Почетна / Колумне / Мој Данило Киш

Мој Данило Киш

Сведоци смо креирања опасне тезе да бити кишовац значи бити аутошовиниста (меки, тврди, осредњи, плаћени, добровољни, свеједно, али аутошовиниста). Тако се вештачки прави подела између Киша као „светског“ и морално супериорног писца и других великих, српских писаца (никако „светских“) који су оклеветани (Његош, Андрић, Павић…) или означени као „фашисти“ (Црњански), дакле „морално недостојни“, да би у коначници Киш остао једини дозвољени српски класик о коме ће бити важно казати – увек и на сваком месту – само то да није српски

Први пут сам дошао у сусрет с Кишовом прозом када су ми родитељи купили Бигзово издање његових Изабраних дела. Тада сам био средњошколац. За мене је то издање и данас најлепше издање Кишових дела на српском језику, на коме је Киш писао. Приврженост Кишу из тог доба, из тих младалачких издања, данас ми говори да је овај писац био један од кључних људи у мом сентименталном, књижевном васпитању. Почело је незнањем: сећам се, рецимо, како сам покушавао да читам Пешчаник на једном стражарском месту у војсци. Мало сам шта од те отежале форме разумео. Три године касније, током студија књижевности, расправљао сам са својим другаром Миланом Антуновићем (конспиративни надимци: Штуки, Комесар) о врлинама Кишове прозе: о богатству речника, фантастичном стилу, о поетској аутопоетичкој самосвести („горки талог искуства“, „милост уобличења“), о техникама приповедања (Кишови каталози…), о свести да књижевност не треба да се сведе на забаву или идеологију. У то време, као студент, написао сам и један од својих првих текстова. То је била компарација Кишове Мансарде и Стеријиног Романа без романа, а текст је цитирао мој тадашњи професор Јован Делић. Преко Кишове прозе сам се упознао с Драганом Бошковићем, који је написао изванредну књигу о истражном поступку у Кишовом делу. Дружио сам се Александром Јерковим и читао његов одличан текст о Пешчанику. Слушао сам надахнути усмени наступ Михајла Пантића, на једном скупу о Кишу, у Новом Саду, коме сам присуствовао као студент, у статусу посматрача.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *