Осигурање је једина заштита

У Удружењу осигуравача сматрају да полиса треба да буде услов за државне субвенције пољопривреди

Србија 2014. године. Трећина државе под водом услед катастрофалних поплава, многи грађани остали су без крова над главом, а озбиљне последице претрпеле су инфраструктура и пољопривреда. Највише је страдао Обреновац, који је поплављен у року од неколико сати. У поплавама је те године погинула 51 особа, 32.000 људи било је расељено, у чак 119 општина ванредна ситуација трајала је више од месец дана. Процењује се да су поплаве погодиле 1,6 милиона људи који живе у 38 градова и општина углавном у централној и западној Србији. Укупна штета од бујичних поплава процењена је на чак 1,7 милијарди евра. Само 2% грађана имало је полису осигурања и штету су им надокнадила осигуравајућа друштва. Остали су чекали помоћ државе, пријатеља и хуманитарних организација.
Србија 2016. У новим поплавама највише страдају Лучани, Краљево и Трстеник, а ванредна ситуација била је проглашена у 14 општина. Поплављено око 6.000 хектара пољопривредног земљишта, оштећено 710 кућа, неколико мостова и локалних путева било је потопљено, а евакуисано више од 170 људи. Представници државе тада истичу да нас много новца, којег немамо, дели од тога да можемо да кажемо да је Србија безбедна од нових непогода.
Обилне падавине и невреме поново су погодили Србију 2017. године. Само за сат пало је кише колико за цео месец, а најтежа ситуација била је у Вршцу и околини. Поплављено је више десетина кућа, а евакуисано је 150 људи. Ванредна ситуација била је проглашена и у Ивањици и околини, а само неколико сати обилних падавина било је довољно да поједини делови Новог Сада заличе на језеро из којег су штрчали кровови аутомобила. Било је тада поплава и у Бору, Бајиној Башти, Крупњу.
И 2018. године нас поплаве нису заобишле. Ванредна ситуација бива проглашена у 10 општина, а највише су страдали Чачак и Ивањица са околином. Ни ове године у периоду мај/јун нисмо боље прошли. Поново су ударне вести из Србије оштећени мостови и путеви, хиљаде поплављених домаћинстава, клизишта и пољопривредно земљиште под водом. Највише су страдали градови и општине у централној Србији и Војводини. Надлежни кажу да нам се, по количини падавина, поновила 2014. Али слаба је то утеха за грађане који су (опет) остали без свега што имају.
Ако ништа друго, поплаве које смо поменули показују да смо лоши ђаци и да смо заборавили катастрофу из 2014. године. На страну спремност и финансијска способност државе и локалних самоуправа да изграде или очисте канале за одводњавање. Суштинско питање је да ли смо схватили да се клима мења, да су непогоде готово уобичајене на овим просторима и да нам често униште дом или имање. Да ли знамо да за куће, њиве, штале, стоку, механизацију, једном речју за имовину оштећену или уништену у поплавама држава не исплаћује одштету. Иако грађани могу да рачунају на помоћ, она се може добити за кућу или стан, али не и за гаражу, шталу или њиву.
Генерални секретар Удружења осигуравача Србије Душко Јовановић упозорава на драматичне статистичке податке и још црње прогнозе. Како каже, на светском нивоу број штета од непогода расте 6% годишње, а прогнозе су да ће се тај тренд наставити, па ни Србија није поштеђена.
„Елементарне непогоде се по правилу дешавају онда када их најмање очекујемо и када смо најмање спремни. Није их лако предвидети, а још теже спречити. Осим штете која је видљива у првом тренутку, непогоде доносе и огроман финансијски издатак на дужи период, а то нико не рачуна нити је спреман на њега. Иако можемо да смањимо катастрофалне последице незгода, а најбољи начин је осигурање, врло мало грађана се осигурава“, каже Јовановић.

Често кажете да је број осигураних код нас алармантно мали. О ком броју осигураних причамо?
Статистика је више него поражавајућа и крајње је време да се нешто озбиљно уради. Очигледно нам, као друштву, није довољна поражавајућа статистика о штетама које трпимо из године у годину, или смо постали имуни на штету коју нам непогоде наносе. Број закључених полиса не мења се већ годинама. Имовину од непогода код нас осигурава мање од 10% грађана, а тек сваки четврти или пети има уговорен и допунски ризик од поплаве. Нажалост, сви полазе од тога да се поплаве неће поновити и да ће им држава надокнадити штету. Брзо смо, чини се, заборавили да су 2014. године штету у пуном износу надокнадили само они који су били осигурани. Остали су зависили од финансијске способности државе, хуманитарне или помоћи пријатеља. А колико је држава тада помогла? Грађани су у просеку претрпели штету од око 15 хиљада евра, а од државе и хуманитарних организација добили су тек две-три хиљаде евра. За остало су морали сами да се снађу. Како и одакле, то сами они знају.
Због чега се тако мало наших грађана осигурава од непогода? Да ли су те полисе скупе или неки други фактори имају већи утицај?
Главни проблем је уврежено мишљење да је полиса скупа, иако је осигурање јефтиније него што се мисли. Осигурање од поплаве, бујице и високе воде је допунски ризик који се уговара уз основно осигурање од пожара. Мада се висина премије не одређује према квадратури већ осигураној суми, одн. максималном износу који може бити исплаћен у случају штете, рачунице показују да осигурање некретнине од 50 квадрата од основних и ризика поплаве кошта око 25 или 30 евра годишње.
Шта је са осигурањем пољопривреде? Ратари трпе највећу штету, али им је, чини се, јефтиније да од државе траже помоћ него да сами нешто ураде?
То је, нажалост, тачно, јер се код нас осигурава много мање пољопривредника него што је потребно. Осигурано је тек нешто више од 10% биљне производње, што је значајно мање и у односу на поједине државе региона. Посебно је забрињавајуће то што се за осигурање много мање одлучују индивидуални пољопривредни произвођачи, свега око 3 посто, а у њиховом је власништву више од 80% обрадивих површина. За њих је осигурање трошак, а не инвестиција. Али све док држава исплаћује штету, ситуација се неће побољшати. Никако да се схвати, а то важи и за државу и за оне који живе од пољопривреде, да није посао државе да исплаћује штету јер тиме чини контрауслугу свима – ратарима, осигуравачима, а у крајњој инстанци и на дуже стазе и самој себи. Држава треба да помогне у невољи, али има других, конструктивнијих начина да се проблем с малим бројем осигураних реши. Овако се годинама вртимо укруг. Држава апелује на пољопривреднике, обећава пројекте и решења, али никако да се померимо с мртве тачке.
Која су решења?
Ми у Удружењу осигуравача сматрамо да би држава требало да полису осигурања постави као услов за било какву субвенцију у пољопривреди, а да новац који издваја за помоћ после непогоде преусмери у превентиву. То ће врло брзо повећати број осигураних и растеретити државни буџет. Уосталом, осигурање пољопривреде је услов за добијање државних субвенција у ЕУ, па је тако у Румунији, примера ради, осигурано око 70% површина. За похвалу је потез државе да за фармере у златиборском, моравичком, колубарском, подунавском и шумадијском округу повећа субвенције са 40 на 70 посто. Локалне самоуправе могу додатно да регресирају премију и учине је још јефтинијом или бесплатном. Осигуравачи су омогућили да се премија плати после жетве, а да се приликом куповине полисе плати само 5% на име пореза. Ипак, све те погодности, уз ниску цену, користи врло мало пољопривредних произвођача. То значи да морамо да нађемо друга решења и ту држава мора да буде конкретнија.
Од чега је све могуће осигурати пољопривредну производњу?
Основна полиса је класично осигурање од града, пожара и грома и ту полису поседује 90% осигураних ратара. Нажалост, много мање је пољопривреда осигурана од олује, јесењег или пролећног мраза, поплаве или губитка количине и квалитета плода, а ти су ризици све чешћи и наносе губитке на више година.