Хазардни бриселски политички покер

Демонстрација моћи и (могуће) прављење рачуна без крчмара: Председник Емануел Макрон је наполеоновски успешно срушио такозвани принцип „spitzenkandidata“, после чега је наступила трговина и склопљен неочекивани споразум, што је изазвало гнев и противљење бројних посланика у ЕП

Немачкој политичарки Урсули фон дер Лајен могло би се догодити да из једне премијере ускочи у другу: предвиђено је, наиме, да прва жена на челу министарства одбране у сопственој земљи, буде прва жена на кормилу европске владе.
Њено номиновање могло би, међутим, лако да се претвори у рачун без крчмара. Иако је овога пута у орбиту, потпуно неочекивано, лансирана од стране моћних владара (не из сенке, али иза затворених врата), лидера 28 чланица Европске уније, Урсула фон дер Лајен ће се, то је сасвим сигурно, суочити са готово програмираном драмом у Европском парламенту (ЕП). Могућност да тамо 16. јула освоји апсолутну посланичку већину делује у овом часу као немогућа мисија. Равна чуду. Чуда се, међутим, управо у политици, њеном непрозирном ткању иза јавне сцене, често догађају.
Миљеницу Ангеле Меркел (у свим канцеларкиним владама њој је увек била обезбеђена министарска фотеља, најпре за породицу, потом здравље, па у трећем и четвртом мандату одбрана) чека широк и жесток фронт отпора. И можда, отворена освета: Парламент се, тражећи сопствено место под сунцем, жилаво бори са (пре)моћним националним кнежевима за парче самосталности, независности и моћи.

ПИРОВА ПОБЕДА У том политичком надгорњавању посланици су након претходних избора успели да однесу још једну важну победу. Први пут је тада и у ЕП примењен принцип такозваног „spitzenkandidata“: да први на листи посланичке страначке групације аутоматски буде кандидат за најважнију функцију извршне власти, шефа Европске комисије (ЕК).
Била је то, очигледно, Пирова победа. Моћни су брзо узвратили ударац. Њих је овога пута, у походу против аутоматизма, принципа „spitzenkandidata“, тврдећи да он не постоји у оснивачким актима ЕУ, наполеоновски успешно предводио Емануел Макрон. Тиме је била запечаћена судбина Немца Манфреда Вебера, који је, до победе иако тесне, предводио народњачку формацију конзервативаца и већ видео себе као сигурног наследника Луксембуржанина Жан-Клода Јункера.

МАЛЕРОЗНИ МАНФРЕД ВЕБЕР Ушло се потом у исцрпљујући маратон нагодби и сурове трговине интереса на ванредном бриселском самиту шефова држава и влада. Резултат шокантног ноћног политичког покера била је посве неочекивана слагалица кључних позиција у најважнијим европским институцијама, ЕК, ЕП, Европској служби за спољне послове и безбедност, Европској централној банци и Европском савету. Лансиране су потпуно нове личности чијих имена пре тога, не бар јавно, уопште није било у оптицају.
Рушење принципа „spitzenkandidata“ и избацивање малерозног Манфреда Вебера „из игре“ почело је у Осаки, током самита Г20, а запечаћено два дана касније у Бриселу, на ванредном самиту лидера ЕУ. Суочена с тврдим отпором француског председника, немачка канцеларка је у Осаки покушала да спаси шта се, чинило се, још спасти може.
На већању лидера Француске, Холандије и Шпаније, укључујући и председника Европског савета, Пољака Доналда Туска, Меркелова је пустила у оптицај кадровску рокаду као могуће решење – уместо конзервативца Манфреда Вебера функцију шефа ЕК преузео би социјалдемократа из Холандије Франс Тимерманс, док би Вебер за утеху постао председник ЕП. Иако се Макрон, из истих разлога из којих је био против Вебера, противио и кандидовању Тимерманса, Ангела Меркел је веровала да за ову рокаду може да обезбеди већину на самиту лидера ЕУ.
Преварила се. Није рачунала с отвореном побуном у свом конзервативном табору. А до побуне је дошло. Земље Вишеградске групе, Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска, биле су, осветнички, одлучно против Тимерманса: Холанђанин је, као потпредседник ЕК, за оштрије кажњавање, посебно Пољске и Мађарске, због кршења „европских вредности“.
Из друкчијих разлога, стављајући у први план одбрану права „народњака“ да из својих редова, пошто је реч о најјачој групацији у ЕП, дају Јункеровог наследника, биле су Хрватска, Ирска и Летонија, при чему је хрватски премијер Андреј Пленковић преамбициозно поверовао да би, кад већ то не може Вебер, то могао да буде он.

ХАОТИЧНИ НОЋНИ МАРАТОН Кад ни у хаотичном и маратонском ноћном прегањању, уз модерацију Доналда Туска (провео је најмање четири сата у појединачном разговору и тестирању са сваким од двадесет и осам лидера), није пронађено решење, на сцену је, уочљиво изнервиран што није било могуће доћи до компромиса (из тих разлога, и у таквој атмосфери, уследила је она реска изјава против проширења ЕУ: кад и у оваквом саставу не можемо да се сложимо, шта би било када…) ступио као „спасилац“, сугеришући да се без њега ништа не може, Макрон.
Убацио је неочекивано „у игру“ Урсулу фон дер Лајен (верује се да му је то у ноћним телефонским разговорима дошапнула наглашено искусна у оваквим „заплетима“ Ангела Меркел), остварујући тиме више погодака једним „хицем“. Показао је да није изричито против права првенства народњака. Посебно, није против некога само зато што долази из Немачке.
А Урсула фон дер Лајен се „препоручивала“ Макрону, поред осталог, чињеницом да течно говори француски, да је веома ангажована у продубљивању војне сарадње с Француском, што је доказала залагањем за пројекат немачко-француског система за борбене авиона (ФЦАС), а то све гарантује да би сарадња француског председника с будућом шефицом ЕК могла да буде веома успешна.
Кад се видело да ће то с Урсулом проћи, Меркелова се суочила с невољама у сопственој кући: њени коалициони партнери, социјалдемократе, отворено су саопштили да су одлучно против устоличења Урсуле фон дер Лајен. Из тих разлога дошло је до оне сцене која је изазвала збуњеност учесника бриселског самита: канцеларка се (промишљено) уздржала код изјашњавања о својој блиској сарадници и пријатељици!
Подршка коју је немачка министарка одбране добила на самиту не значи да је тиме аутоматски и рукоположена. Остаје још много посла за Меркелову и Макрона и дипломатију иза сцене: евентуални фијаско на тајном гласању у парламенту 16. јула, где су посланици ослобођени страначких обзира и дисциплине, осим да гласају по сопственој савести, представљао би велику бламажу за немачку канцеларку и француског председника. А социјалдемократски посланици се заричу да ће гласати против фрау Лајен. Придружили су им се, такође заветно, и посланици зелених. А без њихових гласова нема неопходне већине.

Жозеп Борел

ГНЕВНИ НЕМАЧКИ КОНЗЕРВАТИВЦИ Немачки конзервативци су осули баражну ватру на коалиционе партнере, социјалдемократе. Оптужују их да „зарад ситних страначких интереса и поена“ угрожавају национални интерес: избором Урсуле фон дер Лајен Немачка би, први пут после пола века, имала „у поседу“ високу функцију шефа ЕК. Пре ње (ако заиста буде изабрана) био је на тој функцији (само) Валтер Халштајн. Онима који дуже памте, Халштајн је остао у негативном сећању. Тадашња велика Југославија била је прва жртва доктрине назване по њему, из времена владавине Конрада Аденауера: Западна Немачка раскинула је дипломатске односе с Београдом само због тога што је Југославија успоставила дипломатске односе са Источном Немачком.
У Бриселу је, иначе, и то на високом положају у тадашњој Европској економској заједници (ЕЕЗ) био отац Урсуле фон дер Лајен, потоњи шеф покрајинске владе у Доњој Саксонији Ернст Албрехт. У том граду је, иначе, рођена, тамо је провела детињство. Садашње, племићко, презиме добила је по мужу, професору медицине и бизнисмену, с којим је изродила седморо деце. И сама лекар (гинеколог) ушла је у политику са четрдесет година. И направила успешну каријеру, ако се рачуна број министарских фотеља и мандата, укључујући и ову у којој је тренутно. А ту се није баш прославила: у минулих шест година пратиле су је бројне афере, тврди се да је Бундесвер уочљиво, и недопустиво, запуштен. Због тога њени критичари питају: може ли неуспешна министарка одбране бити успешна председница ЕК…
Кад је на самиту у Бриселу пао избор на Урсулу фон дер Лајен, било је, очигледно, лакше укомпоновати слагалицу за читав „пакет“, при чему су све утицајније странке, од либерала до социјалиста, добиле своје парче власти. Тако ће премијер Белгије (најмлађи на тој функцији од 1845), Валонац и либерал, 43-годишњи Шарл Мишел (опет уз снажну Макронову подршку) наследити Доналда Туска на положају председника Европског савета.
За нас је посебно интересантан (можда и важан) избор шефа шпанске дипломатије Жозепа Борела за наследника Федерике Могерини: искусни 72-годишњи политичар, социјалиста старе гарде, „еруптивног темперамента“ („Зидојче цајтунг“), Каталонац, оштри противник сваког, па и каталонског, сепаратизма.
Та чињеница не мора ништа посебно да значи за његово посредовање у наставку, кад до тога уопште дође, преговора Београда и Приштине. Може се, међутим, с већом сигурношћу, и извесношћу, очекивати да ће том послу, узимајући у обзир његово искуство и политичку биографију, Борел приступити с наглашеним разумевањем, озбиљношћу и – одлучношћу.
Медијима најинтересантнији, не само због чињенице да је и сам дуго био новинар, јесте нови председник ЕП Давид Мариа Сасоли. Изабран је за председника парламента у другом кругу (добио је 345 од 667 важећих гласова), иако није био „званични“ кандидат лидера, и упркос моћном земљаку, министру унутрашњих послова Матеу Салвинију, гласовима више идеолошки различитих партија. За овог социјалдемократу гласали су многи демохришћани, либерали и зелени, али не и италијански десничари. Сасоли је за њих, примећује „Шпигл“, „црвена марама“.
Утицајни немачки недељник подсећа да је нови председник парламента још као новинар био ослобођен „страха од моћника“. Његове теме су најчешће биле мафија и организовани криминал. После сарадње у многим листовима, прешао је 1992. на телевизију РАИ, средином деведесетих награђиван је као „најбољи репортер“, веома познат и популаран у јавности као „лепо телевизијско лице“ (личио је на Роберта Редфорда „из млађих дана“) помирио је у себи наизглед непомирљиво – да буде велики католик и велики левичар.
Ни велики махер бриселске политичке партије Емануел Макрон није, наравно, остао празних шака. Извукао је „из рукава“ у овом хазардном кадровском покеру јак адут: његова земљакиња, једна од најмоћнијих жена света, тренутна шефица Међународног монетарног фонда Кристин Лагард, некадашња, између осталог, министарка финансија – иако је по образовању правник, једно време веома успешан адвокат с међународном репутацијом – биће председница Европске централне банке.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *