Почетна / Друштво / Велики јубилеј синова удовице

Велики јубилеј синова удовице

Масони у Београду

Судбина српске масонерије је, на неки начин, пратила судбину саме државе. После 100 година од оснивања, данашња масонерија изгледа никад већа и јача. Значи ли то да и Србија полако улази у бољу и перспективнију фазу?

Масонски ритуали, њихова моћ и утицај распаљују машту оних који верују да господари света нису ни водећи политичари, ни економски гиганти, већ управо тихи људи из сенке. Нема сумње да су слободни зидари једна од најмистериознијих организација на свету. Скоро три века уназад обредна примања утицајнијих и угледнијих припадника друштва у масонерију одвијају се у тајности и на начин који су то чинили оснивачи слободног зидарства. Откад су Андерсоновом конституцијом (1723. године) установљена начела Јовановског система масонерије, масони се придржавају традиционалног начела понашања, па тако користе и сопствени календар, који показује да је Андерсонова конституција била 5723. године (4.000 година пре Христа плус нова ера).

ВЕК ЛОЖЕ Управо је у Београду обележен век масонске Велике ложе Југославије, основане давне 1919. године. У склопу овог јубилеја Велике ложе Срба, Хрвата и Словенаца „Југославија“ у Београду је, 22. јуна, у Народном позоришту одржана свечана академија да би, затим, у једном београдском хотелу одржана и 50. годишња скупштина.

Овим поводом у Београд је дошло, досад, највише гостију из иностранства, из више од 40 земаља и са пет континената, уз присуство највиших званичника, представника Великих ложа из целог света, с принцом Едвардом – војводом од Кента на челу, уједно великим мајстором Уједињене велике ложе Енглеске, саопштио је Одбор за односе с јавношћу Регуларне велике ложе Србије (РВЛС) која је правни наследник Велике ложе „Југославије“.

Енглески принц Едвард (83), унук краља Џорџа V и краљице Мери и један од најближих рођака британске краљице Елизабете II, био је гост познатог српског неурохирурга, проф. др Лукаса Расулића, великог мајстора РВЛС.

Већ се говори да је ово највећи слободнозидарски скуп у историји на овим просторима, на коме је био приређен низ пригодних активности које говоре о историји масонерије, тј. слободног зидарства, и његовој улози у нашем друштву и региону од почетака пре 100 година до данашњих дана.

ДРУШТВО С ТАЈНОМ Слободно зидарство није „тајно друштво“ већ „друштво са тајном“. Сами масони не праве неку тајну од тога да су припадници братства, носе прстење, дугмад за кошуље и кравате са масонском знацима као што су угломер и шестар, најпознатији масонски знаци који подсећају на давне почетке братства у каменорезачком занату. Активности ложе нису тајне, нарочито у мањим градовима, а многе ложе имају и своје публикације, као и посебне адресе на интернету, доступне свима.

Али постоје неке масонске тајне, попут хватова и лозинки, међу којима је, иако један од најчешће коришћених, уједно и најнејаснији, термин „удовица“. Масони су деца удовице. Њихови дарови се прикупљају у „удовичкој кеси“ за милостињу „браћи“. У овом појму се крије и историјско и езотеричко значење. Симболика везана за „децу удовице“ била је позната и током светских ратова. Тада су се масони често тако представљали, што би им спасавало главе, јер би их на тај начин „препознавала“ „браћа“ из непријатељског табора.

На тој основи почива и прича да је у пролеће 1943. године било више поверљивих контаката између партизанског руководства и команде немачких снага у Загребу. Они су делимично завршени успехом – неки битни заробљеници са обе стране су размењени. На крају су ти контакти прекинути, наводно, на изричиту Хитлерову наредбу.

У сваком случају, основни услов да би нека масонерија могла да функционише и да би била призната од других масонских организација је да је та обедијенција регистрована званично од власти те земље. Значи, ни у ком случају се не може говорити о илегалној организацији.

То потврђује и званична регистрација васпостављене (после вишедеценијског прекида) Велике ложе Југославије 1990. године, чији је велики мајстор постао Зоран Д. Ненезић, аутор познате књиге „Масони у Југославији“. Тада се, наводно, појавило само троје људи који су донели стара, предратна документа и рекли да су они били чланови братства. Од њих тројице јавно се помиње само др Андрија Гамс, професор права, који је и умро као масон и дата му је масонска читуља (масонско правило је да се име брата јавно може поменути само после његове смрти, а обележја на читуљи су угломер и шестар или цвет акације).

Из тог периода датира и прича да је с почетком рада масона био упознат и Слободан Милошевић, дозволивши им (после сусрета са великим мајстором) да се региструју као група грађана. Борисав Јовић у својој књизи „Последњи дани СФРЈ“ негира тај сусрет и наводи да је он требало да уприличи ту аудијенцију, али је Милошевић одбио, замоливши Јовића да великог мајстора пита „да ли је Тито био масон“.

МАСОНСКЕ ПОДЕЛЕ Преглед настанка и кретања српске масонерије најбоље је дао Стеван В. Николић у књизи „Краљевска уметност – три века слободног зидарства“. У њој се као стварни претходник Велике ложе „Југославија“, која основана 1919. у Краљевини СХС, помиње Велика ложа Србије. За то је најзаслужнији Ђорђе Вајферт, српски индустријалац немачког порекла и чувени гувернер Народне банке, један од најзначајнијих људи у Србији с краја 19. и почетка 20. века.

С јачањем фашизма у Европи, до прогона масона је дошло и у Југославији. Обедијенција је почетком Другог светског рата „успавана“, али ју је Зоран Д. Ненезић реактивирао 23. јуна 1990. Исте године, 23. јуна (дан рођења Светог Јована), представници Уједињених великих ложа Немачке су унели светло (обредно оживљавање рада Велике ложе једне државе) и реактивирали Велику ложу Југославије на свечаности у Београду. После распада Југославије 1991. године, велика ложа мења име у Велика ложа „Југославија“.

Елем, почетком деведесетих година прошлог века почиње класична српска прича. С обнављањем масонерије десило се нешто слично као и с обнављањем вишепартизма. Број масонских организација почео је да се умножава, да се у јавности прича о њиховим поделама и расколима. Свака масонска организација у СРЈ истиче да је „права“, да само њу признају релевантне слободнозидарске ложе света. Тако се, према досадашњим написима и новинској документацији, може закључити да у Србији постоји више масонских организација: Регуларна велика ложа Србије (РВЛС), Уједињена велика ложа Србије (УВЛС), Велика национална ложа Србије (ВНС) и неколико ложа под заштитом Великог оријента Француске.

Сами масони о томе нерадо говоре уз опаску да поделе вуку своје реликте још из периода оснивања и оне „нешто значе профанима, а за браћу масоне су небитне“.

Према Николићевом писању, нестабилна политичка ситуација у земљи, масонска незрелост великог мајстора (Ненезић) и покушаји владе Слободана Милошевића да искористи српску масонерију у својим политичким настојањима довели су до сукоба унутар велике ложе.

Група зрелијих чланова, како пише Николић, увидевши грешке и проблеме, одлучује 1993. године, на састанку у Риминију (Италија), да изабере новог великог мајстора и промени име у Регуларна велика ложа „Југославије“. Регистрована је под тим именом и убрзо призната од Уједињене велике ложе Немачке, Уједињене велике ложе Енглеске, велике ложе Њујорка и свих значајнијих јурисдикција у свету као једина легална и регуларна масонска јурисдикција у Југославији (Србија и Црна Гора).

Сви трагови стварања и обнављања масонских ложа у Србији упућују на закључак да су на раслојавање наше масонерије, осим међуљудских неспоразума, утицале и слободнозидарске организације из света. Кад год се незадовољна или суспендована група масона одвајала од матичне домаће ложе, експресно би је признала нека масонска организација из Европе.

СРПСКИ СЛОБОДНИ ЗИДАРИ „Просечни српски масони су, углавном, људи добре воље, успешни у својој професији, велики интелектуалци и хуманисти. Има нас од професора, директора, преко бизнисмена и научника до уметника“, каже Драган Мартиновић, донедавно велики мајстор Велике националне ложе Србије. „Међу масонима у Србији највише је лекара, професора, стоматолога, уметника, новинара и политичара…“ Има тврдњи да у Влади Србије и држаним органима ради преко 50 масона, од којих је већина у Министарству спољних послова, Министарству одбране, Министарству унутрашњих послова и Министарству културе. Мартиновић не може то да потврди, али каже да је појава да актуелни политичари улазе у масонска друштва, уместо да буде обрнуто – да се угледни масони стављају на службу држави.

Последњих година због нагле популаризације масонерије и спуштања критеријума за чланство, дошло је до пораста броја слободних зидара у Србији. Данас у земљи има преко 2.000 масона, који раде у више од 60 радионица, односно ложа.

Од савременика, у књигама Зорана Ненезића, као масони новог доба помињу се бивши српски премијер Зоран Живковић, некада потпредседник Народне скупштине Србије Војислав Андрић, некадашњи потпредседник Скупштине града Београда Милан Божић, затим Александар Влаховић, Милан Марковић, Милољуб Албијанић, Слободан Милосављевић, Милан Париводић, Богољуб Шијачић, Бојан Пајтић, Светозар Чиплић, Горан Кнежевић, Марко Благојевић, као и писци Раша Ливада, Драган Великић и Радослав Петковић.

Ненезић још помиње историчара Чедомира Антића, пијанисту Ивана Тасовца, драматурга Ненада Прокића, бившег ватерполисту Александра Шоштара, глумце Микија Манојловића, Драгана Бјелогрлића, Богдана Диклића, Светозара Цветковића, Бранислава Лечића…

Данас је, изгледа, у Србији веома лако постати масон, будући да има доста самозваних и лажних масона, одметника из легалних ложа који су формирали своје илегалне обедијенције и тргују са масонеријом, бар према речима оних који себе сматрају правим масонима.

„Претрчавање“ из једне у другу обедијенцију и данас је манир код српских слободних зидара. Тако се за глумца Предрага Микија Манојловића, масона од 1998. године, прича да је био члан прво Велике националне ложе Србије и носилац трећег степена масонског реда. У овој ложи је догурао чак до великог мајстора, али убрзо, по речима дугогодишњег великог мајстора ове ложе, а сада почасног, сликара Драгана Мартиновића Мартина, покушао је да целу обедијенцију преведе у Регуларну велику ложу Србије. Код регулараца је био заменик великог мајстора и велики командер Врховног савета Шкотског реда. Због свађа и несугласица било је и суспензија у ложи, али масони о томе не воле да причају.

У књизи „Кратак преглед историје слободног зидарства Србије“, коју је издала РВЛС, стоји да је у раздобљу од 2002. године РВЛС „у неколико колективних и индивидуалних пријема, иницирала у своје редове преко 200 Браће доброг гласа који су претходно деловали у разним нерегуларним групама. РВЛС и данас истрајава на ставу да су сви они који испуњавају основна начела Слободног Зидарства добродошли у њене редове“. Наравно, без помињања несугласица и сукоба.

Масонство је по својој методи индивидуалистичко. Сваки члан првенствено изграђује себе на основу прописаних етичких принципа. Ту и лежи главна тајна слободног зидарства – кроз себе, за друге. Сваки српски слободни зидар је по конституцији дужан да брани слободу, самосталност и национални интегритет Србије. Ко није добар за свој дом, за свој народ и отаџбину, не може бити добар ни за човечанство. То је снага слободног зидарства.            

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *