Писма из Тамног вилајета – Оперативац на задатку

Како је могуће да конституисање Савјета министара и именовања у више од 60 агенција спречава човек кога за тренутну функцију препоручују само брутални злочини почињени на Озрену?

Три дана прије обавезне ротације у Предсједништву БиХ, заступник тврде шовинистичке струје Странке демократске акције, Бакиров „мали“, Жељко Комшић, заједно са бошњачким чланом Шефиком Џаферовићем и десет година закашњења, покушао је- некаквим закључцима- довести у питање изградњу тзв. Пељешког моста. Милорад Додик је спречио надгласавање које у Сарајеву радо примјењују, те инсистирајући на принципу виталног интереса Републике Српске обезбједио двотрећинску подршку у Народној скупштини Републике Српске. Но изнад питања тренутних политичких шумова стоји једно веће: да ли акцију спречавање провођења воље грађана на изборима, конституисање Савјета министара и именовања у више од 60 агенција може спроводити човек кога препоручују брутални злочини почињени на Озрену?

ПРВА РИТУАЛНА КЛАЊА За осмишљавање Комшићевих акција и одвлачења пажње од процеса радикалне исламизације земље и онога шта је лично чинио и шта је спреман опет учинити, Џаферовић ужива пуну подршку. Поверење је стекао чинећи бруталне злочине на Озрену и ритуална клања неколико стотина Срба на простору којим је суверено управљао као начелник Центра Служби безбједности. Прва ритуална клања заробљених цивила и војника извршена су у Тешњу септембра 1992. године али су на Возућком тј. Озренском ратишту, три године касније; на подручју дјеловања и одговорности Центра Служби безбједности Зеница, током 1994. и 1995. године, она била најбруталнија и најмасовнија. У то вријеме је начелник ЦСБ Зеница био главом данашњи члан Предсједништва БиХ Шефик Џаферовић чија одговорност је једнака одговорности тадашњег команданта Трећег корпуса Армије Р БиХ генерала Сакиба Махмуљина.
Специфични потписи деловања Исламске Државе и Ал Каиде као што су одсјецања глава, подигли су цијели свијет на ноге, али не локална тужилаштва упозната са Џеферовићевим радњама током рата. Руководећи Центром Служби безбједности у Зеници, он је у сваком тренутку имао информације о томе шта се дешава у Одреду ел Муџахедин. Активно праћени објекат у коме су се налазили муџахедини, Сектор Државне безбједност ЦСБ Зеница, водио је под оперативним именом „Киншаса“ још од почетка 1993. године. Истина је да је ратна судбина Возуће ријешена тек након што су муџахедини уз подршку НАТО авијације освојили значајну коту „Паљеник“ на греди Подсијелово а јединице Другог (у војној операцији „Ураган 95.“) и Трећег корпуса (операција „Фарз 95.“) са преко 23.000 војника Армије РБиХ, извршиле напад на нешто више од 4.000 војника, који су бранили тај дио Озрена и подручје које практично има мање становника од војника који су их нападали.
У злочинима Алијиних муџахедина, Махмуљинових војника и Џаферовићевих полицајаца, спаљено је и до темеља сравњено 66. села, уништено преко 5000. кућа, 12. цркава и један манастир, срушена су гробља од којих су нека стара и преко пет вијекова, убијено је 465 војника и цивила, протјерано више од 22.000 цивила и грађана српске националности… Напади Изетбеговићеве Армије су били без успјеха све док у ту битку нису заједно ушли: НАТО (Операција „Намјерна сила“) и муџахедини („Одред ел муџахедин“ и „Зубејрова група“).

ПРАВНА КВАЛИФИКАЦИЈА-ГЕНОЦИД За злочине Одреда Ел муџахедин, командант Главног штаба Армије РБиХ Расим Делић, у Хашком трибуналу је осуђен на три године затвора, али ниједан нижерангирани командант, муџахедин и убица, из Армије нису процесуирани.
У евиденцији Тужилаштва БиХ, по налогу из Хашког трибунала, предмет „Возућа – Сакиб Махмуљин и други“ заведен је, од 2012. године, под правном квалификацијом: „Ратни злочин геноцид“ а данас се води пред судом БиХ, полујавно и траљаво.
Ови масовни злочини на Озрену, почињени од стране исламских фанатика, муџахедина и терориста у Хашком трибуналу су углавном расвјетљени и доказани у судским процесима које је Тужилаштво водило против команданта Армије РБиХ генерала Расима Делића те начелника Генералштаба генерала Хаџихасановић Енвера и команданта Седме муслиманске бригаде пуковника Амира Кубуре. У ова два предмета доказано је убиство 92. лица а разматрано је убијање 187. војника и цивила те 132 нестала лица, силовање три жене, мучења и злостављања у Музичкој школи у Зеници, у подбрежју објекта „Ватростална“, у Казнено поправном дому Зеница, у Тешњу у Основној школи Јабланица, Орашцу– те ритуална одсијецања глава ратним заробљеницима на Озрену и Средњој Босни. Таквим злочинима и политиком СДА, из Сарајева је уграђивала каменчиће у грађевини прве, Исламске државе на Балкану и Европи, под кринком „функционалне БиХ“, или „БиХ– једна адреса“ тачније унитарне земље, без видљиве улоге Срба и Хрвата у њој.
Зато овдје не постоји дилема да ли некакав став Предсједништва БиХ може зауставити градњу моста финансирану од стране Европске уније и да ли се овај неизбјежни пораз Босне и Херцеговине на регионалном политичком плану и одмјеравање са Хрватском, требало десити прије десет година у мандату Бакира Изетбеговића а не данас када се мост већ гради.
Кључно је питање може ли, било шта што ради Шефик Џаферовић; то о чему одлучује или гласа и „надгласава“ бити у духу било ког интереса српског народа и Републике Српске и зашто Република Српска треба стално подсјећати друге, на срамну чињеницу, да је такав човјек члан Предсједништва БиХ и да још увијек није кажњен за тешке ратне злочине?