Свети Јустине, и он ми пружа руку. Исто замолим Светог Николаја, и помоћ ми стиже одмах. Имамо пуно светих на небу. То је наш словeнски живот.
Чини се да је тешко данас сачувати национални карактер словенских народа – чедност и искреност – у свету који је не само огрезао у греху већ прогласио грех за норму, и то глобално значајну норму.

Национална идеја није у броју бајонета, није у нафти и није у балету у Бољшом театру. Она је у литургији, ма како то чудно звучало за многе уши, између осталог и за уши аутора ове сентенце. Шта ми имамо чега нема на Западу? То је питање које сева у ваздуху као избрушени челик. Ми имамо литургију. Не науку, не космос, не нафту, па не ни књижевност. Тачније, имамо све то, али не као основу већ као додатак главном. А главна је литургија. Ако људи једни друге не једу живе, тајни разлог за то је служење литургије. Гогољ је осетио литургију. Достојевски који је изашао из шињела Николаја Васиљевића осетио је манастирску светост с њеним старцима и праведницима. То је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је, луда.

Русија ни сама не зна шта има. Она има такво благо. Русија има Христа. Када она сазна за то, када спозна ту истину, цео свет ће се преокренути – пробудићемо великог успаваног џина. Постоји једна бајка о Илији који је лежао у пећини и није могао да устане. Ту су били и свети старци, убожјаци. Они су га благословили да устане. Када је устао, истерани су Татари. Данас су потребни старци да пробуде Илију. Руси су веома снажни, али не знају сви за Христа. Ако литургија постане жива за све масе крштеног народа, овај народ ће из својих дубина, мрачних али живих, произвести такве облике живота да ће свет узвикнути једно гласно „ах“.

Онај део света, мислите, који у Русији види реметилачи фактор?

Не треба се чудити мржњи према Русима, писао сам. Руси су непоновљиви и имају мисију. Мржња према Русима траје вековима. Да сте узели новине из 19. века, француске, енглеске, били бисте запањени: То је буквално пресликани „Шарли ебдо“. Тамо су свуда руски медведи, руски страшни цареви, пијанци с некаквим балалајкама на улицама који страшно прете сиротој Европи. А Европа је очешљана, дотерана, лепа девојчица која се игра на улици лепог градића. Руси су медведи који желе све да зграбе. Не мислим да треба расипати снагу на убеђивања и доказе. Треба познавати историју, црквене корене бића, руску светост. Када упознате свету историју ове земље везану за благоверне кнезове, јуродиве мученике и новомученике, спознаћете тајну која се зове Русија. Русија је известан архипелаг, тајанствена васељена.

Где је данас праунук европске хришћанске цивилизације?

Човек је постао сваштождер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером. Рећи ће му: „Ево, овде пољубите, ево, ово придржите, а овде клекните на колена. То је због среће“, и урадиће то. И све то због унутрашње празнине и смањења простора које се зове глобализам. Тако унутар простора који се скупио креће унутрашње празан човек, угледан представник западне цивилизације. Он има више пара и прегршт слободног времена. Овај праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као пре триста година – вера, нада, љубав. Међутим, код њега је то „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и љубав према себи. Овај мили човек воли животиње, али само зато што не воли људе, а треба неког волети. Смирење је с поругом назвао понижењем, а гордост врлином. Коначно изгубивши сваки укус за истину, одлучио је да истине уопште нема, а то значи да је свако у праву на свој начин. Ову одвратну мисао назвао је достигнућем и назвао је толерантношћу.

Чини се да онај остали свет, егзотичан, многолик и „нецивилизован“ има своје мишљење о томе? Шта он поручује западном човеку?

На многим језицима тај свет се обраћа западном човеку: „Дођи код нас. Лечи се нашим народним средствима. Играј ноћу на нашим плажама. Фотографиши се на рушевинама наших древних храмова. И плати нам за то.“

Они говоре тихо повијене главе четкајући сјајне ципеле белог туристе: „Ускоро ћемо и сами доћи код тебе. Многи наши су већ дошли, али то је тек десант. Живећемо у твојим градовима, школоваћемо се на твојим универзитетима. Улењио си се и навикао на комфор, а ми још увек знамо да радимо. Сто пута ћемо се сагнути до земље, али једном ћемо се ми исправити, а ти ћеш се сагнути. Само што се ти више нећеш исправити. Мрзимо те чак и када се школујемо на твојим универзитетима. Везујемо кравате по твојој моди и мрзимо те. Заједно с језиком своје мајке учимо језике туђих мајки, али само да бисмо те проклели на свим језицима света. Више немаш душу и у твом координатном систему нема друге полазне тачке сем твог егоизма. Кад умреш, чак и чим само паднеш, уморан од разврата, пијанства или сопствене трошности, број људи који ће пожелети да тобом обришу ноге биће тако велики да ћеш се заувек помешати с прахом. Међутим, праунуци хришћанске цивилизације као да не чују ове претње. Не треба да учимо од Запада. Нешто можемо научити и од Оријента.

Где лежи корен снаге и жилавости једног Оријента?

На Оријенту је мање неонских светала, али тамо постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж и деца и унуци. Тамо сви живе заједно као прсти у песници. Тамо се за савет обраћају онима који су своје унуке већ оженили.

Може ли православна црква да сачува неокрњену и неизмењену истину о којој сведочи а иза које стоји Христос као глава, и да истовремено уђе у свет који не само да је другачији од оног у којем је ширено јаванђеље већ је другачији и од оног у ком смо ми рођени?

Мислим да може. Рођен сам у СССР-у. Нико ме није учио да се молим. Тражио сам Бога. Када сам живео у Лавову, тамо је било пуно различитих вера. Где је правда, истина, срећа, питао сам се. Једном сам отишао у католички манастир, и осетио да у мом срцу нема вере и среће. Ако је то вера, помислио сам, могу одмах да се обесим, не могу тако да живим. Тог дана ми је било врло тешко. Те вечери сам доспео у православну цркву. Ту сам осетио да Христос разговара са мном. И од тада се нисам колебао и сумњао. Двадесет година касније служио сам у тој истој цркви. У нама постоји унутрашња жудња и жеђ толико снажна коју нико не може да утоли. Приђеш и питаш ме: Шта желиш, власт? У реду, одговарам, и шта још нудиш? Новац? Аха, добро и новац. Жене? Питам, јел’ то све? А у мени немирно срце. Шта ћеш ми дати да изневерим Христа? Све је то мало. Тако је било и у трећем и у четвртом веку, и данас. Истине су неокрњене и не дају се изменити околностима, географијама или временима. Мислим да су сви људи исти.

Често користите јеванђељске метафоре. Колико су оне разумљиве савременом човеку који нема контакт са земљом? Шта у есхатолошком смислу значи неразумевање јеванђељских појмова? Да ли смо ми исцурили историјско време?

Свака ствар је велика прича. Шта човек може да сазна путем телефона? Овде кажеш, а тамо се чује. То је молитва. А шта је воз? Ако закасниш пет минута, све је отишло. Воз, телефон, водовод, то су све приче. Од свега можемо учити чак и ако не копамо земљу и не муземо краве. Ми живимо међу људима. Наши аутомобили, телефони, авиони, све је то прича о Богу. Када летим авионом, размишљам шта би било да је цар Давид летео. Какве би псалме написао? Он би написао величанствене псалме човека који лети авионом. Ништа се није променило. Моје срце, ум, душа све је исто. Нека авиона и аутомобила, хлеб је светиња. Под небом нема ништа ново. Људи кажу ми летимо, пишемо, ми аванзујемо. То су глупости. Хеј-хеј станите. Не, ја сам болестан, ја волим, ја се кајем и молим и ништа ту нема новог. Цивилизација је само дим и магла. Суштина је остала иста.

Леонтјев је у времену много мање глобалистичком говорио да урбанизам не воли аутентичност. Како урбани православац може да сачува аутентичност православља и руски лик?

Хришћанство је градска вера. Није то сеоска вера. У граду су епископи, професори, библиотеке, у селу су људи који јесу ближи Богу, али ако им то неко не каже, они не знају. Књиге и образовање су у граду. Изгубили смо рај. Први рај је био врт. А будуће царство је град који силази с неба, нови Јерусалим. Отишли смо из врта и дошли у град. Зато је благодат Божја у граду. Ту је ум, а ум долази до Бога. Град је царство Божје.

Каква је одговорност парохијског свештеника у мегалополису?

Парохијски свештеник у мегалополису је Свети Георгије, мученик. То је човек који се бори са страшним греховима, палим духовима, наркоманима, проституткама, лицемерима, убицама. Око њега је милион посрнулих људи. Без Христа он би полудео, убио би се за пола године. Градски свештеници, мислим, најсветији су људи. Они се боре и кад нема рата. И ако они изгубе, наступиће прави рат у којем ће се проливати крв.

Може ли црква да помогне држави да направи један аутохтони систем, да понуди јаку алтернативу овоме што данас имамо на пољу културе и образовања?

Потребни су нам људи. Идеологија неће никога спасти. Идеологија мора бити у нама. Узмите ми све, али ја ћу остати ја. Значи, ја имам идеологију. Верујем да је Христос мој Бог, да ћу умрети и да ће ми он судити. О томе ћу увек и свима причати. Ако у мени нема вере, можеш ми дати и књиге и митре и какав је смисао? Нама требају људи који ће горети. Нама је потребан огањ. Шта ми се свиђа код Светог владике Николаја Велимировића? Он вапи: Хеј људи, хееј, немојте да спавате. Устајте. Потребан је огањ. Осећам да старим, и мучи ме једна мисао, да нисам ништа за Бога урадио, и размишљам шта бих још могао урадити, можда нешто отпевати, изградити, записати. Ми смо новозаветни Јевреји. Бог нас је позвао. Прихватимо то, чак и када нам кажу да смо луди, необични и чудни. Могао бих да будем милионер, ђаво ће ми у томе помоћи. Али онда размишљам. Не-не-не, стани. Нећу. Шта ће ми? Желим све да дам за Христа. Мој живот је такав. Бојим се славе и богатства. Такви су сви православни Срби и Руси. Нека, нека је тако. Нека се Хрвати хвале, а Срби воздижу до неба.

Да ли ће Русију и Србију спасти врлина или вештина?

Нас ће се спасти вера. Осећам да ми свештеници треба да положимо живот, и да сву снагу уложимо у то да наши људи схвате ко су. Колико је наших људи страдало за Христа а многи то не знају. Треба свима да причамо да смо ми Христос, да је Бог наш краљ и да морамо да му служимо. Очи бих дао да људи схвате да је Христос васкрсао. Када Рус не верује, он није Рус већ чудовиште. Зато сам дошао из Украјине у Русију. То је као да сам рођен у Црној Гори, али сам пожелео да живим у Србији. Желим да свој живот дам да људи схвате да је Бог жив и да нам служи као што ми служимо њему.

Како треба да се односимо према канонима? Да ли су они нама, православним верницима, али и клирицима постали претежак терет?

Каноне је лако поштовати. Када вас волим, зашто бих консултовао каноне, зашто би то био грех? Они су смишљени за грешнике. Ствари су много једноставније. Не видим у свету страшни суд, ја трагам за љубављу. Ако вас волим, какви су мени канони потребни? Борба за каноне је знак пада. Николај Велимировић је говорио када човек изгуби љубав, он се бори за праведност, а када изгуби праведност, долази у сукоб с Богом. Љубав је изнад праведности. Она је изнад свега. Она је одраз Божјег присуства.

Какве су, по свеправославну васељену, последице одлуке цариградског патријарха Вартоломеја да да томос украјинским расколницима?

Последице његове одлуке су адска провалија, али православље ће све победити. Православље је силно, чудно и неразумљиво, као трава која избија кроз асфалт. Мислим да ће у свеправославном свету последња реч припасти Русима, а ја молим Бога да је они са страхом изговоре. Вартоломеја је ђаво у старим годинама ухватио за ребра. Њему се ближи кончина, али ђаво га је преварио. Он је горд човек. Помислио је да је главни, заборавивши да је први онај ко је најмањи. Код Христа он није главни. 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *