ТРАЖИ ЛИ АМЕРИКА МИР, ИЛИ ИЗГОВОР ЗА РАТ?

ТЕНЗИЈЕ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

Историја нам говори да Иран неће устукнути ни пред економским, нити пред војним притисцима и да је мирно решење напетости између САД и ове земље могуће наћи само кроз разговоре на равноправној основи. Недоумица је шта Вашингтон заиста жели

Ако упитате просечног Американца како су САД ушле у Други светски рат, готово извесно ће одговорити да је то била реакција на јапански напад на Перл Харбор. Уколико га упитате зашто су Јапанци напали америчку базу на Хавајима, вероватно ће му бити потребно време да се пресабере и нађе одговор. Једна од могућности могла би бити да су Јапанци били агресивни милитаристи који су желели да освоје свет, или у најмању руку његов пацифички део. Ако га, међутим, упитате да ли су САД ишта учиниле да испровоцирају Јапан, највероватнији одговор биће негативан, јер су „луди Јапанци“ без оправдања извршили тај кукавички напад 7. децембра 1941. Истина, о којој просечан Американац не зна ништа, доста је другачија с обзиром на амерички трговински рат и уцене којим је Токио био изложен много пре удара на Перл Харбор. Вашингтон је од 1939. до августа 1941. повукао читав низ економских мера, укључујући ембарго на нафту и замрзавање имовине, а које су Јапан довеле у неиздрживу позицију одакле је једини излаз био рат. Зато је нападнут Перл Харбор и тако је Френклин Рузвелт добио оно што је желео. И то не само рат с Јапаном, за који је имао релативно снажну подршку у америчком јавном мнењу, него и онај с Немачком, с којом већина Американаца није желела да се сукоби у то време.

ПОСТАВКА ЗА НОВ ПЕРЛ ХАРБОР Данас смо сведоци како Вашингтон истоветну стратегију користи и у односу на Иран не би ли нашао оправдање за рат са овом земљом. И то не први пут. Сличан сценарио спроведен је пре готово 40 година. „Пресрешћемо и блокирати сав извоз нафте из региона (Блиског истока) уколико нам буде онемогућено да извозимо своју нафту. Предузећемо све могуће мере да затворимо Ормуски мореуз. Уколико САД намеравају да слањем авиона и бродова ојачају своје позиције и статус у међународној заједници, то се нас не тиче. Али ако САД озбиљно желе да нам прете, требало би да знају да ни кап нафте неће изаћи из овог региона и да ћемо уништити све америчке интересе на Блиском истоку“, рекао је 1983. Сајед Али Хамнеј, тада председник Ирана, а данас врховни вођа ове земље, одговарајући на одлуку председника САД Роналда Регана да у јеку ирачке агресије на Иран у регион пошаље значајне војне снаге.
Данас, 2019, Али Хамнеј се суочава с веома сличном ситуацијом, само што је Регана на челу САД заменио Доналд Трамп и што је Ирак од непријатеља претворен у савезника, који не само да више неће ратовати у корист Запада него неће Американцима уступати своју територију за агресију на Иран. Иако је Хамнејева реторика (за)сада знатно блажа него 1983, званични Техеран поново упозорава да ће, уколико САД успеју да потпуно пресеку извоз иранске нафте, затворити пролаз кроз Ормуски теснац. Коцкице за смртоносни инцидент који би могао бити окидач за нови разарајући сукоб на Блиском истоку пажљиво се постављају. У близини обале Омана, на улазу у Персијски залив, средином маја је распоређена америчка поморска ударна група предвођена носачем авиона „Абрахам Линколн“, док се унутар самог залива, код обала Уједињених Арапских Емирата, одраније налази амфибијска експедициона група предвођена бродом „Кирсарџ“ ојачана са два ракетна разарача који су кроз Ормуски мореуз неометано прошли 16. маја. Коментаришући ово размештање, заменик команданта иранске Револуционарне гарде Мухамед Салех Џокар изјавио је да данас „чак и иранске ракете кратког домета лако могу досегнути (америчке) ратне бродове у Заливу“. Његове речи објаснио је шеф иранске дипломатије Мухамед Џавад Зарив рекавши да „Иран не тражи сукоб у региону, али да увек снажно брани своје интересе и то ће учинити и сада“.
Имајући у виду да осамдесетих, када се налазио у вероватно најтежој ситуацији у својој историји, суочен са ирачком агресијом и у непријатељству са обе светске суперсиле, Иран није оклевао да у Ормуском мореузу напада и совјетске (теретњак „Иван Коротојев“ нападнут почетком маја 1987) и америчке (танкер „Сунгари“ нападнут октобра 1987) бродове, садашње упозорење Техерана треба схватити крајње озбиљно. Посебно с обзиром на то да је, с једне стране, данас добро наоружан разним врстама ракета и с оружаним снагама снажнијим него икада пре, а с друге стране, да су односи с Русијом и Кином сада не непријатељски као 1980-их него присни, готово савезнички. Принципи и вредности Исламске револуције којим се данас воде иранске власти истоветни су онима из осамдесетих година.

ОТПОР НЕМА АЛТЕРНАТИВУ Вођа Исламске револуције Али Хамнеј данас се не плаши ни рата, нити мира. Иако је „отворен за разговоре и дипломатију“ Иран то неће, као што је најавио председник Хасан Рухани крајем маја, „прихватити под садашњим условима, јер ситуација не одговара разговорима, него само отпору“. Рухани је био још експлицитнији: „Потребан нам је отпор, тако да наши непријатељи знају да и ако бомбардују нашу земљу, и ако наша деца постану мученици, рањеници, или заточеници, ми нећемо одустати од независности своје земље и свог поноса“. Све, и искуства из прошлости, и садашња ситуација указују да се Иран неће савити под америчким притиском и капитулирати, те да је досадашња америчка стратегија завртања руке потпуно погрешна, под условом да Вашингтон заиста жели мир, а не тек оправдање за нови рат. Председник Рухани је признао да су америчке санкције спрам његове земље скупо коштале привреду Ирана спречавајући га да нормално тргује с иностранством, посебно када се узме у обзир чињеница да се 87 одсто глобалних финансијских трансакција обавља у доларима. Та сужена могућност трговине са спољашњим светом и смањење државних прихода су ствари које тренутно највише брину власти у Техерану.
Иран у овом тренутку не сме да почини само две грешке. Прва је да наседне на провокацију Вашингтона и повуче се из нуклеарног споразума с међународном заједницом, на шта га упозорава и председник Русије Владимир Путин. „Чим би се Иран повукао, свет би заборавио како је Трамп изгурао САД из споразума и уместо њега кривио би Иран“, рекао је он 15. маја након састанка са Помпеом у Сочију. Друга грешка би била да без заиста озбиљног разлога уђе у сукоб с америчком флотом којом му се маше испред носа.
Вашингтон се у односу на Иран досад понашао као да је Техеран већ изгубио рат и постављао услове за преговоре налик условима при капитулацији. Тако је државни секретар Мајк Помпео пре годину дана, 21. маја 2018, изнео дванаест услова који би свакој иоле самосталној држави која држи до себе били неприхватљиви. Сада је, међутим, остао без карата у руци. Уведене су санкције, извршен је војни притисак, а Иран није ни трепнуо, камоли устукнуо. Свет се зато налази пред питањем да ли Вашингтон заиста жели мирно решење, или само тражи изговор за агресију. Бивши амерички конгресмен Рон Пол верује да је у питању ово друго: „Ратни јастребови у тиму председника Доналда Трампа гурају га у сукоб с Ираном и ситуација у региону постаје све опаснија из дана у дан.“ Пол је као главне заговорнике ратног решења навео саветника за националну безбедност Џона Болтона и државног секретара Помпеа за које је рекао да „траже фрку“ с Ираном.
У садашњој ситуацији више је него јасно и предвидљиво како ће се Иран понашати – прихватиће било какве разговоре под условом да буду иоле достојанствени, али неће подлећи притисцима, а уколико буде притеран уза зид, пружиће жесток отпор. Посебно неће преговорима и дипломатским решењем Трампу дати оно што му је очајнички потребно за време које долази – озбиљан успех на међународном плану којим би могао да маше у предстојећој кампањи за реизбор 2020. Ако америчка администрација мисли да је Иран очајан, сатеран у ћошак, или да пропада због америчких притисака и санкција, те ће попустити, морала би пажљивије да се позабави историјом ове државе, посебно од Исламске револуције 1979. године. Ако неко мисли да Америка није у стању да из сопствених државних, или себичних личних интереса свог председника једну земљу натера на очајничке потезе који читав свет могу одвући у спиралу безумног насиља, морао би пажљивије да прочита историју ове земље, од Перл Харбора преко Тонкишког залива, до терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. Рачак и сличне ствари да не помињемо. Иран је мање опасан пошто је предвидљив. Права опасност је америчка непредвидљивост, па би, ако се не деси Перл Харбор, могао да се деси Тонкишки залив.