Почетна / Култура / Историјска драматизација сапунице и крви

Историјска драматизација сапунице и крви

ТВ серија „Велике мале лажи“

У току је друга сезона једне од најгледанијих и најнаграђиванијих серија последњих година, „Велике мале лажи“, која сада у екипи оснаженој са чувеном Мерил Стрип покушава да надмаши успехе из претходне сезоне надградњом иницијалне приче још већом дозом социјалног и породичног очаја и црнила из (не)живота идиличних америчких предграђа за одабране

Када је ХБО пре две године понудио гледалишту седмоделну мини-серију „Велике мале лажи“, подржану врхунском екипом и на продуцентско-ауторској и глумачкој страни, мало је ко сумњао у то да ће ова понуда постати омиљена забава за милионско потрошачко ткиво овог данас изузетно продукцијски моћног кабловског произвођача ТВ забаве. Могло је, дакле, на невиђено да се каже да су створили „сигурну ствар“. Али чак и најамбициознија очекивања аутора и одмах одушевљене критике нису предвидела тако успешан и бројан одзив публике, тим пре што је ипак реч о садржају који далеко надмашује уобичајени стереотип ТВ забаве када се помене комерцијалност. „Велике мале лажи“ су у том смислу, а делом и садржајно, најпре због распореда главних ликова, најсличније „Очајним домаћицама“. Али је уместо тамо доминантног црног хумора и иронично само за ту прилику створене „квалитетне сапунице“, овде у фокусу очај такође женских ликова у наизглед идиличном америчком предграђу за богатији средњи слој, али без хумора или с тек његовим врло умереним присуством. Инсистирало се на очају из наслова поменуте серије с којом се некако спонтано „Велике мале лажи“ саме пореде. Главне јунакиње „Великих малих лажи“ су фрустриране, на ивици нервног слома, што би Алмодовар рекао, прикладно су усред најочајнијих средњих година, заробљене децом, обавезама, лошим браковима, углавном уобичајеним незадовољствима средовечног брачног животног пара на високој нози који споља гледано представља сан у коме би освануло бар пола становништва светске популације.

Освајање публике и критике

Спој живота у савршенству и њему неприкладно присутног незадовољства, па и озбиљно на бројне начине психичким (и физичким) тегобама испуњеног битисања у тој лажној идили, мрачна су позорница „Великих малих лажи“. Можете рећи и сасвим прикладно доминантним осећањима већине припадника модерне цивилизације, ма где живели. Црна позадина, можда и зато што је врло реалистична, до те мере је била неодољива да је после прве сезоне ова серија одмах стекла култни статус и постала не само једна од најгледанијих пре две године до данас већ и најнаграђиванијих. Засада је освојила чак осам „Емија“ и четири „Златна глобуса“, као и десетине других мање чувених, али значајних награда и још толико номинација за њих. Дуго се није појавила нека серија која је тако свеобухватно освојила публику и критику. Отуд је наставак, непредвиђен када је снимљена прва сезона, ипак узет у обзир и, ето, сада га гледамо. Прва сезона је, иначе, настала по роману Лијане Мориарти који је на мале екране пребацио један од данас најуспешнијих америчких писаца-продуцената Дејвид Е. Кели, аутор неколико десетина серија, међу којима су „Али Макбил“, „Чикаго хоуп“, „Адвокатура“, „Мистер Мерцедес“, „Голијат“. Иако „Велике мале лажи“ нису његов оригинални изум нити је поприште збивања у Келијевом омиљеном адвокатско-болничком миљеу, резултат је био типично келијевска „драматизација сапунице и крви“ која је, како рекосмо, донела изузетан резултат и у његовом опусу с обзиром на то да су „Велике мале лажи“ његов најкомерцијалнији и уметнички најпризнатији рад још од „Али Макбил“.
Друга сезона је још више његово дело пошто Лијана Мориарти није написала наставак, већ је реч о потпуно келијевском продужавању приче у духу претходне сезоне. Завршене, иначе, у крви, убиством које је представљено као последична кулминација злостављања и изопачених односа у једној од породичних идила из комшилука изобиља и среће. Један од најупечатљивијих ликова које је у својој богатој каријери одиграла Никол Кидмен био је срце вишеслојне приче прве сезоне. Неопходно уверљиво испоручивање тако комплексно изопачено угњетеног женског лика заробљеног у мужевљевом насиљу и сексуалној перверзији у којој она мазохистички ужива тешко да би успела да оствари иједна друга глумица, бар не на тако импозантан и богато вишеслојни начин као што је то учинила Никол. Иако су и њене партнерке, задужене за остале ликове једнако богато оштећене испод лажно савршене површине брижних супруга и пожртвованих мајки, упечатљиво обавиле свој посао (најпре Рис Витерспун и Лора Дерн), једино је Никол изашла из свих својих оквира, досада виђених екстрема и могућности. Њен је учинак, наравно, уз врхунско писање, у анализи успеха прве сезоне нешто што се прво мора поменути. У другој сезони би тај помак према савршенству и самим тим новој тури егзалтације публике и критике могао бити дело још једне суперзвезде коју су продуценти привукли у екипу, макар њен лик био споредни, како се сада чини да ће бити. Гостујуће присуство највеће холивудске звезде свих времена (тако кажу силне награде које је освојила) Мерил Стрип морало би да буде та муниција за освајање нових хоризоната славе за ову серију. Њен улазак у нову сезону у „кожи“ ледене, вербално бруталне мајке која је решена да по сваку цену открије како јој је син изгубио живот (убијени муж силеџија чија је смрт званично окарактерисана као несрећни случај), овом бизарном лику особе у којој кључа смртоносни бес испод оклопа лажно смирене, а жестоко пасивно-агресивне жене чији се живот и смисао постојања фокусирао у само један циљ – да открије истину –у суштини је ротор целе приче и моћни генератор свих њених драматичних момената, баш као што је био случај с ликом Никол Кидмен у првој сезони.

Комплексна друштвена фреска

И док серија очигледно јури према још једном крвавом финалу и док ми и даље посматрамо очајне жене очајног света који живи под лажним плаштом успешног, имућног и оствареног живота, вероватно, барем не у првој равни, аутори ове серије нуде изузетно комплексну друштвену слику, тј. критику у којој је могуће препознати све замке материјалистичког вредновања света у коме је постало питање не само статуса већ и постојања бити испољен у површном материјалистичком успеху. Ионако он суштински не значи ништа, не доноси ништа, а односи све друго. Укључујући и душу. Заробљене у досади живота у стакленом звону предграђа за одабране, оковане празном једноличном свакодневицом и обавезама које их спутавају до те мере да им сакате живот, схватања и способност да на нормалан начин комуницирају једни с другима, ликови ове серије су сасвим спонтани доказ да је наша цивилизација дошла у безизлаз или да је, тачније, успут изгубила способност да се истински развија. Може се цинично рећи и да је кренула у контраеволуцију. У ретроградном смо „развоју“ и то доказују готово сви аспекти модерног света, укључујући и оваква његова огледала. „Велике мале лажи“ наметнуле су се у малобројној али по свему изузетној захтевној групи телевизијских и филмских производа који се дрско усуђују да буду корак-два испред празне забаве. И баш зато је успех ове серије прилично чудан. Она захтева извесно интелектуално ангажовање гледалаца, маштовитост и идентификацију с посебном врстом хумора иако се истовремено значајно ослања на комерцијалне стереотипе тзв. ТВ сапунице која је управо сопственом празнином деценијама доприносила да се та иста празнина (у главама и животима) публике инсталира као подразумевајуће и чак неопходно поимање света, као правило за успешно учествовање у њему. „Велике мале лажи“ отуда су најпре учесник у успостављању великих и малих лажи материјалистичког света свим његовим конзументима, а тек онда њихов евентуални разоткривач или, можда чак, и критичар. Без обзира на праве намере аутора, поред материјалистичких порива за што већом зарадом или сујетних када је реч о наградама, ова серија открива сасвим довољно да би се посумњало у опстанак цивилизације и њених „вредности“ добро сакривених у „велике и мале лажи“ западног света. Тако гледано ова серија има и извесни историјски значај. Не да ће нешто променити, али као илустрација која то упозорава. И у томе се крије њена права вредност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *