Почетак ере Eвроазије

ШАНГАЈСКА ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА БУДУЋНОСТ

Ера Велике Евроазије више није далека и неодређена будућност. Она је практично већ почела. Сједињене Државе, дојучерашњи предводник „либералног Запада“, приморане су на повлачење; уздижу се, консолидују и јачају евроазијске силе, „Исток“. Либерална епоха је завршена, а његове вредности „превазиђене“, што је констатовао и руски председник Владимир Путин

Tоком јуна у Бишкеку, у Киргизији, одржан је састанак представника земаља Шангајске организације за сарадњу (ШОС), на коме су учествовали лидери Русије, Кине, Индије, Ирана, Белорусије, Узбекистана, Пакистана, Казахстана, Таџикистана, Авганистана, Киргизије и Монголије. Овај скуп је вероватно значајнији и далекосежнији политички догађај него самит Г20, одржан практично у исто време у Осаки. Шангајска организација, која је никла из Шангајске петорке, основане још 1996. године, постаје све значајнија политичка, економска и безбедносна организација на карти света. Ако погледамо мапу Евроазије, ШОС данас укључује евроазијски Хартленд („Срце земље“ – територију некадашњег Руског царства, потом СССР-а) и готово све земље „унутрашњег полумесеца“. Теорију Хартленда развио је британски професор и политичар Хелфорд Џон Макиндер почетком XX века. Он је аутор славне максиме: „Ко контролише Хартленд, тај влада Светским острвом (Евроазијом). А ко контролише Светско острво, тај влада светом.“

Ера Евроазије је већ почела

Насупрот овој континенталној маси, сачињеној од „срца“ и „полумесеца“, према Макиндеру, простире се спољашња област, „светска периферија“, која обухвата Британију, Океанију, Аустралију, Јапан и обе Америке. Изузмемо ли Океанију и Јапан, то је прави, „острвски“ Запад: пол таласократије, Мора. Макиндер је историју света схватао као непомирљиву борбу поморских и континенталних сила. Симболички, то је борба Бехемота, копнене животиње, са Левијатаном, морском немани: Левијатан покушава да угуши Бехемота, Бехемот настоји да чудовиште баци назад, у морске дубине. Историја је много пута потврдила основаност ове идеје о темељном антагонизму Копна и Мора. Овај мислилац је предвидео и крај „колумбовске епохе“ светске историје: крај раздобља превласти поморских и трговачких сила над континенталним, који ће неминовно наступити као последица развоја трансконтиненталних комуникација. Почетком прошлог века у Руској империји грађена је Транссибирска железница. Данас Евроазију прекрива све гушћа и моћнија мрежа коридора „Новог пута свиле“, а континент се постепено претвара у војно неосвојиву тврђаву.
Ера Велике Евроазије више није далека и неодређена будућност. Она је практично већ почела. Сједињене Државе, дојучерашњи предводник „либералног Запада“, приморане су на повлачење; уздижу се, консолидују и јачају евроазијске силе, „Исток“. Либерална епоха је завршена, а његове вредности „превазиђене“, што је констатовао и руски председник Путин. Он је овај став изнео чак три пута: два пута у јуну, на Петербуршком економском форуму и у интервјуу Фајненшел тајмсу, да би га поновио у Осаки. Председник Трамп се сложио с њим. На Западу се због тога продубљава раскол између ЕУ и САД. У ствари, како констатује Славољуб Лекић, у тексту о „сукобу елита“ и „варваризацији Европе“: „између Атлантика и Пацифика ври“.

[restrict]

Ветрови промена у Евроазији

Ови „трендови“ су већ неко време незаустављиви. САД би у догледно време могле сасвим да напусте Евроазију. Очигледно, не својом вољом. Промене у Евроазији су епохалне, и нису наступиле преко ноћи, већ су стрпљиво припремане деценијама. Само неколицина луцидних мислилаца и оштроумних посматрача током XX столећа успела је да наслути логику будућих догађаја и приближавање овог преокрета, који ће имати круцијални значај за будућност света. Сада је то већ сасвим опипљива реалност, у коју више није дозвољено сумњати, иако је пред њом још могуће затварати очи. Реалност можемо игнорисати, али искључиво на своју штету.
У Евроазији се корак по корак ствара нова безбедносна и политичка структура, која свуда смењује остатке старих западних колонијалних модела. ШОС је само ембрион те будуће структуре. Како примећује руски публициста Андреј Фефелов: „На наше очи се убрзано ствара нови евроазијски поредак, гради се политички костур Великог континенталног савеза у који ће у будућности неизбежно ући Немачка, Турска и друге земље Западне и Источне Европе“. Ући ће, наравно, и Украјина, и то није ствар неодређене и „далеке будућности“. Ући ће и читав низ земаља које су још привидно под чврстом контролом атлантиста, као неодвојиви део досадашње „безбедносне архитектуре“ коју је Запад стварао током претходних деценија, нарочито после пада Берлинског зида и слома Источног, комунистичког блока. „Ветрови промена“ не дувају само у Азији, на широком простору од Кине и руског Далеког истока, све до Средње Азије и Блиског истока; ако не данас, они ће се осетити већ сутра на истоку и на западу Европе. Атлантистички „нови светски поредак“ је сада и званично мртав. Срушен је и „међународни либерални поредак“; њега је сменило стање у коме више не важе никаква правила. Међународно право и Уједињене нације су, привремено или можда заувек, стављени ван снаге. Тек треба видети да ли ће оживети у будућности. То политичку реалност чини непредвидљивом и опасном. О томе је на самиту такође говорио председник Путин: „Наше земље (унутар ШОС-а) опредељене су за очување система међудржавних односа, чије се језгро налази у Повељи УН и владавини права. Ми подржавамо важне принципе међудржавних односа као што су поштовање суверенитета и немешање у унутрашње ствари других држава.“

Нови троугао моћних

У таквим околностима одржан је последњи самит ШОС-а. Узгред, званични језици ове безбедносне структуре су руски и кинески, а не енглески. Скуп је протекао у знаку „узајамног поштовања“ и „узајамне користи“ земаља које се веома разликују међу собом, и у духу уважавања различитих традиција и култура. ШОС се не заснива на принципу диктата. Остаће упамћено и да је на њему индијски премијер Нарендра Моди иницирао одржавање посебног састанка с председницима Русије и Кине у оквиру Самита Г20 у Осаки. Није познато шта се заиста одвијало на овом састанку, „иза затворених врата“. Лидери ове три земље, тврди аналитичар Пепе Ескобар, састали се у строгој тајности: „И није било никаквог цурења информација.“ Али већ и чињеница да је индијски премијер иницирао овај састанак, у тренутку кад Индија трпи ударце Америке, суочена са сличним проблемима као и Русија и Кина, довољно говори сама за себе.
У ствари, „Њу Делхи тврди да је Моди преузео иницијативу за састанак у Осаки, а то баш и није сасвим тачно. Осака је кулминација дугог процеса који су водили Си и Путин како би ’намамили’ Модија у трилатералну евроазијску интегративну мапу пута, договорену на њиховом пређашњем сусрету прошлог месеца на самиту ШОС-а у Бишкеку“ (П. Ескобар). Сада се „тројка“ – Русија–Кина–Индија (РИК) – „у потпуности враћа на сцену“; наредни састанак је заказан за септембар, на Источном економском форуму у Владивостоку. Према изјави председника Путина, РИК има за превасходни циљ „конфигурисање недељиве безбедносне архитектуре за Евроазију“. РИК можда није антиамерички усмерен, али смисао ове сарадње је да спречи свако будуће нарушавање безбедности у Евроазији, а до таквог нарушавања је, у прошлости као и данас, долазило искључиво од стране САД.
Индија се данас налази на историјској прекретници. Много тога у Евроазији зависи од премијера Модија који је, за многе неочекивано, поново убедљиво тријумфовао на изборима. Он није нимало омиљена личност у западним медијима, који га оптужују за популизам и екстремни национализам: наводно, „од великих светских демократија које су пале на популизам, Индија је била прва“. У стварности, Моди је још 2012. обећао економски просперитет за све Индијце, па и најсиромашније, и безбедност Индије. Другим речима, он жели да Индију претвори у респектабилну и суверену светску силу. Да би у томе успео, мора да обезбеди место Индији у новој геополитичкој реалности на континенту и осујети све покушаје Запада, пре свих Сједињених Држава, да ограниче индијски суверенитет. А то је могуће једино у оквирима новог троугла моћних – такозваног РИК-а.

Ко ствара и пројектује хаос?

Што се тиче Ирана, кинески председник се на самиту у Бишкеку срео с иранским председником, најављујући даље „јачање сарадње“ између две земље. Сарадњу с Ираном у читавом низу области, не обазирући се на америчке диктате, продубљује и Русија. Заправо, не постоји сфера у којој Русија и Иран не сарађују, изјавио је недавно ирански председник Рохани. Америка није успела да изолује Техеран. И у време „максималног притиска“ од стране САД, Иран може да рачуна на чврсту подршку Русије, Кине и осталих чланица Шангајске организације. А то значи да ће Иран одолети америчким санкцијама и наставити да продаје своју нафту.
Уопште, чланице ове организације интензивно раде на продубљивању привредне сарадње, којој све снажније импулсе даје кинеска иницијатива „Појас и пут“. Та сарадња ће се убудуће одвијати у националним валутама, без долара. Процеси дедоларизације су увелико у току и они ће се без сумње убрзавати, све до заласка или коначног нестанка долара као светске валуте. Уосталом, „постоје удружени напори“, констатује Пепе Ескобар, „да се све више заобилази СВИФТ коришћењем руског Система за пренос финансијских порука (СПФС) и кинеског прекограничног Система међубанкарских плаћања (ЦИПС). Пре или касније, двојац Русија–Кина ће подстаћи Индију да им се придружи. Москва има изузетне билатералне односе и с Пекингом и са Њу Делхијем, а такође одлучно игра улогу привилегованог курира“.
Наравно, Москва није само „привилеговани курир“, она је, заједно с Кином, заслужна за стратешке моделе помоћу којих се, постепено али незаустављиво, Запад потискује с евроазијског континента. Насупрот кинеско-руском позитивном утицају, улога САД је да сада у Евроазији свуда ствара и пројектује хаос. „Пошто су кроз сву своју историју користили технологије контролисаног хаоса, они су свакако способни да створе неконтролисани хаос“ (А. Фефелов). Улога ШОС-а као безбедносне структуре је да такав хаос спречи.

„Време окупације Европе се завршава“

Како је демонстрирано на самиту ШОС-а у Бишкеку, земље чланице намеравају да продубе и сарадњу у информационој и медијској сфери. На самиту су започели преговори о стварању заједничког медијског простора. Битка за Евроазију води се и водиће се, пре свега, у главама и душама људи. Тесна сарадња у информационој области је, како подвлачи Фефелов, не само необично важна већ управо „кључна тачка“: „Почетак суверене информационе политике, разрада њеног техничког и идеолошког обезбеђења, ствар је изузетно важна и ургентна. Оставити без напајања глобалне англосаксонске медије, ишчупати кобри отровни зуб, то је питање безбедности и питање будућности.“ Све у свему: док се САД повлаче са континента, Кина не само што гради и модернизује читаву Евроазију кроз низ великих и малих инфраструктурних пројеката (магистрала, аеродрома, лука, пруга, нафтовода, гасовода и далековода) већ и преко луке Пиреј у Грчкој снажно, сада геоекономски а сутра без сумње и политички, улази у Европу.
Какав је закључак могуће извести из свега тога? „Време окупације Европе се завршава“, тврди Фефелов. Американци и Британци данас пакују своје кофере, а већ сутра ће овде „затварати своје базе, повлачити своје контингенте, евакуисати агенте утицаја с породицама…“ То је једноставно неизбежно, јер је Кина све своје огромне потенцијале ставила у функцију модернизације и привредног преображаја континента, а Русија је, „са својим фантастичним оружјима“, задужена за одбрану и безбедност Евроазије: „Док Кина, као огромна свилена буба, оплиће својим нитима сву површину земље, Русија кује непробојни ракетни штит Евроазије, ствара фантастичне типове оружја и претвара Светско острво у неповредиву оклопњачу, способну да одбије сваки атак на мир и слободу континента.“
Не пролазе само Запад и САД кроз своју „перестројку“. Паралелно с тим, преображава се читав свет, и гради се нови евроазијски и светски поредак, у коме ће сваки актер, свака држава и сила, понекад мукотрпно, морати да тражи своје место.

[/restrict]