Почетна / Друштво / ДА ЛИ ЈЕ КРАЉЕВСТВО KOJE ПРЕЗИРЕ СВОГ КРАЉА – КРАЉЕВСТВО ?

ДА ЛИ ЈЕ КРАЉЕВСТВО KOJE ПРЕЗИРЕ СВОГ КРАЉА – КРАЉЕВСТВО ?

Србин Сјао Де и Вимблдонци

У недељу смо видели, по ко зна који пут, како британска публика, не само да здушно навија за Роџера Федерера, тачније за сваког Новаковог противника, већ ништа мање здушно злуради свакој Ђоковићевој нехотици, чак и пеховима. Презирући Новака Ђоковића у шекспировским, чак епским размерама, модерни Британци презиру врлине самопрегора и уздигнућа, од којих уопштено страхују изван зоне свог цивилизацијског комфора, с оне стране замишљене гвоздене фиранге

Новак Ђоковић, звани Сјао Де (小德), најпопуларнији је Србин у Кини, уз Велибора Бору Милутиновића, званог Милу и сада већ помало заборављеног Велимира Бату Живојиновића, званог Валтер. Када Сјао Де сервира на мечу у Пекингу или Шангају, кинеска лица су развучена у осмех, срца су им раширена од узбуђења, а дланови свезани у аплауз.

ПИТАЊЕ ЗА КОНЗИЛИЈУМ Будући да модерни спортови у Кини тек дозревају, а да при том тамошња цивилизација траје тричавих неколико хиљада година, на Далеком истоку се знање и спортска вештина поштују на универзалном нивоу, без обзира одакле шампион и поражени долазили. Отуда све оне небројене заставице гостујућих репрезентација у кинеском гледалишту, чиме се демонстрира нешто знатно више од глобалног лицемерја или текуће злурадости притајене лепим спољним манирима.
То је Новак Ђоковић, звани Сјао Де, са своје источне стране. На Западу, као што је обичај, ствари стоје супротно.
У недељу смо видели, по ко зна који пут, како британска публика, не само да здушно навија за Роџера Федерера, тачније за сваког Новаковог противника, већ ништа мање здушно злуради свакој Ђоковићевој нехотици, чак и пеховима. Ђоковићеве мајсторије су, када их је било, по бонтону, награђивали тек млаким аплаузима.
Зашто Британци имају пизму на Новака, тешко је одговорити, тачније немогуће. Поменуто питање, као један од светских феномена прве половине XXI века, захтева окупљање интердисциплинарног конзилијума најбољих светских стручњака из области, пре свега, политичке историје, затим психологије, социологије, етике, теорије културе, етнологије, антропологије и многих других наука.
Новинар који је велико финале гледао на свом телевизору може само да констатује да, презирући Новака у шекспировским, чак епским размерама, модерни Британци из горњих слојева тамошњег друштва презиру врлине самопрегора и уздигнућа, од којих уопштено страхују изван зоне свог цивилизацијског комфора. Говоримо о људима од којих се очекује више од пуког издвајања неколико стотина или неколико хиљада фунти за куповину улазница на Вимблдону.
Док су асови који господаре тениским теренима у домету стереотипа њиховог културолошко-цивилизацијског радара, све је у реду. Али, када се начини преседан и неко иза претпостављене гвоздене фиранге преузме трон, а при том не може да се отера са трона или уклони, следи исмевање или омаловажавање.
Чак је и Џејсон Гај, коментатор „Волстрит журнала“, одмах после финала написао да је 99,99 одсто публике на централном терену Вимблдона навијало за Ђоковићевог противника и да је публика била гласна и непристојна. Гај је после питао Ђоковића како у себи утишава повике масе: „Роџ-ах, Роџ-ах…“ или их, можда, на други начин каналише унутар себе.
Ђоковић му је одговорио да понекад то покушава да игнорише, што је, како је признао, прилично тешко.
„Волим то да преведем на неки начин. Када маса скандира Роџер, ја чујем Новак. Звучи глупо, али тако је. Покушавам да убедим себе“, рекао је Новак.
Гај је констатовао да је у једном танком свету Ђоковић хладнокрван на најбољи могући начин и то је једна од главних лекција овогодишњег Вимблдона, изван оквира приказане игре у ужем смислу.

НОВАКОВ РЕЦЕПТ Новак је пети пут за последњих девет година у Лондону показао како се излази на крај са ванспортским и свим осталим стереотипима и њиховим јавним манифестацијама. Рецепт је хладнокрван успех као последица самопрегора и уздигнућа, без осветничких и других лоших порива.
То је животни, спортски, па ако хоћете економски и политички принцип, који можда може да се исмеје, презире, чак и бомбардује, али који се, макар и на рушевинама – не нужно ратним, ипак последњи смеје.
Када Сјао Да игра на Далеком истоку, у спортском и друштвеном опажајном пољу навијача и јавности је његова тениска вештина, крунисана са нешто доброг хумора. На Вимблдону је фокус публике далеко разноврснији. Због тога трпи тенис, а непристојност се меша са спољном углађеношћу.
Ако не верујете, питајте Мирку, она је, уз можда неколицину Швајцараца, била једини искрени Роџеров навијач на финалу овогодишњег Вимблдона. Вимблдонци би у овом финалу, наиме, навијали дословно за сваког ко није Новак Ђоковић, што нашег аса доживотно устоличује и крунише као истинског шампиона.
Да би неко био истински шампион и истински господин, потребно је много, много више нечега што Новак очигледно поседује, а није само врхунска спортска вештина.
Краљ је ипак жив. Живео Краљ!

2 коментара

  1. Vaso Petković

    Svaka čast Noletu !To je najveći srpski junak danas,kada je srpstvo najugroženije – kako sa vani tako i iznutra.
    Imati protiv sebe medije,publiku,sudijei protivnike kao gladijatore pa sve to nadigrati,nadurati i na kraju pobijediti,to je podvig za ponos i divljenje !!
    On je Božija kazna za taj pokvareni,licemjerni i divljački svijet.
    Neka ga dragi Bog poživi i sačuva,na radost svakom Srbinu,gdje god bio.




    13



    0
  2. Svetlana Mihaila Popovic Green

    Karma! To se zove Karma!!! Kada onaj pakosnik Kyrgios ostavi svoj usrani Twit Federeru u kome ga moli da pobedi Novaka, a ovaj izgubi, to je cak i vise od Karme,… To je Karmetina!




    6



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *