Почетна / Економија / Установа личног банкрота

Установа личног банкрота

О дужничком ропству и представничкој демократији

Пише Зоран Чворовић

Када ће домаћи разлози политичког опортунитета устукнути пред ултиматумом иностраног тутора Србијиних колонијалних финансија?

Од када је 2015. усвојена Стратегија за решавање проблематичних кредита, сваке године се изнова отвара питање увођења у законодавство Србије установе личног банкрота. Разлог због кога досад није реализован део Стратегије који се односи на усвајање закона о стечају над имовином физичких лица је крајње прагматичан. Власт није вољна да бираче одједном суочи са свим суровим и самим тим крајње непопуларним мерама из либералне економске џунгле, мада се, с друге стране, пред ММФ-ом обавезала да ће их што пре увести у живот. Садашња актуелизација овог питање показује да ће можда већ на јесен домаћи разлози политичког опортунитета устукнути пред ултиматумом иностраног тутора Србијиних колонијалних финансија.

ПРИВИД ЛИЧНЕ СЛОБОДЕ Стечај код физичких лица функционише тако што се у случају дужника који не може да редовно измирује обавезе према различитим повериоцима проглашава његов лични банкрот. Таквом дужнику се намеће лични стечајни управник, који преузима имовину дужника и њом слободно располаже у циљу измиривања дугова. Стечајни управник одређује и величину имовине која је као егзистенцијални минимум потребна дужнику за преживљавање, па се као таква издваја из укупне стечајне масе. Стечајног управника плаћа банкротирали дужник, који наставља да ради и измирује дугове, а до окончања стечаја је лишен права располагања над својом имовином.
Банкротирали дужник по свему подсећа на дужничког роба, односно зајмопримца у старом веку који није могао да врати дуг па је због тога прелазио под власт зајмодавца како би радом исплатио невраћени зајам. Тако је према Хамурабијевом законику из XVIII века пре нове ере било прописано да уколико се неко задужи, па не може да врати дуг, тада он или члан његове породице „радиће у кући купца или господара дуга, у четвртој години пустиће их на слободу“.
За разлику од античког дужничког роба који је поред економске губио и личну слободу, савременом банкротиралом „дужничком робу“ оставља се привид личне слободе. Лишење личне слободе дужника је у старом веку било нужно средство да се локални зајмодавац који је пословао на малом затвореном тржишту обезбеди од бекства дужника, преко чијег физичког рада је једино могао да врати позајмљени новац или робу. За разлику од њега савремени зајмодавац у лику глобалне плутократије контролише светско тржиште рада и капитала, па отуда он и нема потребу да одузме слободу кретања банкротиралом зајмопримцу. Предлог да се у законодавство Србије уведе установа личног банкрота показује да глобални зајмодавац има у својим рукама и националне правне системе чијом унификацијом обезбеђује ефикасна средства за минимизирање свог финансијског ризика.

МЕНИЧНО ЗАДУЖЕЊЕ За разлику од глобалног зајмодавца који нема страх од личне слободе дужничких робова, за српске послодавце је слобода кретања радника постала главна главобоља, због великог одлива домаће радне снаге у земље ЕУ. Штету коју при томе трпе покушавају да компензују на различите начине, између осталог и тако што од новозапослених радника захтевају да пре закључења уговора о раду попуне меницу као средство обезбеђења за случај да једнострано раскину уговор о раду пре истека рока на који су се обавезали да ће остати у предузећу (нпр. у једном предузећу ради се о року од пет година). Судови су у неколико случајева правоснажним пресудама потврдили правну ваљаност оваквог меничног обавезивања, полазећи пре свега од тога да меница, као апстрактни правни посао, не стоји ни у каквој вези с доцнијим уговором о раду. Већ су у пракси забележени и случајеви принудног извршења над имовином таквих меничних дужника.
Јасно је да власницима српских предузећа, нарочито средње и мање величине која тешко да могу да издрже борбу на отвореном глобалном тржишту радне снаге с великим мултинационалним компанијама, не преостаје ништа друго него да на неки начин радницима дефицитарних занимања (нпр. заваривачи) отежају напуштање предузећа. С друге стране, српски радници листом пристају на услов меничног обавезивања, иако је такав услов већ на први поглед противан темељним правним начелима слободе уговарања и забране злоупотребе права. Под притиском немаштине и велике незапослености ишчили свест о сопственим правима. Уз то, новозапослени радници без претходног радног искуства свесно прихватају менично задужење, јер у њему виде цену услуге стицања неопходног професионалног искуства и сертификата о оспособљености, коју ће надокнадити у блиској будућности после неколико месеци рада у земљама евроунијатског „раја“.
Због бекства радника у земље ЕУ нису на губитку само српски послодавци, већ сви порески обвезници у Србији. Наиме, државна власт, која је у име либералних економских догми занемарила интересе домаћих послодаваца, а права домаћих радника оставила без ефективне инспекцијске и судске заштите, парама српских пореских обвезника додатно потпомаже преквалификације, обуке и дошколовавања радника. Да је такав план додатног образовања у Србији сачињен у складу с потребама тржишта рада ЕУ, показује број обучених и преквалификованих радника који после годину или две рада у српским предузећима заврши у погонима мултинационалних компанија у Чешкој, Словачкој или Немачкој.
Такво примамљивање и отимање српске радне снаге од стране мултинационалних компанија са седиштем у земљама ЕУ и те како подсећа на средњовековно кривично дело провод или прејем људски. Оно се састојало у помогању меропху (сељаку) да побегне од свог властелина и пређе на посед и под власт другог домаћег или иностраног господара (провод у туђу земљу). Овом инкриминацијом је стари законодавац обезбеђивао несметано одвијање процеса производње на једном властелинству, које је било основни привредни субјект средњовековне епохе. Тако се истовремено осигуравала и макроекономска стабилност целокупног националног привредног система. Осим тога, прописивањем кривичног дела провод или прејем људски чувао се сталешки мир, како у оквиру повлашћеног сталежа, међу појединим властелинима као ондашњим послодавцима, тако и између властелинског и меропшког сталежа, односно између средњовековних послодаваца и радника.

ИНДУСИ У КРАЉЕВУ За разлику од средњовековне српске државе, данашње власти делују незаинтересовано за очување стабилности националног тржишта рада и читавог националног привредног система, али и за очување међукласног мира у српском друштву. Непосредну корист од хаоса на либерално (не)уређеном тржишту рада у Србији имаће само компаније са седиштем у земљама ЕУ, док ће на расту класног супарништва профитирати западне обавештајне службе и енвео-технолози „наранџастих“ револуција.
На крају ће се покушај српских послодаваца да обуздају одлив домаће радне снаге уз помоћ меничне уцене показати јаловим, не само зато што је реч о средству позајмљеном из старинарнице првобитне акумулације капитала већ најпре што је оваква очајничка мера индивидуалног протекционизма супротна политици рада и запошљавања коју воде глобални финансијски кругови. Ликовање српских радника због пропасти оваквог противправног протекционизма било би на први поглед оправдано, пошто већина српских капиталиста у последњих тридесет година није показала ни трунку националне одговорности и друштвене солидарности. Међутим, слепило класне мржње онемогућава да се уоче масе афро-азијских радника које на радост твораца глобалне melting pot (анти)цивилизације већ куцају на врата демографски остареле и испражњене Србије. Индуси у Краљеву нису само доказ да је „Ханибал на вратима“ српске провинције, већ да ће у коначном збиру губитници неолибералног (= неоколонијалног) „одумирања државе“ у сфери привреде подједнако бити српски радници и српски капиталисти (пре свега власници средњих и малих предузећа).
Као у свакој џунгли, и на либералном националном тржишту рада, укљученом у глобално тржиште рада, уместо слободе и права владају закони нужде и силе. Пред уценом меничног обавезивања слобода уговарања и право на слободан избор рада под једнаким условима (чл. 60 Устава РС) претварају се у пуку прокламацију. То је сасвим у складу с бриселском политиком двоструких стандарда, која подрaзумева да у земљама ван круга старе Европе европске вредности заувек остану окамењене на нивоу норме, испод које ће се живот одвијати по правилима колонијалне џунгле. У таквим условима успевају само они који су моћни, као и они који немају шта да изгубе, дакле мултинационалне компаније и плански покренуте и вођене афро-азијске масе.

У следећем броју: Да ли бирач има слободну политичку вољу ако му законодавац не гарантује заштиту егзистенцијалног минимума?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *