Почетна / Друштво / Распето завештање

Распето завештање

Изазови очувања и потврђивања српског културног простора

Пише Бојан Јовановић

У различитим историјским периодима, током претходних векова и миленијума, Срби су своје присуство на Балкану обележили својом културом. Имајући у виду чињеницу да су почеци тог присуства, према археолошким налазима словенских трагова, знатно старији од оних на које упућују историјски извори, може се говорити о дуготрајном културном искуству настајалом тако што се од почетних датости улазило у процес самопотврђивања и формирања идентитетске задатости.
Прелазне периоде у којима је српски народ у новим и неизвесним историјским околностима преиспитивао своју дотадашњу традицију, карактеришу и искушења очувања идентитета. Исходи тих искушења нису увек били повољни за очување своје самобитности јер су појаве религијског преверавања и идеолошког застрањивања добиле значење етничког и националног отуђења.
Основ српске културе је српски језик и од његовог адекватног одређења и зависи дефинисање српског културног простора. Грешке у одређењу језика, учињене из идеолошких разлога и лоше културне политике, одразиле су се и у односу према култури и националном идентитету. Сама идеја да се зарад проблематичног заједништва неадекватно именује сопствени језик произвела је и низ других грешака, од којих је најтрагичнија, с обзиром на историјске последице, она о преименовању српског народа. Када се због политичке прагматичности и нејасног националног циља, најпре етнички, народ погрешно дефинисао сложеницом Србо-Хрвати, онда се и изгубила могућност одређења националног културног простора и његових граница.

НАУЧНА ЗАСТРАЊИВАЊА Ову трагичност увећава и чињеница да је преименовање извршено под плаштом тадашње науке која је политичким идејама давала легитимитет и за промену националног и културног идентитета. Покретањем едиције Српског етнографског зборника, његово Прво одељење је названо Насеља српских земаља, јер су као предмет истраживања биле и области које нису биле у саставу тадашње државе Србије. Међутим, након Првог светског рата, успостављањем нове државе, најпре Краљевине СХС, а потом и Краљевине Југославије, ова едиција мења назив у Насеља и порекло становништва. Национално неутралним називом, датим сагласно новој државној идеологији, кренуло се наивно у беспуће стварања новог југословенског идентитета на вишем степену општости без утврђивања и поштовања национално идентитетских основа српског народа. Проглашавањем заједничког језика, најпре, српско-хрватско-словеначког, а потом српско-хрватског, државни простор настојао је да се језички и духовно унифицира, па је уместо дотадашњег, српског, створен нови југословенски културни образац. Прихватање погрешних и непримерених идеолошких концепата одводило је у деценијска лутања с којих је колективно враћање почецима показивало не само изгубљено време већ и губитак материјалних и духовних ресурса потребних за самопотврђивање националног и државног идентитета.
Одређен границама подручја, културни простор се поистовећује с распрострањеношћу једног језика којим комуницирају чланови колектива настањени на том подручју. Будући да се на језику, као примарном моделативном систему, стварају и други облици културе, њихова разноврсност, богатство, традиција и дуго историјско трајање конституишу препознатљив културни идентитет заједнице. Културни простор античких Грка је одређен њиховим језиком, па су сви они који су говорили другим језиком, односно нису знали грчки, означени варварима, чиме се успостављала јасна цивилизацијска граница и културна разлика међу њима. Тај критеријум разлике између нас и оних других је важећи до данас, а тежња за одбраном од стварне или фиктивне угрожености заједнице потиче од сопствених фрустрација и страха као основе пројектовања свог негативитета у други који се сматра непожељним и производи у демона и непријатеља постајући тиме легитимни предмет агресије.
На примеру сепарирања и присвајања српског језичког простора, од стране нових нација које свој идентитет граде на преименовању српског језика и српске културе – најпре је то учињено са хрватским на српској штокавској основи, а у новије време црногорски и босански језик – може се видети његова угроженост од стране оних који га преозначавају. Док су стари Грци називали варварима оне који нису говорили њиховим језиком, они који говоре српским настоје се оделити и називајући српски својим језиком, говоре о Србима као варварима који им наводно намећу свој језик. Однос према језику показатељ је и будућих проблема са српским културним наслеђем које се просторном идентификацијом одваја и отуђује од српског културног простора.

ГЕНОЦИД И КРАЂА ПРОШЛОСТИ Агресивно и темељно брисање трагова српског културног идентитета на подручју западног Балкана обављено је у тоталном усташком геноциду над Србима у оквиру Независне Државе Хрватске. У овој нацистичкој државној творевини не само да је убијено преко 850.000 Срба, како је утврђено на основу немачких извора, већ су систематски током трајања ове државе уништавани и њихови историјски корени и црквено-уметнички споменици. Како је судбина српских храмова суштински повезана са трагичном судбином српског народа на подручју западног Балкана, у усташкој Хрватској су истовремено са убијањем Срба разарани и њихови сакрални објекти. Сатирање и затирање Срба и њихових културних споменика имало је за циљ потпуно уништавање њиховог националног бића, брисање културног идентитета везаног за црквено-уметничка обележја и поништавање историјских доказа њиховог присуства на овом простору. Како је биолошки геноцид над Србима остварен и као културни и духовни геноцид, аргументовано се доказује да је то био прави тотални геноцид.
Овакав однос према српском културном наслеђу добио је свој континуитет у оквиру комунистичких власти након Другог светског рата да би обнављањем усташтва у Хрватској деведесетих дошао поново до изражаја. Истоветан процес систематског уништавања и преотимања српског културног наслеђа одвија се данас и на окупираној јужној српској покрајини Косову и Метохији. Настојећи да се представе свету као носиоци целокупног културног идентитета на овом подручју, Албанци истичу да српске цркве и манастири не припадају Србима већ да су део њиховог наслеђа. Будући да је Косово и Метохија област на којој се сходно њеној површини налази највише хришћанских светиња на свету које су Срби подигли током своје историје, ову богату српску културноисторијску баштину Албанци данас настоје да присвоје како би њоме легитимисали своје претензије на потпуну етничку и националну доминацију на подручју јужне српске покрајине. На удару албанског прекрајања и преименовања историје и стварања тзв. „косовског идентитета“ нашли су се и најстарији српски камени мост у Вучитрну и Ново Брдо, један од најзначајнијих градова средњовековне Србије. Овај град у којем је кован српски новац и донет Закон о рудницима, а свој највећи процват доживео је у 15. веку, приштинске власти сада представљају као део своје баштине. Доживевши тотални геноцид у НДХ, Срби су данас на окупираном Косову и Метохији изложени искушењу тоталне узурпације и крађе свог културног идентитета. Отимање српске земље и протеривање Срба недовољно је Албанцима који настоје да Србима покраду и културну прошлост.
Подмуклом акцијом коју подржавају и финансирају западне земље, попут Немачке, Приштина настоји и да некадашње српске православне цркве претвори у католичке. Тако се и у склопу археолошких радова на Новом Брду, археолошки локалитет српске средњовековне катедралне цркве Св. Никола, саграђене око 1369. године, преозначава и говори о њему као о „катедрали у Артани, бившем Новом Брду“, чиме се игнорише званично име ове српске општине. Ово се чини управо данас и упркос чињеници да се овај храм Св. Николе налази у једној од бројних специјално заштићених зона које не зависе само од односа косовских институција већ и од става Српске православне цркве. Зато се овај стари верски објекат не може нетачно представљати на сајту косовског Министарства културе као римокатоличка црква јер резултати досадашњих археолошких истраживања несумњиво доказују да овај храм припада српском културном наслеђу.
Пред истим искушењима је и српско верско наслеђе у Црној Гори, чији актуелни председник најављује обнову наводне црногорске аутокефалне цркве којој намерава да преда целокупно власништво Српске православне цркве, јер она, према овом врховнику атеистичке власти који настоји да створи сопствену цркву, чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“. Упркос чињеници да никада Митрополија црногорско-приморска, као и некадашња Цетињска митрополија, није била одвојена од Српске православне цркве и да је још у Књажевини Црној Гори потврђено право на њену имовину, садашњим државним атаком на ту имовину доводи се у питање српско културно наслеђе као основа српског културног идентитета на овом подручју. Изгледа да је властима у осамостаљеној Црној Гори било лако да негирањем српских етничких и културних корена фалсификују и мењају историју, успостављају нов језик и утемељују нов национални идентитет. Међутим, биће знатно тежи, драматичнији и можда трагичнији покушај да се отимањем материјалног културног наслеђа СПЦ, уз спремност верника и српског народа који памте и чувају свој идентитет да га брани, изврши демонски наум актуелних црногорских власти.

ИНТЕГРИТЕТ ДУХОВНЕ РЕАЛНОСТИ Имајући у виду ове примере односа према српском културном наслеђу у суседним државама и на окупираном подручју Косова и Метохије, неизвесности у погледу његовог очувања и потврђивања посебно су изражене у промењеним историјским, друштвеним и политичким околностима. У процесу остварења идентитетских задатости српске културе те неизвесности нису данас мање од оних у прошлости, али свест о негативним искуствима оснажује садашња опредељења ка очувању и самопотврђивању националног идентитета у контексту дефинисања српског културног простора.
Будући да се не поклапа с државним границама матичне културе, национални културни простор је знатно шири и његово мапирање није политички некоректно јер не исказује претензију на успостављање територијалне државне компактности. Културни простор претпоставља матичну област утврђену државним суверенитетом и подручја расејања, дијаспоре у другим земљама. Будући да нема само физичко одређење, већ се односи на духовну реалност у којој се одвија комуникација и културно самопотврђивање појединца и колектива, културни простор је, у ствари, духовни простор, који се граничи и често преклапа с другим духовним простором. Појединац и колектив постоје у том простору независно од места свог физичког боравка, па је комуникација с њим начин очувања и потврђивања жељеног аспекта свог идентитета.
Данашњи српски културни простор на Балканском полуострву није јединствен и чине га подручја која настањују Срби или су на њима оставили трагове свог присуства. Најпре је то матично подручје, уставом дефинисана територија државе Србије, у чији интегритет спада и привремено окупирана територија јужне српске покрајине Косово и Метохија. Потом је то простор Републике Српске као посебан ентитет у оквиру државе БиХ, као и подручја која настањују Срби у Црној Гори, Северној Македонији и државама насталим након разбијања Југославије и сецесионистичких ратова за осамостаљењем тадашњих република: Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине. Носиоци српског културног простора су и Срби као националне мањине у суседним земљама, и Срби у дијаспори. Срби постоје на том ширем простору, а уколико би се он целовито сагледао, онда се та неједнакост њиховог статуса и положаја исказује и различитим врстама њихове међусобне повезаности. Разноликост облика и садржаја српске културе зависна је од простора на којима је она настајала и на којима постоји. Сагледавање богатства те различитости у оквиру јединственог простора може бити са различитих становишта. Једно од њих је и оно које указује на значај културног обрасца.

КУЛТУРНИ СИСТЕМ Културни образац је термин којим се у прошлости у време модерне одређивао културни идентитет припадника једне средине, подручја као доминантног националног чиниоца у његовом профилисању. Он се разликује од традиционалног обрасца културе, својствен је свакој људској и етничкој заједници, до предмодерног времена, односно стварања нација и модерних држава у којима и почиње стварање другачијег обрасца. Не, дакле, више обрасца културе него културног обрасца. И Србија је од ослобођења од отоманске власти и обнављања своје државности, с Доситејем започела стварање свог културног обрасца који се битно разликовао од дотадашњег спонтано ствараног и одржаваног обрасца културе.
Иако је Слободан Јовановић у свом тестаментарном делу Један прилог за проучавање српског националног карактера сматрао да су Срби створили национални и политички, али не и културни образац, чињенице говоре супротно. Од обнављања и утемељења своје модерне државе, Срби су створили више културних образаца, али је проблем њиховог дисконтинуитета и неистрајности у њиховом изграђивању. Након готово стогодишњег стварања свог препознатљивог националног културног обрасца, Срби формирају у заједничкој држави са Словенцима и Хрватима нови југословенски културни образац који је трајао до почетка Другог светског рата. Комунистичке власти стварају нови културни образац, а након рушења Југославије и сецесионистичких ратова успоставља се и потпуно другачија културна реалност.
Потреба за дефинисањем српског културног простора исказује се у време постмодерне када дотадашњи термини постају неадекватни, па и културни образац треба да уступи место термину културни систем. Реч је, дакле, о облику организовања културе који не претпоставља један, већ више културних образаца међусобно интегрисаних са становишта функционалности. Свест о различитим културама припадника и других етничких и националних заједница у Србији као и положај Срба изван граница сопствене државе на подручјима где треба да очувају и потврде свој етнички и културни идентитет, доводи до сазнања да је само у оквиру таквог система могуће организовати и српски културни простор као основу очувања и потврђивања националних културних вредности. С аспекта таквог културног система и плуралитета културних образаца, јасније се виде могућности интеграције српског културног простора који претпоставља своје средиште за вођење јединствене културне политике према матичном културном простору, култури Срба у суседним државама и расејању.
Битније од датог, расположивог, наслеђеног, јесте његово очување и потврђивање у контексту будућег времена и његових промена. С обзиром на то да је идентитет самопотврђивање и остварење себе на начин да се мењањем остане исти, задатост тог идентитетског циља се исказује у сталном преиспитивању и стваралачком осмишљавању. Чини се да од остварења тог задатка не би требало имати пречег посла, јер је то уједно и прилика за преиспитивање и потврђивање не само манифестних и амблематских културних вредности већ и оних латентних које пред неизвесном будућношћу пружају потребну сигурност националном бићу за стварање једног перспективног, дугорочног програма који може бити драгоцено културно завештање будућим генерацијама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *