Др Ивица Тодоровић: “Српска идеја” јасно је супротстављена идеји савременог глобализма (2. део)

Зашто медији намећу модел понашања који води ка уништењу? Народ који се не труди да у потпуности живи у складу са учењем својих духовних отаца долази у опасност да буде само карикатура ових идеја, укључујући ту и идеју Косовског завета

Разговарао Владимир Димитријевић

У наставку разговора за „Печат“, др Ивица Тодоровић говори о покушајима брисања српског националног идентитета, о односу Срба према Косову и Метохији и „преокрету који је Србе свих узраста покренуо да своје жеље све више усмеравају ка Косову, односно – да све више желе да бораве тамо где се налазе највеће светиње њиховог народа“ упркос атмосфери терора и линча којој су неретко изложени…

Шта, по вашем мишљењу, овај „ирационализам“ значи? Куда су се сви ти поклоници суштински запутили?

Све је то, наравно, израз и саставни део Косовског завета, потврда његовог непрекидног трајања и животности, у смислу једног од најаутентичнијих израза народног постојања. И народна епика песама косовског циклуса јасно дефинише етос акције по узору на херојски подвиг цара/кнеза Лазара, који је страдао опредељујући се за царство небеско, у одбрани хришћанских вредности и отаџбине, на свој начин следећи пример Исуса Христа. Овај егзистенцијални модел је, уосталом, и осведочен кроз историју као једно од главних упоришта српске традиције и културног кода. Тако и Свети владика Николај Велимировић дефинише српство као извесну врсту историјске и духовне мисије чији је циљ приближавање светских народа Богу непрестаним историјским сведочењем Христовог пута и јеванђеоске поруке. Владика Николај ће, као што увиђа Ђорђе Јанић, у својим делима „доћи до визије о Српском народу као Божјем народу“, а „Нови Израиљ, у својој реалности ће се остварити пред његовим очима“. Управо у овом смислу, одлазак на Косово је традицијским значењским кодовима осмишљен као средишње иницијацијско поклоништво, одлазак у срце Свете земље, чиме се истовремено остварује и сакрализација целокупног, како индивидуалног тако и колективног живљења.
[restrict]

Од појединца до колектива без Косова се не може. Шта показују истраживања наших научника, од историчара до етнолога, о колективном етосу насталом из заветног логоса?

На колективном плану, осмишљавање националног идентитета остварује се кроз ослобађање Косова, тако да је Косово истовремено и симбол колективне иницијације кроз коју је пролазила већина српских генерација, од битке 1389, преко сеобе 1690. године, па затим балканских ослободилачких ратова и Првог светског рата, све до савремених збивања. Поред осталог, у традицији српских племена из Црне Горе и одговарајуће културне зоне – симболика Косова је пројектована на целокупни живот и културу. Рецимо, и делови народне ношње су непосредно значењски повезани са симболиком Косова, а у појединим областима преовлађујућа црна боја представљала је ништа друго до жаљење због његовог пада, који је означио пропаст Српског царства и почетак робовања под Турцима. Примера ради, на црногорској мушкој капи, као српском националном обележју – што јасно истиче познати етнолог, академик Петар Влаховић – „црна деравија значи короту за српском пропашћу на Косову“. Целокупна српска традиција, уосталом, прожета је идејом ослобађања и повратка Косова, слично као што је и данас целокупна српска јавност одређена дешавањима везаним за нову окупацију Косова и његову судбину – која је и општесветског значаја, што такође никада не треба заборавити. У сваком случају, Косовски завет као – слободно се може рећи – идеалтипски израз кључних, иницијацијски осмишљених манифестовања народних стремљења током целокупне српске историје, на известан парадоксални начин такође је данас поново оживотворен и присутан. Дакле, одговор на ваше питање би укратко могао да гласи: Косовски завет је, упркос свему, и данас и те како жив за свакога ко жели то да види, исто као што је још увек жив колективни дух српског народа. Друго питање је – да ли се заветност примењује као део свакодневне егзистенције, кроз сведочење хришћанског и породичног начина живота, уз придржавање начела живљења којих су се држали некадашњи Срби и Српкиње, као и – зашто медији намећу модел понашања који води ка уништењу? Народ који се не труди да у потпуности живи у складу са учењем својих духовних отаца – без обзира на храброст појединаца и упркос културном, економском и мрежном рату који се против њега води – долази у опасност да буде само карикатура ових идеја, укључујући ту и идеју Косовског завета.

Опет се враћамо теми мисије Срба на Балкану, али и у свету. Ако таква мисија заиста постоји, шта је њен смисао?

Као што је већ наглашено, Косовски завет, схваћен као идејни систем, такође је непосредни израз – а уједно и најпознатији историјски засновани пратилац и уоквиритељ – древног комплекса који ставља нагласак на јединствени значај српске мисије. Наведена колективна матрица дефинисана је у смислу средишњег српског мита/завета, са тачно одређеним правилима, тј. парадигмом понашања на колективном нивоу. Наиме, савршени и изабрани народ може се „понашати“ само у складу с врхунским и непревазидљивим узором који представља Исус Христос – Богочовек. На овај начин, најсажетије речено – блиско формулацијама Светог владике Николаја Охридског и Жичког, као и више других репрезентативних садржаја сличног типа – Срби као Богонарод искупљују читаво човечанство и његове грехе, у циљу прерастања у Богочовечанство, односно у савршену људску заједницу, као крајњи циљ светске историје. Ова културна, историјско-мисионарска матрица је у српској традицији дефинисана као оживотворени новозаветни хришћански идејни комплекс, односно као непрестано потврђивање идеје Богочовечанства и богочовечанских вредности, онако како су дефинисани ексклузивним кодовима православно-хришћанске традиције и цивилизације. Тиме је српска идеја, као специфични вид универзализма, јасно супротстављена идеји савременог мондијализма/глобализма са одговарајућим футуристичким сценаријима. Разматрани завет – тј. централни мит, појмљен као света истина – у свим историјским раздобљима се поново осавремењује и обнавља, представљајући семантичку константу која дефинише однос сваког појединца спрам највиших вредности и врховних стремљења српске традиције. Ово је истовремено и простор могућности једног од најзначајнијих самоодређења појединца у односу на квалитет целокупне егзистенције, у контексту модуса одређених (српском) традицијом. Према томе, свако се и данас, као и раније, (само)одређује у односу на непосредну, свакодневно-егзистенцијалну и општеисторијску реалност „решавања косовског питања/проблема“ – чиме се и његово постојање на одговарајући начин вреднује од стране кодекса дефинисаних традицијским оквирима и начелима.

Колико смо успели да се вратимо свом прећутаном и запретаном идентитету, после свих покушаја да нам „промене свест“?

Може се рећи да је у новије време дошло и до поновног откривања значаја идејних образаца везаних за представу о изабраном народу у колективној психи Срба – и поред свих покушаја да они остану невидљиви и у домену „забрањене традиције“, која је у непосредној вези с пројектом „забрањеног народа“, тј. „забрањеног српског идентитета“. Наведена пракса прећутног или непосредног брисања српског идентитета – о чему у науци располажемо значајним бројем недвосмислених података – истозначна је са серијском применом етничког инжењеринга у односу на становништво српског етничког порекла, односно са вишеструко примењеним процесима вештачког расрбљавања (и покушаја расрбљавања) значајног броја етногенетских Срба. Подразумева се, међутим, да резултати етничког инжењеринга никад не могу бити прихваћени од стране српског народа, при чему је очигледно да је реч о спољашњем нападу на природно јединство српског етничко-етногенетског простора. Све у свему, бројне чињенице непосредно нас наводе на закључак о посебном, за српски народ одређујућем и условљујућем, значају Косовског завета и с њим повезаног идејног комплекса, који је ванвременског и архетипског карактера. А за архетипове је карактеристично то да – што се више потискују, њихово израњање из „дубина несвесног“, када за то дође време, бива израженије.

Изгледа да су захтеви које нам је историја поставила претешки. Можемо ли постојати на страшном месту, или ћемо заувек нестати?

У ствари, српском народу је тешко да опстане јер је нападнут вишедимензионално и због тога што се питање антисрбизма, као најзначајнијег светског проблема, може решити само и искључиво на светском нивоу. Дакле, победа мора бити потпуна или је неће бити, што би био и најсажетији приказ „претешких задатака које пред нас поставља историја“. У овом смислу би решавање проблема антисемитизма могло да буде путоказ, али уз много већу заинтересованост Русије да се српски проблем реши, подразумева се. Услед претрпљених геноцида, идеологије императива напуштања српских земаља, свакодневног симболичког насиља и с њим повезаног натурања страних језика науштрб српског – што је сада већ сасвим очигледно, у циљу исељавања и претварања Срба у етнички материјал за решавање демографских проблема других народа – као и услед планског наметања абортусног чедоморства, паралелно са пропагирањем антисрбизма и антихришћанских вредности, у Србији и српским земљама влада бела куга. О овоме се, коначно, почело нешто више говорити у јавности – углавном пред крај године, када се сумирају бројке – уз изузетно снажне отпоре у свим деловима „компрадорске елите / владајуће класе“. У савременим околностима посматрано, бела куга је само један од најочигледнијих показатеља свеопштег рата који се постојано (што закулисно, што декларативно – на пример током 1912/1914 – 1918, 1941–1945 и 1991–1999) водио и води против Срба, врло интензивно већ више од једног века, уз огромна страдања, прогонства и расрбљавања. Са савремене тачке гледишта, стиче се утисак као да рат против српског народа никада није ни престајао, па се због тога о српским земљама (у ствари, о геополитичком положају Срба) говори као о „страшном месту“. Међутим, подразумева се да српски народ има право на опстанак и заштиту своје културе, као и свог постојања, у односу на оне који се залажу за његово пропадање и свеопште уништење. Тренутна ситуација је таква да, у тој борби за опстанак и препород, али и за остваривање сопствене мисије = егзистенције, Срби више немају шта да изгубе. Суноврат, али много више и Узнесење, саставни су, супротно-комплементарно уобличени, аспект сваког тренутка српске историје и оне врсте историјске мисије какву сагледавају проучаваоци традиције тог народа. Из разматраних представа јасно је да је Нови Израиљ, у ствари, и Последњи Израиљ, односно да овај идејни комплекс недвосмислено наглашава есхатолошки карактер српске мисије. Поменута идеја/мисија била је, по свему судећи, саставни део средњовековне српске свести и стварности, али је – као највиши израз народног духа – јасно пројектована и у будућност, како би, у одговарајућем тренутку, могла да кулминира у катарзи идеје о рађању, тј. обнови, нове српске цивилизације, с посебним, изузетним историјским значајем.         

[/restrict]

Крај

Један коментар

  1. Драган

    С обзиром на данашњу ситуацију, у вези са Косовом, корисно би било
    саслушати:

    ttps://www.youtube.com/watch?v=u4btJpuk6h4

    Драган Славнић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *