Почетна / Свет / Доба поларизације и политичког екстремизма

Доба поларизације и политичког екстремизма

СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ У РАСКОРАКУ

Aнализа ставова недвосмислено нам говорi да су идеје стабилног политичког центра, системског континуитета и националног јединства озбиљно угрожене, као и да се, без обзира на то ко победи 2020, могу очекивати даља поларизација и радикализација, као и оштре и дубоке поделе унутар америчке нације

Двопартијски систем, као политичко наслеђе британске колонијалне управе, неоспорно је имао великог удела у успону САД до статуса најмоћније светске силе. Заговорници ове врсте политичког уређења обично наводе да се њиме „упрошћује“ избор бирача, односно омогућава брзо и ефикасно награђивање и кажњавање политичких странака које се налазе на власти. Такође, евидентно је да се овом врстом динамике смењивања само две странке на власти обезбеђује већа политичка стабилност и промовише умереност науштрб малих странака и покрета са екстремистичким идејама и програмима. На тај начин поредак се чува од великих потреса, револуција и драстичних промена курса који би могли угрозити државноправни континуитет, безбедност становништва и економски просперитет.
У тако постављеном систему, идеја политичког центризма добија свој пуни смисао, а две водеће странке, демократе и републиканци, позициониране на левом и десном центру, наизменично се смењујући на власти и у опозицији, уз минималне корекције полиитичког курса при самим променама. С друге стране, критичари двостраначја држе да две водеће странке временом срастају у један те исти политички естаблишмент, односно стварају, заједно са представницима крупног капитала, међусобни симбиотски однос у којем је главни циљ одржавање статуса кво, што на дужи рок производи друштвену стагнацију и патриоктратију. Ту долазимо до стварања такозване интересне „мочваре“ коју је управо Трампов избор за председника озбиљно уздрмао. Као један од метода за отклањање ових недостатака развила се идеја појаве повремених тзв. протестних трећих странака, али и концепт странака „великог шатора“, или catch all партија, које обухватају врло широк дијапазон идеолошких и политичких позиција.

РАДИКАЛИЗАЦИЈА ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ Филтрирање тих многобројних, шароликих и често међусобно супротстављених ставова и њихово увођење у главни политички ток одвија се, по правилу, на прелиминарним, унутарстраначким изборима који претходе изборима на националној сцени и који служе као својеврсно чистилиште политичке понуде. У Америци су крајем јуна започете прелиминарне дебате кандидата за председничку номинацију Демократске странке, а готово у исто време и актуелни председник САД Доналд Трамп званично је отпочео своју кампању за реизбор. Упоредни преглед и анализа ставова изнетих у таборима демократа и републиканца недвосмислено нам говоре да су императивно постављене идеје стабилног политичког центра, системског континуитета и националног јединства озбиљно угрожене, као и да се, без обзира на то ко победи на председничким изборима 2020, могу очекивати даља поларизација и радикализација, као и оштре и дубоке поделе унутар америчке нације.
Нарочито се да приметити да су ставови прилично радикализовани у редовима демократа где поједини кандидати за председничку номинацију и истакнути чланови партије износе мишљења, оцене и програме који доводе у питање саме темеље и устаљене механизме функционисања америчког политичког система. Оваква револуционарна острашћеност и искључивост не памте се још од времена рата у Вијетнаму када су се политички скупови демократа по правилу завршавали у нередима и сукобима са полицијом. Данас се међу демократама расправља нашироко и надугачко о томе да ли је капитализам, заправо, на самрти, те да ли би за Америку било боље да пређе на демократски социјализам скандинавског типа. У складу са таквом оријентацијом, захтева се бесплатно здравствено осигурање за све, повећано улагање новца у државно школство, отпис студентских кредита који финансијски оптерећују милионе Американца, додатно опорезивање најимућнијих, елиминисање било какве разлике у зарадама између полова и апсолутна забрана поседовања и ношења оружја, што повлачи са собом и неизбежне промене америчког Устава. Ту су такође и гласни захтеви за усвајањем радикалних еколошких мера у борби против глобалног загревања и загађења животне средине („Нови зелени дил“).
Такозвано „прогресивно крило“ Демократске странке, које оличавају времешни кандидати попут Елизабет Ворен и Бернија Сандерса, али и млада звезда у успону Александрија Окасио-Кортез, добија огромну пажњу и простор у мејнстрим медијима попут „Њујорк тајмса“ и Си-Ен-Ена за заступање отворено левичарских и популистичких идеја које би, пре само десетак година, биле прећутно отписане као потпуно утопијске и прогнане на политичку маргину. Ратоборност и агресивни екстремизам међу демократама достигли су те размере да би, како се недавно нашалио један колумниста десничарског интернет портала Брајтбарт, инкорпорација камбоџанских Црвених кмера у редове демократа прошла релативно глатко и хармонично.
Атмосфера у демократском табору толико је усијана да је и бивши Обамин потпредседник Џо Бајден, умерени кандидат са свакако најбољим шансама да евентуално победи Доналда Трампа, био изведен пред „идеолошки стрељачки вод“, принуђен да се током једне од првих прелиминарних дебата грчевито брани од жестоких оптужби тамнопутих кандидата Камале Харис и Корија Букера да није довољно расно и мултикултурно осетљив и да, као сенатор, није био за присилну федералну десегрегацију школа током седамдесетих година прошлог века. Поменута Камала Харис, иначе бивши јавни тужилац Калифорније и особа помешаног афро-индијског расног идентитета, се током једне од дебата послужила називом познатог филма браће Коен „Нема земље за старце“, како би прогласила да „Америка неће више бити земља коју воде бели, богати старци“, мислећи ту очигледно на председника Трампа (73 године), али подједнако и на његовог потенцијалног противкандидата Бајдена (76 година).
Демократе одавно имају репутацију странке која заступа права мањина и која у први план ставља идентитетску политику, али опсесивним инсистирањем на темама попут полицијског насиља над Афроамериканцима и позитивне дискриминације трансродних особа (операције промене пола о државном трошку и слично) они ризикују да још више отуђе хетеросексуалне, беле гласаче радничке класе који су ионако махом прешли код Трампа. Оно што те бираче додатно може да одбије јесте пермисиван став демократа у погледу нелегалне имиграције, јер се многи од кандидата те странке отворено залажу за лакши и бржи пут до стицања дозволе боравка, гласачког права па чак и држављанства оних који су у САД ушли на незаконити начин. Неки од кандидата демократа попут Бета О’ Рурка, Корија Букера и Јулијана Кастра, чак су учинили велики напор да се током прелиминарних телевизијских дебата својим потенцијалним хиспано бирачима обрате и на шпанском језику. Тај билингвални искорак демократа је јасна потврда растућег значаја шпанског језика услед демографске латино експлозије унутар САД ( сматра се да шпански као први језик говори више од 40 милиона људи), али истовремено и посредно признање све израженије немоћи Америке да „американизује“ дошљаке, односно да им спонтано наметне званични енглески језик, претежно англосаксонску културу и обичаје, као и њене историјске вредности и искуства, о чему је још пре 15 година врло убедљиво писао Самјуел Хантингтон у књизи „Ко смо ми? Изазови за амерички национални идентитет“.

ТРАМП ПРОТИВ ЛЕВИЧАРСКЕ РУЉЕ С друте стране, председник Трамп управо на питању страха од нелегалне миграције заснива окосницу своје кампање. Током свог недавног првог предизборног митинга на Флориди, пред преко 20.000 одушевљених присталица, Трамп је упозорио да његови радикални противници из редова демократа предводе „бесну, левичарску руљу“ која настоји да уништи „ону традиционалну Америку коју сви знамо и волимо“. Он је обећао масовну депортацију милиона нелегалних имиграната, као и далеко строжу контролу границе. Искористио је такође прилику да оптужи демократе због тога што упорно преко различитих законодавних и судских инстанци блокирају финансирање за изградњу великог заштитног зида који би ишао дуж границе са Мексиком и који је Трамп обећао својим бирачима још током своје прве председничке кампање. Трампова протекционистичка увозна политика и отварање трговинског рата ниског интензитета са Кином такође су наишли на одобравање његове гласачке базе која, између осталог, у томе види разлог за смањење незапослености и раст личних доходака.
Премда је прича о имигрантима лајтмотив кампање, Трампов свакако најјачи аргумент у прилог реизбора јесте економија. По свим показатељима, америчка економија под Трампом је у изузетно добром стању. Незапосленост је у сталном паду (најнижа стопа незапослености од децембра 1969), просечне зараде бележе стабилан годишњи раст од око 3 одсто, а стање на берзи и тржишту хартија од вредности далеко је повољније него у време Обамине администрације. Ретки су амерички председници који нису успели да обезбеде други мандат, а још су ређи они који нису успели да обезбеде други мандат, а да су на својој страни имали робустан привредни раст и економски развој. Иако су подаци о Трамповим економским успесима у водећим глобалним медијима обично загушени бескрајним наклапањима о његовим бројним аферама и скандалима, како стварним тако и оним сасвим измишљеним и константном логореичном парадом увреда и дисквалификација од стране различитих холивудских забављача и јавних личности из либералних крутова, просечан амерички бирач и те како осећа и цени повећање дебљине свог новчаника.
Бирачи конзервативног опредељења и хришћански верници такође умеју да препознају и цене Трампове ставове о абортусу које је он обзнанио недавно у вези са контроверзним рестрикцијама у погледу остваривања права на абортус, које су у неким америчким државама усвојене у склопу тзв. „закона откуцаја срца“ и које често онемогућавају слободан абортус после шесте недеље трудноће (чим се може чути откуцај срца фетуса), што су многи заговорници права жене на избор протумачили као фактичку забрану абортуса, јер многе жене до шесте недеље нису ни свесне да су трудне. Трамп се изјаснио да је снажно против абортуса и за живот, „осим у случајевима силовања, инцеста и угрожености живота мајке“, што је, како је он сам написао у једном твиту, иста позиција коју је заузимао Роналд Реган, на кога се Трамп у великој мери угледа. Он је такође рекао да су постављења 105 нових федералних судија у протекле две и по године, укључујући ту и двојицу конзерватних судија Врховног суда Нила Горсача и Брета Каваное, утицала на то да се закони у погледу остваривања права на абортус пооштре и ограниче. Многи су у тој Трамповој изјави препознали намеру да, у свом потенцијалном, другом мандату, покуша да, уз помоћ новоформиране конзервативне већине у Врховном суду, обори претходну пресуду те највише судске институције из 1973, у случају Роу против Вејда, којом је право на абортус постало обавезно у свим државама САД.
Без обзира на то што је јуну 2019. постао први републикански председник који је честитао припадницима ЛГБТ популације њихов Прајд месец, политика Трампове администрације према хомосексуалним и трансродним особама била је од самог почетка његовог мандата изразито неблагонаклона и рестриктивна. Једна од првих извршних одлука коју је Трамп донео била је она којом се брани трансродним особама да служе у оружаним снагама САД, а након тога је директивом министарства правде ефективно изузео трансродне и геј особе од заштите против дискриминације која се гарантује Актом о грађанским правима из 1964, чиме је законски омогућио послодавцима да отпуштају геј и трансродне особе. Доказујући своју тврдокорну посвећеност конзервативној политичкој агенди, Трамп је оснажио своју гласачку базу, али и сломио отпор многих републиканаца који су време прошлих избора сматрали да његова десничарска поза није искрена. У томе је свакако помогла и незапамћена мржња и елитистички презир према Трампу и његовим симпатизерима, коју су у свакој прилици испољавали левооријентисани либерали и самозвани интелектуалци, што је природно довело до мобилизације и радикализације републиканаца који сада чврсто стоје иза свог председника.
Дакле, идеолошки ровови већ су ископани, оружје и муниција су обезбеђени, а у наредних годину и по водиће се беспоштедна политичка борба за Белу кућу између „плавих“ и „црвених“, нарочито у оним такозваним swing државама (Мичиген, Висконсин, Пенсилванија, Колорадо, Флорида…итд) у којима се обе стране надају успеху и које обично одлучују исход председничких избора. Имајући у виду степен радикализације и међусобно неповерење које влада између супротстављених страна, али и величину улога и судбински значај који многи приписују овим изборима, било би за Америку јако опасно када би коначни исход био толико тесан да је тешко прогласити победника, или када би биле откривене било какве злоупотребе и повреде изборног процеса. Тада би на површину лако могле да избију бројне друштвене, класне, расне, етничке, верске и идеолошке тензије и размирице које већ дуго тињају, а ни перспектива насилних сукоба и грађанског рата уопште не би била далеко.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *