О једном малом законском параграфу

Дужничко ропство и представничка демократија (4)

Од чега зависи да ли ћемо у будућности живети у демократској сувереној држави или колонијалној аутократији?

 

Иако су Србијини прописи о окућју састављени по узору на прописе аустријске Војне границе из 1807, „временом се створило уверење да се ради о оригиналној творевини Кнежевине Србије“ захваљујући којој се Србија развијала као земља малих земљопоседника (M. Pavlović, Problem izjednačavanja zakona u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, Zbornik PFZ 68, 2018). Скупштинска расправа из 1873. током које је била усвојена допуњена и коначна редакција параграфа 471 Законика о грађанском поступку од 1865. најјасније је показала да се установа окућја после неколико деценија примене чврсто укоренила у правну свест народа у Кнежевини Србији. Предлогу групе посланика да се заштићени земљораднички минимум подигне са дотадашња два на пет, односно шест дана орања, супротставила се влада „само то није смела отворено рећи“. На крају је одредба о окућју испала онаквом какву ју је хтела Народна скупштина, која при томе према Уставу од 1869. није имала у својим рукама оне инструменате парламентарне контроле владе којим располаже скупштина у режиму парламентаризма.

ЗАКОН НАРОДНОГ БЛАГОСТАЊА Ипак, свест ондашњих народних посланика да један мали законски параграф има значај, речју посланика Мата Карамарковића, „закона народног благостања“, показала се политички снажнијом не само у односу на министре чији положај није зависио од подршке скупштинске већине већ од воље кнеза, него и у односу на тада и те како духовно свежу идеологију економског и политичког либерализма коју су заступала нека најугледнија имена српске правничке струке оног времена: Ђорђе Ценић, Никола Крстић, Милан Пироћанац и Димитрије Радовић (Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, књ. 1, Београд, 1923).
Одолевши ударима „западњачке реке“ у парламентарном животу Кнежевине и Краљевине Србије, установа законом заштићеног земљорадничког минимума није преживела југословенски melting pot. Као елемент правног идентитета Краљевине Србије, установа окућја је била принета на жртвеник процеса изједначавања закона у југословенској краљевини. Већ приликом доношења југословенског Закона о меници (1928), двојица правника из Србије су као чланови комисије за писање закона тражила да се по угледу на установу окућја ограничи менична способност сељака, истичући као аргумент то што „сељаци лако узимају новац на зајам чим добију могућност за то и то за сврхе које немају везе с њиховом производњом, него напротив које проистичу из наклоности ка луксузу“. Могућност неограниченог меничног задуживања сељака бацила би читава села „под материјалну зависност каквог сеоског или варошког зеленаша“, што би довело до „стварања сељачког пролетаријата, који је много опаснији за државне интересе него и раднички пролетаријата.“ Међутим, политичка потреба да се задовоље захтеви хрватских правника имала је у југословенској краљевини приоритет у односу на трезвена упозорења и стручну аргументацију српских правника поткрепљену правим малим социолошким научним увидима. Следствено, по угледу на законодавство бивше Аустроугарске у међуратно југословенско право је била уведена неограничена менична способност свих физичких лица, па и сељака. Установа окућја нашла се у центру спора између хрватских и српских правника и при доношењу Закона о извршењу и обезбеђењу. Излазећи у сусрет наследницима аустроугарске правне баштине, југословенске власти су овим законом на подручју бивше Краљевине Србије укинуле установу окућја у погледу покретних ствари (M. Pavlović, Problem izjednačavanja zakona u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, Zbornik PFZ 68, 2018).

ЛУЦИФЕР У КОМУНИСТИЧКОМ ШИЊЕЛУ Судбина установе окућја јасно показује да је процес изједначавања закона у југословенској краљевини, по томе што је произвео насилни раскид с правном традицијом бивше Краљевине Србије, наликовао данашњем процесу хармонизације законодавства Републике Србије с правом ЕУ. Међуратни хрватски обрачун са елементима Србијине правне традиције, а у оквиру ње посебно с установом окућја, лишавао је друштвени и политички живот Краљевине Југославије оних правних инструмената који су друштву у Краљевини Србији обезбеђивали завидни степен класне хомогености и солидарности, а политичким слободама реалну материјалну основу. У Краљевини Југославији је од Србијиних традиција парламентаризма и политичких слобода преостала само фасада, коју је 1945. године насилно срушио франковачки луцифер у комунистичком шињелу.
Установа окућја показује да се у српској правној баштини могу пронаћи узори за поправљање установа представничке демократије у данашњој Србији, чији правни и политички живот и после скоро три века од обнове вишестраначја није достигао ниво правног и политичког живота земље чија је државност противправно и недемократски прекинута 1918, а правно-политичке традиције коначно насилно затомљене 1945. године. Да ли ико може да замисли да се у данашњем парламентарном режиму донесе закон за који би могла да се понови некадашња оцена Живана Живановића: „Тако је постао популарно названи Закон о пет дана орања који је чисто дело скупштинско.“
Имајући у виду вишедеценијску апсолутну подређеност југословенских и српских финансија и законодавства диктату бретонвудских институција, идеја о увођењу у правни поредак Републике Србије установе законом заштићеног имовинског минимума који би био изузет од принудног извршења и посредством које би се обезбедила материјална независност грађанина-бирача, већ на први поглед делује као крајња суверенистичка утопија.

АФИРМАЦИЈА СУВЕРЕНЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ При томе треба имати у виду да законско санкционисање установе заштићеног имовинског минимума, налик Србијином окућју, не подразумева само претходну политичко-финансијску еманципацију Србије од ММФ-а и Светске банке, већ и идејну еманципацију од цивилизације која је, речју Н. Катића, искључиво одређена „идејама профита и конзумеризма“ (Н. Катић, Интервју у емисији РТС „Време је за елиту“, блог Н. Катића).
У таквој цивилизацији су основне политичке слободе и права, а међу њима и бирачко право, подређене корпоративном интересу увећања профита, услед чега су једино апсолутне слобода купопродаје и слобода кредитног задуживања и залагања ствари. Насупрот томе, традиционална установа окућја, која води порекло из културе у којој је рад служио човеку, а не човек раду и профиту, подразумева изузимање из правног промета дела имовине која је нужна за опстанак једне породице. То би свакако смањило могућност кредитног задужења једне породице, макар у величини законом заштићеног егзистенцијалног минимума, али би такав бег финансијског капитала истовремено подстакао једну породицу да се умножи, више ради и штеди.
Установа законом заштићеног имовинског минимума није само противна „идејама профита и конзумеризма“ већ и радикалног либералног индивидуализма, пошто њено увођење показује да материјални опстанак једног породичног домаћинства не тангира само интересе чланова те породице него и целокупне заједнице. Као што је у демократској Атини опстанак једног породичног домаћинства (оикос) била ствар бриге целог полиса, због чега је сваки пуноправни атински грађанин могао да подигне јавну тужбу, симптоматичног назива – графе паранојас, против неодговорног наследника који расипа породичну имовину. Једном речју, озакоњење установе налик Србијином окућју, која би требала да осигура материјалну сигурност и независност бирача, подразумева афирмацију како самосвојног вредносног и културног модела, тако и афирмацију суверене националне државе, чиме се показује исправним закључак Н. Катића да је „функционална демократија немогућа у условима економског“, додаћемо и духовног колонијалног ропства (Н. Катић, Демократија као фарса, „Политика“, 24. 4. 2019).

НЕМОГУЋА МИШЉЕЊА Нема веродостојнијег доказа о колонијалном статусу једног народа од чињенице да се његова друштвена наука претворила у пуког коментатора затечених, до нивоа догме сакрализованих политичких и правних установа, при томе одбацујући услед конформизма и саму помисао да наука треба да буде креатор новог, из угла тренутне друштвене већине свакако утопистичког мишљења. „Универзитет би“, упозорава С. Владушић, „требало да остане место за немогуће мишљење“, пошто је аутономија универзитета ништа друго него „дозвола да се слободно мисли изван граница којим је мишљење, мање или више експлицитно, спутано у јавном простору“ (S. Vladušić, Crnjanski, Megalopolis, Beograd, 2012). Једно од најзначајнијих „немогућих мишљења“ којим би данас морао да се бави српски универзитет, уколико је заиста аутономан у односу на званични идеолошки дискурс, тиче се питања могућности демократије са бирачима у статусу дужничког роба. Аргументи које су на врхунцу виталности економског и политичког либерализма против окућја износили Ценић, Крстић и Пироћанац, данас нису доказ припадности главном току светске друштвене науке, већ потврда крајњег научног провинцијализма, пошто већ и светски политичари знају истину која је још увек углавном непозната српском универзитету – западни либерализам је духовно мртав.
Да ли ћемо у будућности живети у демократској сувереној држави или колонијалној аутократији, умногоме зависи од тога да ли ћемо се вратити традиционалној српској правној установи окућја или ћемо преузети либералну англосаксонску установу личног банкрота. Као што је у своје време увођење установе окућја показало, како је приметио Слободан Јовановић, да је Народна скупштина Кнежевине Србије заступала ставове сеоских домаћина и газди, тако би и увођење установе личног банкрота јасно показало да се Народна скупштина Републике Србије претворила у пуког заступника интереса глобалних корпорација.

Крај

(Уредништво „Печата“ се извињава аутору и читаоцима због техничких неправилности у прелому текста Демос у опанцима који је објављен у броју 576.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *