Почетна / Култура / МИ И ОНИ – ИЛИ ИЛИ

МИ И ОНИ – ИЛИ ИЛИ

На Косову су сукобљена два народа, два светска политичка и војна блока, две цивилизације, два егзистенцијална, животна, национална и државна становишта. Албанско: Ми или они, и српско: Ми и они

Постоји једно народно веровање по коме ће слепац прогледати ако му се боја и прах од малтера, састругана са очију светих слика, саспе у очи. Опевајући нашу краљицу Симониду, Ракић каже да јој је Арбанас једне ноћи „…знајући да га тад не види нико … ножем избо очи“. Песнику је, можда, било познато поменуто сујеверје, али су му песнички наук, косовски мит и дух времена налагали да, не питајући за мотиве, овај вандалски чин стави на душу Арбанасу, а не неком другом несрећнику.

Попут Андрићева јунака Радисава са Уништа, који са коца, колутајући очима, упорно понавља: Турци, Турци, и Срби са Косова, као са крста и коца, више од пола века, ако не и цео, понављају: Шиптари, Шиптари! И дуго, предуго нико није хтео да их чује. Само су српски песници, као заточници косовског завета, добро разумели да је у овој једној јединој речи, у том вапају, као у извађеним Краљичиним очима, затомљена сва наша историја и национална судбина. Као страшна опомена, у нашој поезији никад нису престале да сјаје Симонидине „давно ископане очи“.

Вечерас, озарен тамним сјајем тих очију, усудићу се да кажем понешто не само о поезији него и о нашем косовском судилишту.

НИСМО БИЛИ ДАЛЕКОВИДИ Срби никад нису били слепци и, дабоме, нисмо копали очи са фресака, али нисмо били ни далековиди. Не знам шта су радили Арбанаси, али су, изгледа, небеске прилике читали боље од нас. Зашто нисмо на време тражили лека за своју кратковидост, чини се, најбоље погађа Свети владика Николај кад, у беседи над Дучићевим одром, каже да је српски народ прочишћавао душу своју огњем столетних страдања, па кад није могао хоризонтално, растао је вертикално и душу узносио ка небу.

У једном историјском тренутку, кад је краљ Петар 1913. године у Дечанима запалио ону дебелу воштаницу коју је, по предању, царица Милица оставила за оног ко буде осветио Косово, Срби су наивно поверовали да је вековном ропству дошао крај, да се испунила наша судбина и васкрсло Душаново царство. Заслепљени сјајем свог оружја, нису приметили да су исламизовани Арбанаси, насељени на српска имања, гори Турци од Турака. Немајући на што да се ослоне, они нису расли у висину него су се ширили хоризонтално, уверени да им такво проширење, по правилу: чије овце тога и планина, даје право на присвајање наше баштине. Олако су превидели да се овај „природни закон“ не примењује у цивилизованом друштву.

Тако је један мало познат народ, чији су припадници имали мачји или пасји, козји или коњски реп, и нису разликовали шећер и снег, како су ономад тврдили неки немачки истраживачи и учењаци, кад су Турци отерани, „изашао из шуме“ и ступио на светску политичку позорницу. И европске велесиле су, свиђајући своје послове, том „репатом“ народу помогле да оснује своју државу. Али Албанци нису били задовољни тим одржављењем и нису одустали од свог националног програма, од пројекта „Велике Албаније“ која запрема и знатан део српског етничког простора, цело наше косовско огњиште.

На тај начин је ова позната историјска прича драматизована. Наложена је ватра између два народа која, јаче или слабије, пламиња цео век. Планула би онда кад су у жар дували туђи мехови, а стишавала кад би је ми и они крвљу својом гасили. Пре две деценије та се ватра толико разгорела да је запретила да ми на њој изгоримо.

Пола света је ударило на Србију, и на нашој светој земљи бомбама је утемељена још једна албанска полудржава. Нису окупатори то урадили зато што њих воле, а нас мрзе, него зато што им ми стојимо на путу. Иначе, мисле да смо варвари и једни и други. Само данас нису они „репати“ него ми, а Косово је подложена ломача. Хоћемо ли је опет својом и њиховом крвљу гасити?

СИНОВИ СТАРИХ АРБАНАСА Док обилазимо око ватре, не смемо сметнути с ума да више немамо посла са оним старим Арбанасом, патријархалним горштаком, што готово подједнако верује у бога и врача, и који, према поменутој гатки, можда у невољи, тражећи лека, копа Краљичине очи. Он, ипак, није смео дирнути руком отмено њено лице, „ни уста, ни златну круну, ни краљевски вео“. Он је знао да је то светогрђе.

Срби су живели са тим Арбанасима и знали да они нису никакви „репати“ дивљаци. Нису имали тих европских предрасуда. Тај примитивни народ је имао свој кодекс обичајних и моралних закона према којем је њихово племенско друштво било уређено. Ма колико била немила историја наших међусобица, била је знатно мање погибељна од оне између највећих западноевропских народа.

Синови тих старих Шиптара, који нису пристигли из балканске шуме него из европске прашуме, нису ваљда добили зверски реп, али јесу задобили уистину неке зверске одлике. Ти нови Албанци не знају ни за свог ни за нашег бога и не поштују било какве божје ни људске законе. Камоли да памте како су се наше и њихове мајке, заједно, до јуче, провлачиле испод ћивота Светог краља у Дечанима, молећи светитеља да им помогне не би ли остале у благословеном стању. Само Господ знаде како се то семе изметло, како су такве мајке породиле овакве наследнике. Они спаљују и руше цркве и манастире, а очи копају и срца ваде живим људима. Опет ради лека. Ови мародери прекопавају наша гробља и огњишта, затиру наше корене не би ли затрли и наше памћење. Ту расистичку националну стратегију, Албанци, уз сагласност својих ментора, без икаква зазора остварују пред очима целог света.

А Европа, а демократија, а људска и грађанска права? Каква хипокризија. Све је то прашина од малтера са наших срушених светиња, коју ветар по Косову развејава.

Силом оружја успостављена је још једна балканска парадржава. Још само да је њени тутори у земљишне и матичне књиге упишу. Али добро знају да, и поред свеколике силе и ордије, без наше сагласности, без нашег кумства, нема тапије ни крштеног листа. Парадржава неће бити држава. „Србија може бити прегажена, али никад побеђена“, вели Гаврило Принцип. То је темељно начело косовског завештања.

На Косову су сукобљена два народа, два светска политичка и војна блока, две цивилизације, два егзистенцијална, животна, национална и државна становишта. Албанско: Ми или они, и српско: Ми и они.

Ми смо, као трпељив, православни народ, научили да живимо и са онима што нас не воле. Заједно, свако у својој кући, у својој махали, свом селу или засеоку, у једном граду, у једној заједничкој држави, где је свака караула широм отворена капија према добронамерним суседима. Тако смо живели вековима.

А они, Албанци, можда занети романтичним национализмом, радикалним исламским учењима о држави или бајковитим обећањима својих старатеља, мисле да своју торину треба очистити и све друге протерати или уништити. Ту бруталну, азијску политичку праксу Европа или не препознаје или је, ради својих егоистичких интереса, истрајно подупире.

НЕМА КОМПРОМИСА! Срби и Србија коначно морају разумети да ту никаква компромиса не може бити све док се насиље, милом или силом, не обузда и нељуди уљуде. Знам да је то лако рећи, а тешко остварити. У противном, она Краљева свећа, запаљена у Дечанима, биће наша задушница, а „помунарена Пећаршија“ музеј као Аја Софија.

Као хришћанин, који стоји пред Грачаницом, верујем да наде има и кад је нема. Кад помињем нељуде и њихове зверске особине, не мислим на све Албанце. Верујем да и међу њима има разборитих људи који, преконоћ, нису заборавили да живе на Обилића пољани и да се са Србима може лепо и људски живети. Кад кажем: Ми и они, мислим на такве људе. Премда зебем да и то није само још једна српска илузија.

Може бити да ваше горко искуство не поткрепљује овакво уверење. И то је посве разумљиво. Мене увис узноси Златни крст Кнеза честитога, којим сте ме обдарили, а ви повијате леђа под оним тешким Спаситељевим, на коме душмани хоће да вас распну. Ваш глас ће, стога, вазда бити мој стих и моја молитва. Ви сте браћа од заклетве, на вама је царство. Нек вам је Господ на помоћи!         

Беседа у порти манастира Грачаница приликом уручења награде „Златни крст кнеза Лазара“, 27. 6. 2019

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *