Димитрије Андрејевич Достојевски – Уметност разговора са Богом

Праунук генијалног руског и светског писца о Фјодору Достојевском о православљу, Русији, Србији и тренутку када сазнаје чији је потомак

Осим што се о Фјодору Достојевском, његовом стваралаштву није смело у СССР говорити, нити читати његове књиге, постојала је још једна забрана од стране бољшевичких власти – сваки документ о њему или његовом потомцима био је под строгом забраном тих 20-их, 30-их, 40-их година 20. века. Од момента, када сам сазнао да сам праунук Достојевског, почео сам да живим два живота, прадеде Фјодора Михајловича и мој, каже у разговору за „Печат“ Димитрије Андрејевич, праунук Фјодора Михајловича Достојевског.
Велика је част говорити са потомком Фјодора Достојевског, највећег писца свих времена, генија, чија су дела јединствене лепоте, савршене хришћанске љубави. Дуго нисте знали ко Вам је прадеда?
Не сећам се тачно датума, када су ми рекли да сам праунук класика руске књижевности. Сећам се само да су ме упозорили да о томе не говорим, било где да се налазим, пошто је до почетка 70-их година Достојевски у СССР-у сматран контрареволуционарним писцем и није се о њему говорило, нити учило у школи. Од 1934. до 1947. године Ф. М. Достојевски практично није објављиван, међутим, његове књиге нису одузимали приликом хапшења власника. Штавише, одмах после рата сам Стаљин је дозволио да се објављује, очигледно схватајући да Достојевски лечи рањену душу. Почео сам да читам његова дела сам и то је добро, јер је он потпуно лични писац. Он се у потпуности открива када та питања која је он решавао, постају и твоја питања. Њему треба веровати, узети га за учитеља. Управо тако се десило и са мном. Читајући га, заборављао сам да смо исте крви. Постепено сам почео да схватам да морам да проживим два живота. Касније сам постао посредник између читаоца и великог писца.
Стасавао сам у ондашњем Совјетском Савезу. Руско дете које је живело животом већине људи у ондашњој држави. Било је тешко, године неизвесности и сиромаштва. Године када се мерила свака изговорена реч. Требало је опстати! А ми, Достојевски! Већ сам читао стихове Пушкина, посећивао Пушкинов музеј, касније његов Институт… Достојевски је у то време у СССР био, дакле, забрањен писац. Сувише је био скопчан са Богом, хришћанском мишљу, дубином Христове љубави, са православним душом која искрено греши и искрено се каје. Кроз његове књиге је пулсирало живо руско срце и мирисала руска душа. То сам, наравно, касније схватио. Тада сам био дете. Када је моја мајка проценила да сам стасао да може да ми каже тајну и да научим да је чувам, испричала ми је све… Имао сам 14 година. Наговестила ми је да се припремим за време које ће доћи, када ће се вратити слава Достојевском!
Умео сам да ћутим,. Када ми је мајка рекла ко сам, да у мојим венама тече крв Фјодора Достојевског, да је то највећи руски писац и да га цео свет слави, био сам изненађен, али и тронут чашћу! Бог ми је дао да негујем сећање на његово име, на славу његову и славу Русије. Руска култура се не може замислити без Достојевског, нити Фјодор Михајлович без Русије. Као да су се стопили.
Да ли је и у којој мери, Ваш живот био предодређен чињеницом да сте потомак Достојевског?
Носити такво презиме познато целом свету, веома је тешко. Однос према мени се мења, људи почињу пажљиво да ме загледају, да траже заједничко са писцем, и не само сличности! Сложено је било прећи на обичан разговор са човеком који би ме заинтересовао. Наравно, постоји могућност не изговарати своје презиме или објаснити да смо једноставно само презимењаци. Међутим, мој други живот је тражио од мене изузетне квалитете, достојне великог претка и ја сам се трудио да их у себи изградим. Од тренутка када сам сазнао своје корене и порекло, живот ми се променио. Фасцинирају ме мислећи људи који дубоко пониру и схватају суштину и значај стваралаштва Достојевског. Истинска уметност и дубока хришћанска филозофија уткани су у његово генијално стваралаштво. Отац Јустин Поповић, српски светитељ, којег много волим, исписао је до сада најлепше реченице о стваралаштву и уметничкој и духовној мисији Фјодора Михајловича Достојевског.
Како сте доживљавали Фјодора Достојевског – писца, филозофа, ствараоца који је изгарао за човека, ближњег, за уметност, за Бога?
Велики део живота проживео сам у совјетском периоду. Иако нисам био комуниста, већ напротив уверен да нећемо изградити комунизам (то што је Достојевски називао мравињаком), стварност је чинила своје. Пропаганда светлог лика комунизма, ипак је на мене утицала и било ми је тешко да се разаберем у тамним странама људске душе о којима је писао Фјодор Михајлович. Поред тога, тада сам био атеиста и то је осиромашило у самом почетку мој доживљај његових дела.
Достојевски је симбол Русије у њеној непрегледности, искрености, слободи. Да ли се слободоумље наслеђује?
Прилично је изучен живот руског писца и генија, чак и само породично стабло, стабло његових предака, јер породичном стаблу Достојевских је више од 500 година. Могу да кажем да се наслеђује у већој или мањој мери практично све што је накупљено од стране предака. Сама генијалност Фјодора Михајловича, како ми се чини, јесте наслеђе његово од предака који су у 70 одсто случајева били свештеници разних хришћанских конфесија. Њих је сједињавала проповед, умеће држања говора који допире до срца пастве. Разговор са Богом. Одјеци њихови, наравно у мањем степену, предати су и мени. И ја данас, као писац, преживљавам и у души реагујем на све што се догађа у Русији.
Колико је данас потомака Фјодора Михајловића Достојевског? Да ли су сви у Русији?
Богу је било угодно да продужи, макар и танку, гранчицу од писца. Непосредно од њега директни потомци јесу чланови моје породице, на челу са мном. Наравно, постоје и друге гранчице од његове браће и сестара, и сви живимо у Русији. Карактеристично је да су Достојевски наследили посебну љубав према завичају, која никоме није дозволила да напусти Русију после револуције, иако су били у опасности да буду побијени, као непријатељска класа. Достојевски су били према пореклу дворјани, многи су погинули у грозничавим годинама Грађанског рата. Имам три праунуке, праунука и сина Алексеја. Бог ми је подарио унуке, Марију, Веру и Ању. И унука Фјодора. Он је најмлађи, тако да у породици поново имамо Фјодора. Увек им понављам то да они носе гене Достојевског. Унуке су биле малене када сам их први пут водио у Стару Русу на „Читања Достојевског“. Када сам Ањи, сада одраслој девојци, показао сабрана дјела Фјодора Михајловича у 30 томова, разгледала их је и дивећи се рекла да она толико не може да напише. Кроз неколико дана Ања је пресавила хартију и написала „своје дело“, срцем детета. Сада је та „књижица“ у фонду Музеја Ф. М. Достојевског у Петербургу. Вера је музичар и одлично компонује. И Маша се остварује у уметности. Мој син, Алексеј је у неку руку привилегован у духовном смислу. Он је за кормилом брода који превози монахе и вернике на острво, у манастир Валаам. Пропутовао је свет, али његова љубав за православну Русију је велика. Ја сам већ у одмаклим годинама, моје обавезе и путовања по свету у мисији популаризације и неговања поштовања према стваралачком генију Фјодора Михајловича, полако препуштам сину. Алексеј ускоро путује у Шпанију на Академију посвећену стваралашту Достојевског. Срећан сам што Алексеј схвата своју мисију, што ће наставити са њом, када ја не будем више имао снаге.
Колико данашњи свет разуме Фјодора Достојевског, да ли му се одужује на прави начин?
Атеистички свет је Достојевског доживљавао само као непревазиђеног зналца људске природе. Требало је бити хришћанином, и то управо православним, да би се доживео Достојевски у свој својој пуноћи. Пољски режисер Анджеј Вајда је у разговору са мном признао да врховни ниво његовог стваралаштва представља продукција по романима писца. Међутим, он је био свестан да не може спознати сву пуноћу Достојевског: „Јер ја сам католик“, говорио је. А Русија? Сада Русија из државног атеизма иде другим путем ка Богу, ка Цркви. Обнављајући у себи веру, Руси у себи обнављају и православну душу и у томе им много помаже Достојевски.
Када човек разговара са Вама стиче утисак да је дух Фјодора Достојевског – ту, у Вашем дому, или са Вама? Да ли се дешавало да понекад у себи препознате њега?
Многи моји познаници говоре да подсећам на писца и то не само по спољном изгледу (сада морам да говорим да изгледам старије, јер сам надживео свог прадеду за 15 година), него и цртама карактера и својим убеђењима. Осећам се као самодржавни монархиста, као и Фјодор Михајлович. Уверен сам да се раб Божији Фјодор Михајлович на небу и даље моли за нашу породицу и за сву Русију. У Музеју Достојевског говорим младим генерацијам и свим посетиоцима о свом прадеди. Чини ми се да понекад у сну разговарам са њим.
Уз то Ви пишете…
Пишем невелике приче. То су одјеци наслеђеног „књижевног“ гена. Међутим, не тежим да их публикујем или да постанем писац. Уосталом, то као да ми је забрањено. Фјодор Михајлович је својим стваралаштвом све рекао и за себе и за своје потомке.
Били сте у Србији. Како сте доживели српски народ?
Мисионарећи и говорећи о делима Достојевског боравио сам у 24 земље света и једино сам се у Србији осећао као код куће. Тако се десило да сам оба пута напуштао Србију са сузама у очима. И не само због тога што нисам желео да одем, него зато што сам први пут на путу ка аеродрому видео шаторе избеглица из Српске Крајине, а други пут, када сам се враћао са многострадалног Косова и Метохије. Тамо сам пролазио покрај рушевина српских села и светиња, пустоши које је иза себе 1999. остављао НАТО и варварско америчко бомбардовање. Осећао сам да сва трагедија српског народа пролази кроз моје срце.
Како се односите према злу које три деценије подноси српски народ?
Тешко сам преживљавао сваки дан бомбардовања Србије, а још теже чињеницу што вам тада Русија није могла помоћи. После НАТО агресије на СРЈ кренуо сам у Србију. Згрозио сам се када сам видео порушене грађевине у Београду, када сем видео колико вам је зла нанео Запад, да нема града који нису ранили. Порушену зграду РТС где је страдало 14 невиних, храбрих људи не могу никада да заборавим. У близини је руска црква, она је, срећом, остала цела. Туговао сам данима по повратку у Русију.
Посетили сте Косово и Метохију. Шта никада нећете заборавити?
Био сам на Косово и Метохију 2002. са једном делегацијом. Тада је први пут после 1999, организован неки културни догађај на КиМ. Наиме, у Косовском Митровици је била ретроспектива фестивала „Златни витез”!
Николај Бурљајев, руски редитељ и глумац био је тада уметнички директор фестивала, а у руској делегацији је био и белоруски редитељ Миахил Пташук и ја, испред Музеја Фјодора Михајловича Достојевског, који се тек оснивао. Видео сам тада срушена српска села, згаришта, опустошене куће, уништене школе, разрована гробља, спаљене и до темеља порушене цркве и манастире. Био сам згрожен. Ужас. Неизмерна туга… нисам могао да се одвојим од Срба. Био сам потресен. Миахил Пташук је снимао. Сећам се, падао је снег … Туђински војници су чували српске светиње… питао сам Србе како им је, и чији војници имају људскости. Казали су ми да их штите и разумеју италијански, а потом шпански, француски, грчки војници…
Када сам крочио у Високе Дечане, Пећку, Патријаршију схватио сам да се душа Срба налази ту, на Косову и Метохији. Вековна лепота која на небо подсећа… српски светитељи, чији се дух осећа, мењају сваког човека који крочи у светињу. Поклонио сам тада Пећкој патријаршији две иконе Светог Јована Кронштадског. Страшно је било то време. Српска војска и полиција су после јуна 1999. морале да се повуку, а албански злочинци су харали. Убијали су недужне, незаштићене Србе без милости. Страдао је голоруки народ. Чули смо да су 2001. близу Пећке патријаршије убијене Српкиње, мајка и кћерка, албански злочинци су их исекли на комаде. Сахрањене су у манастирској порти, придружиле су се новим косовским мученицима који, такође, тамо почивају. Туга је владала у древној српској светињи. Сећам се игуманије Февроније, њених суза и молитви монахиња. Монаштво је туговало за народом. Од величанствености Високих Дечана, човеку застане дах. Гледати, кроз сузе, небеску лепоту на земљи, оковану бодљикавом жицом, моменти су које никада нећу заборавити. Сећам се хеликоптера који су надлетали светињу, италијанских војника до зуба наоружаних, тенкова и слушао молитвени пој монаха Дечанаца. И данас их чујем.
Нас тројица смо кренули у манастир Девич. Италијански војници су нас молили да не идемо у Дреницу, рекавши да су тамо албански екстремисти гори од звери који су убили и измасакрирали много Срба, жена, људи, стараца а ни деца нису поштеђена. Многи су били жртве трговине људским органима. На том месту су погинула два руска војника бранећи Србе. Италијански војници нису смели да нас пусте да идемо сами. Видео сам манастир Девич, и данас ми сузе крену када се сетим призора, манастир ојађен, разбијена плоча на кивоту Св. Јоаникија, иконе оскрнављене… Касније су га спалили и са земљом сравнили албански злочинци. Разговарао сам са игуманијом и толико храбрости, љубави према Богу и свом народу нисам нигде видео. Причала ми је да су их руски војници помагали када је био најтеже. И француски. Посетили смо и Осојене. Тамо су Срби, живели у контејнерима, а снег је вејао.
Имали сте прилике да посетите и наш древни Рас. Какве утиске оданде носите?
Посетили смо и Ђурђеве Ступове. Видео сам стари Рас, остатке древног српског града-тврђаве. Ходао сам задивљен српском историјом. Ђурђеви Ступови су били срушени у време Турака, 300 година је црква Св. Ђорђа гледала у небо. Био сам ганут светињом из 12. века, коју је саградио Св. Симеон Мироточиви. Много волим Србију и српски народ. Први пут у Србији сам био 1995. године, тада сам гостовао на премијери „Идиота“ у Београдском драмском позоришту. Посетио сам и Нови Сад, упознао Војводину, пловио по Дунаву… Те 1995. схватио сам да су Руси и Срби један народ. И судбине су нам сличне, увек се боримо за правду. Слобода нам је света. Нас, Русе је деценијама уништавао бољшевизам, а Србе комунизам. Не знам да ли ћемо се икада од тога опоравити.