Почетна / Колумне / Зона сумрака – БИГФУТ У АМЕРИЧКОЈ ПОЛИТИЦИ

Зона сумрака – БИГФУТ У АМЕРИЧКОЈ ПОЛИТИЦИ

Док изјава премијерке Ане Брнабић усмерена на једну конкретну и ограничену групу људи изазива згражавање у свету, изјава америчког конгресмена Тима Берчета усмерена на цео један народ никога не погађа

Српска страна буквално има посла с људима из шуме, који представљају Приштину, терористима који су били у Хагу и нису осуђени за злочине, само зато што су сви сведоци побијени – изјавила је председница Владе Србије Ана Брнабић и изазвала опште згражавање јавности и то не само оне „косовске“ и светске него, у великој мери, и домаће. Оптужује се за расизам, иако је врло јасно да мисли на врло конкретне људе у врху власти косовских Албанаца. „Имао сам сјајан разговор са бившом председницом Косова о ратним злочинима које су извршила српска ђубрад и нико није спреман да их казни“, написао је на свом твитер налогу амерички конгресмен Тим Берчет и додао да се ради о „грозном“ народу. И никоме ништа. Нема Теофила Панчића да за Слободну Европу прокоментарише да је у питању „само нешто увијенији начин да представнике друге стране назове дивљим урођеницима с којима цивилизовани људи не могу да нађу заједнички језик јер их дели предубок цивилизацијски јаз“. Нема ни Алена Крозбија да за исти пропагандни сервис напише како „друштвене мреже горе“ од спрдње с Брнабићкином изјавом, а није се јавила ни Амра Зејнели. Не, није у питању само Слободна Европа која, као гласило америчког Конгреса неће да гризе руку која је храни, него и остали регионални и међународни медији. Његову изјаву, када је откривена, поред српских пренели су једино још и албански медији.
Иронично је у ствари колико Берчетова изјава савршено иде с оном Брнабићкином, односно колико је коинциденција у причи о ове две изјаве. Тим Берчет је, наиме, у Америци познат и као један од највећих присталица теорије о постојању митског бића на северноамеричком континенту званог „бигфут“. У „љубави“ према том неухватљивом створењу из шуме иде толико далеко да је 2012, док је још био само градоначелник округа Нокс у Тенесију, 16. новембар прогласио за Дан бигфута. Помислићете сада да уопште није чудно да један заљубљеник у људе из шуме буде истовремено и ватрени присталица народа за чије је лидере српска премијерка указала да су каријеру направили током боравка у шуми.
Није, међутим, то у питању, пошто је Берчет заблистао месец дана раније, 30. априла, после састанка Комитета за спољне послове Конгреса на којем је Јахјага износила готово фантазмагоричне приче о српским злочинима на Косову укључујући и ону о 20.000 силованих жена. Не знамо да ли је и Јахјага, покушавајући да докаже ове оптужбе, посегла за истим аргументом као и посланица, лекарка и „песникиња“ Фљора Бровина, која је пре петнаестак дана у „косовском парламенту“ показивала слике силовања косовских Албанки за које се у року од 24 сата испоставило да су из порнића.
Вратимо се на Берчета. Шта би, ако није љубав према „шумским људима“, могло да га наведе на толику љубав према косовским Албанцима, него мржња према Србима? Поред љубави према бигфуту, његовом биографијом доминира још једна пасија – новац, односно склоност ка прикупљању великих количина зелених новчаница и непријављивање истих. Већ на почетку своје политичке каријере, Берчет је, као већник у округу Нокс, према писању „Нокс њуза“, медија у оквиру мреже „Ју-Ес-Еј тудеј“, био умешан у склапање спорног уговора за ђубрење зелених површина који је по избијању скандала раскинут. После тога је уследио низ оптужби за проневеру новца из изборног фонда, као и за непријављивање донација, а по писању „Нокс њуза“ предмет истраге Федералног истражног бироа био је последњи пут 2017. због финансијских малверзација и спорних уговора. Можда Берчет има и других, засад неоткривених, непријављених „донација“.
Сам Берчет, иако очито врло жовијалан тип, није права тема. Он може бити тек споредна забава. А и да нема њега, ту улогу би одиграо неки други ситни корумпирани политичар каквих је сијасет и у Америци и другде. Таквих ће бити док је света и века. Много већи проблем је тренд у светским медијима главног тока да се приче које одговарају естаблишменту форсирају, а да се друге заташкавају. Проблем је што се ствара атмосфера у којој се одређеним народима и групама људи може радити све, а да они, уколико се усуде на бунт, буду сурово кажњени. И сами смо то осетили на сопственој кожи небројено пута. Берчету и њему сличнима остаје да ламентирају што „зле Србе“ нико није казнио за злочине иако су и бомбардовани, и развлачени по хашким и другим трибуналима, за разлику од Албанаца и иних. Нама остаје да будемо стрпљиви, јер „блажени ви кад вас стану грдити, и гонити, и говорити против вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *