Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – БЕОГРАДЕ, БЕОГРАДЕ…

Учитавање могућег смисла – БЕОГРАДЕ, БЕОГРАДЕ…

Тек накнадно, извесне појединости, у сећању, намећу се као знамења епохе. Носталгија није избирљива госпођа; задовољава се оним што је некада видела и чула. Нисам толико конзервативан да бих жалио за временом кад је у „Борби“ свакодневно излазила рубрика „Против клевете и дезинформација“, тек, сиротињство је ближе истинском животу, у њему се и данас лакше сналазим него у обиљу

Сећам се Београда из средине прошлог века по ситницама које ће се, данас, многима чинити необичне. У уским витринама, уз капије у центру града, могли су се видети огласи у међувремену изумрлих занатских услуга – Крпим најлон-чарапе, или Оштрим иступљене жилете; на зидовима старих здања у Улици кнеза Милоша било је, крупним словима, исписано Проверено мин њет (Проверено, нема мина), што су, чистећи град од Немаца, утискивали црвеноармејци у јесен 1944; владала је несташица млека, па су чашу тог пића, са округлом кајзерицом, могли купити једино млађи од петнаест година, и млечни ресторан на Калемегдану се звао Пионирски ресторан; око пијаце Зелени венац одмарали су се волови испрегнути из сељачких кола, а испред Железничке станице су топтали штајерски коњи – ноге су им, изнад копита, биле обмотане густим длакавим колутовима; на углу Нушићеве и Дечанске стајала је уџерица из турских времена, са трафиком која је продавала цигарете; у новинама су излазили огласи у којима је увређени муж обавештавао јавност да га је напустила супруга по имену Станија Станивуковић, чије дугове не признаје и покреће бракоразводну парницу; осиромашени и збуњени превратом, стари Београђани су, уочи Светог Николе, преко новина јављали да 19. децембра неће примати госте; у кафанама су при наплаћивању рачуна, келнери бројали свако парче поједеног хлеба; неке улице су носиле имена живих партијских руководилаца. И тако даље…
Нећу рећи да су та времена била лепа, али била су. Тек накнадно, извесне појединости, у сећању, намећу се као знамења епохе. Носталгија није избирљива госпођа; задовољава се оним што је некада видела и чула. Нисам толико конзервативан да бих жалио за временом кад је у „Борби“ свакодневно излазила рубрика „Против клевете и дезинформација“, тек, сиротињство је ближе истинском животу, у њему се и данас лакше сналазим него у обиљу. Одонда су се десиле многе промене; последњи олујни налет Прогреса претворио је неке велике књижаре у парфимерије, што се, уосталом, десило и у срцу Париза. Београд следи светске токове, загледан у Запад као Мештровићев Победник са руба Калемегданске тврђаве, али ни један ни други не виде даље од Земуна. Остало замишљају. Обећана Земља је најлепша предвече кад се, од Умке до Сурчина, разаспу зраци залазећег сунца. У тим тренуцима Београд сањари, уроњен у оно што је с оне стране смираја.
Јуче, у шетњи кроз две-три улице у центру, забаве ради, пописах називе трговина, фирми и представништава. Навешћу их без реда, онако како сам у џеп гурао згужване листиће.
The Famous Nyc, Garinello, Meli Melo, Citta Bianca, Law Office, Ragazza Classico, Nyx, Professional Make Up, Aleksandar Junior, Derchmann, Dexy Co Kids, Roggenart, Prima, Pharmacy, Admiral, Boutique Iga-Iga, Bonneli, Depil Concept, Intesa, Strctura concept, Tattoo Piercing, Dr Max, Premium Salon, Grand Horeca, Enviro, Western Union, Replay, Sale 30%, Nite Joggers, Mobile Servis&Shop, Old Cоtton Cargo, A Good Appetite, Fratelli Amici, Boss Hugo Boss, One Luxury Suite, Legend World Wide, LcWaikiki, Piccolo Giorno & Notte, Shoestar, Bebakids, Winbet, Slot& Roulette, Credo, Bookstore, Diopta Outlet, Shop& Go, Superdry B, MUBB, Steve Madden, Lu-Jo, Emirates, Calzedonia, intimissimi Italian lingerie, Max Mara, Credit Agricole, Afrodite Mode Collection, Tiffany, Balkan Bet, Springfield, Make Your Day, 1stvle, Caribic Pizza, Aldo Office Shoes, Zara, H&M, n Slleation, Cultural Centre of Belgrade, Chocolate House, Absolute Time, Prima Valore, Moda Italiana, Accessorize, Maestro Jewelers, Textile Hous second hand (ово за сиромашне грађане под условом да знају енглески), Sun Moon& Stars, Authentic Balkan Food and Drinks, Gente, Rancco, Pro piu grande, Stefano Shoe Art, Etterna, Bonatti, P…S… Airstep fashion, Lacoste, Converse, Terranova, L`Occitane en Provence, Pandora, Zekstra…
Овакве сам излоге дућана, некада, виђао по развученим варошима Јужне Америке, Северне Африке и којекуда по Азији, најчешће у некадашњим колонијама западних земаља, и у новооснованим државицама Трећег света, у које се Прогрес пробио са sex-shops и Coca-Colоm.
Жртва патриотских предрасуда, мислио сам да смо ми нешто друго. Тамо, у бившим колонијама, задржао се, у администрацији и у називима јавних служби, језик некадашњих господара. Ми смо, у говору, сачували подоста турцизама, чиме се не поносимо, па хитамо да то надокнадимо језичким отпадом поштовања вреднијих окупатора. Ако се, једнога дана, одлуче за копнену инвазију, у Београд ће ући као у своју кућу. Доста нам је азијатских хорди; ако је да се робује, робоваћемо бољима, лепшима и богатијима од себе… Ми смо се спремили, а они, сада, нека виде. Ако дођу, неће морати по уличним раскршћима ударати стравичне црне путоказе, како су то чинили Немци у освојеним земљама. Ми смо то сами обавили.
Шездесетих година прошлог века, пре него што је Де Гол ускратио гостопримство страним трупама на тлу Француске, Американци су у Паризу имали сопствену саобраћајну мрежу. (Знао сам где стоје њихови аутобуси па сам се, понекад, бесплатно возио по граду.) Ми смо гостољубив народ, на све мислимо, те смо ћирилицу благовремено заменили латиницом. Додуше, Београд је, тренутно, безбедан, пошто је сав раскопан: искључена је могућност да се стране трупе пробију кроз његове улице. Брижно припремљен дочек на фасадама Кнез Михаилове мораће да сачека нека погоднија времена. Кад би данас наишао, остало би му да положи оружје и да се врати онамо откуда је дошао.
Шта ћемо, такви смо: не можемо без спасоносног рецепта и универзалног лека. Он се, сада, зове Европа .Онако уморној и обеспућеној, само јој ми још фалимо. Не видимо, не желимо да видимо како она презире све што је мало и слабомоћно, па, дакле, и нас. Одбијамо да се суочимо са истином, да се окренемо себи, трпљењу и стрпљењу, а пре свега раду. То јесте најбоље, али је, брате мој, и најтеже…
У Хрватској, чланици Европске уније, и даље прогоне ћирилицу са јавних места. По закону, она је тамо допуштена. Примам нека тамошња гласила која се, успомоћ државе, објављују Ћириловим словима. Уличне натписе и табле разбијају дивљаци и примитивци, пијани од мржње. Како год било, то је њихов проблем. Не бих волео да сам у кожи цивилизованог Хрвата који то, ћутке, мора гледати.
А у Београду су, у изгону ћирилице, успешнији него у Хрватској. Да ли је и овде прогоне Хрвати? Ма не, то чинимо ми сами. Зашто? Из жеље да се што пре укључимо у културни свет! Ћирилицу давимо тихо, свестрано, сатерујемо је у мишију рупу, одбацујемо је као срамоту и изношено одело, као остатак неславне прошлости. У Београду су јој једино мале пекаре остале верне: хлеб наш насушни је у крвном сродству са нашим првородним писмом. Оно је жртвовано на олтару лепше будућности, као да будућности има изван историје чији се ток, код нас, хиљаду година утврђује.
Београд је некада био југословенски град; сад би да постане светски, или бар европски. Српски, нипошто. Јанко Веселиновић, у „Писмима са села“, на једном месту даје реч свом земљаку Николи који, обилазећи ондашњу нашу престоницу, умује: „Београд ће пропасти (…) зато што ово није налик на Србију (…) неким другим језиком овај свет говори.“
Пророчанство се испуњава.
Професор Владушић напомиње да је овде реч о природи мегаполиса: сви велеградови света би да раскину са народном масом која их окружује, да одлете у небо. Па се тако и наш лепи Београд ухватио у светско коло.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *