Почетна / Колумне / ПРИЧА О БУНАРУ И ВАРОШИЦИ

ПРИЧА О БУНАРУ И ВАРОШИЦИ

Како је у Книћу, варошици у Шумадији, после много година обновљен бунар, познат као „Баџића бунар“?

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац. Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

ВОДА ИЗ „БАЏИЋА БУНАРА“ Летње доба. У градовима се мисли на море и одмор. На селу се ради. По варошицама у Србији, и ради и одмара.
У Книћу, месту у Шумадији, после много година обновљен је бунар, познат као „Баџића бунар“. Налази се на међи између Доње и Горње мале. Мештани тврде да је у њему увек било воде и да никад, ни за највећих суша, бунар није пресушио. Поред њега је било и камено појило за краве и овце. Временом, бунар је запуштен, кровна ограда на њему (у Качеру тај део зову сантрача) пропала, те се и вода загадила. Пролазио сам поред њега ранијих година, а у варошици слушао приче, више жалопојке, како, ето, бунар пропада, а нико о њему не води рачуна нит хоће да га поправи. На моје питање: Ко би бунар требало да поправи – саговорници би испили по гутљај пива, слегнули раменима или додали: Ваљда ови из општине. Време је пролазило, пиво се испијало, бунар таворио док ове године пролазећи путем не приметих двојицу мушкараца како нешто око бунара премеравају. После неколико дана видех како доносе металну конструкцију, намешташе је по бунару и онда је однесоше. Нисам туда пролазио неколико дана, а онда на Петровдан 2019/7527 године враћајући се из цркве са Свете литургије угледах нов кров са мрежом над бунаром и пумпом обојеном у тамнозелену боју. Приђох пумпи два-три пута притиснух ручку горе-доле, млаз воде потече према обновљеном каменом кориту и мени би мило. Покушах у варошици да сазнам ко је обновио бунар, али ми то не пође за руком. Многи нису, док им не рекох, ни знали да је бунар поправљен. Некако стекох утисак, Боже ми опрости, као да им не беше мило што бунар ради. Биће, да ће имати један разлог мање за жалопојку и критику свега око себе, док испијају пиво или срчу кафу. Но, није ни важно.
Воду из бунара свако може наточити и то задовољство себи приуштим сваки пут кад поред њега прођем. Неприметна ствар за човечанство али мени вода из „Баџића бунара“ радост причињава. У суботу 20. јула је осванула плоча и на њој 41 име, то су они што су уложили труд и новац у чесму. Од Бога им здравље.

РАЗАПЕТИ НА КРСТ Читајући новине видим да је свуда у свету неко опште незадовољство. Сваком по нешто смета. Нема државе ни светског државника који се неће свакодневно огласити преко механичких сокоћала, како би рекао Митар Тарабић, и за нешто окривио неког другог. Мора се обезбедити слобода за новинаре и медије, говоре једни док забрањују другим новинарима и њиховим агенцијама да учествују на скупу где се говори о правима и слободама. Тешко је особи непомућене памети разумети трактате о слободи и праву на њу али која не важи за све посленике професије. Важи за наше, али не важи за њихове. Као што давно рече један председник САД, „знамо да је поменути битанга, али је наша битанга и зато га морамо штитити“.
Зато је могуће снимити хвалоспев филм о НДХ генералу, али није могуће снимити филм о злочиначком убиству дечака Слободана Стојановића. О злочину учињеном над њим постоји правоснажна судска пресуда и признање убице.
На сав глас се мора говорити о Сребреници, чак се прети кажњавањем, затворском казном, ако се о „геноциду“ ћути. Кад је злочин у Братунцу у питању, онда се ћутање препоручује. Није лепо говорити о злочинима над српском децом, женама, бабама и дедама. Срби су, а Србе је дозвољено, чак се и препоручује, убијати, клати, уништавати. Убити Србина није злочин поручује међународна заједница. Ми, Срби морамо бити свесни различитих „међународних правних“ аршина кад смо ми у питању. Разапели су нас на крст и хоће нас учинити кривцима за сва недела која се на планети Земљи – округлој или равној – дешавају. Одупримо се наметању кривице и не дајмо се. Донесимо уредбу или члан у кривични закон (како је предложио у Парламенту Војислав Шешељ) по коме ће свако ко јавно у држави Србији изјави да је у Сребреници почињен геноцид бити кажњен.
Драги моји Срби. Морамо се борити. Ништа на тацни нећемо добити. Важно је бити истрајан и нигде не журити. Коме се жури нека јури. Уз Божју помоћ, у се, у своје кљусе и православну браћу Русе. Нема друге.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Помолимо се за све заточене Србе у евроунијатским тамницама. Сетимо се, бар ми кад су га други заборавили, Џулијана Асанжа заточеног у казамату Велике Британије. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *