Светионик – Бити Србин под Црном Гором

фото: Н. М.

Срби у Црној Гори и Боки немају вођу. Они који би хтјели да их историјски тренутак изњедри у вође, имају проблем. Три деценије чекају на историјски тренутак. Што вријеме више пролази, све се више на комаде дроби некадашње царство опозиционих гласова

Како је данас бити Србин у Црној Гори?
На најлакша је питања најтеже дати одговор. У колективном уму Црна је Гора израсла из историјског српства, па је отуд тешко схватити пресвлачење властитог кода с једне, и страсно забијање ножева у леђа ионако потурене Србије – с друге стране.
Монтенегринско конвертитство има упориште у идеологији усташтва, јер омча која се стеже око вратова Срба у Боки Которској и Црној Гори наликује оним сликама које је наш народ гледао током ранијих окупација и ликвидација. Да ли користим прејаке термине? Не бих рекао. Јер ако смо нешто научили током историје, онда смо научили да је увијек почињало да нам се дешава по истој матрици.
Дакако, не треба одбацити теорију по којој су се квислиншки режими у двама политичким огледалима по наговору странаца управо договорили да се одиграва у Црној Гори антисрпски а у Србији антицрногорски сценарио.
Пазимо…
Видјевши да је Запад дугорочно отписао Србију, земљу без мора, са листе држава којима дух либералне економије продужава живот новим задужењима, официјелни Монтенегро је одлучио да преуми, иако такође отписан, да не буде што је био, те да у свему раскрсти са Србијом – земљом у којој на наше очи власт хоће да раскрсти са ретроспективом у којој једино станује перспектива.
Као некад Словенија, као некад Хрватска, и најмања југословенска република Црна Гора одлучила је да постане оберпослушна, да прода странцима све од чега је народ могао да живи одрживо, тј. самостално, те да пошаље војнике у Авганистан, и на границе земаља које су према Русији окренуле цијеви. На Косову се већ уписала отиском цокула са монтенегринским ђоном.
Но као и у Србији – у којој је и даље актуелно питање да ли има Срба – питање је колико је Срба остало у Боки и у Црној Гори? Јер ако нас упркос лажираним статистикама има званично најмање трећина, који андрак онда не устајемо? А биће да не устајемо зато што смо народ, а народ без вође, познато је – не постоји.
Срби у Црној Гори и Боки немају вођу. Они који би хтјели да их историјски тренутак изњедри у вође, имају проблем. Три деценије чекају на историјски тренутак. Што вријеме више пролази, све се више на комаде дроби некадашње царство опозиционих гласова.
Чак и уколико би неколико удружених опозиционих вођа успјело да свргне Мила, бојазан је да би и они по изборима које би добили одмах полетјели да љубе скуте западних амбасадора. Власт у колонији мора видно да буде захвална што је дошла на власт.
Чему онда свргавање Мила? Нама је као народу, као у Светосавској химни „од мора до Дунава“, потребна цјелокупна промјена парадигме, а не ситна промјена унутар постојећег система. Унутар система исти су и Ђинђић и Тадић и Вучић и Ђукановић, и Ђилас, Јеремић, Обрадовић…
Спасоносне промјене очигледно не може бити без великог глобалног мијешања карата, а сачувај нас Боже великог, увијек ратног, глобалног мијешања карата.
Док се неко чудо не догоди, Срби Приморци дијелиће судбину сваког нашег континенталца. Уколико државни врх велеизда Косово, острвиће се истог тренутка удружени и Албанци и Монтенегрини и Бошњаци и Хрвати. Стегнуће се око наших вратова у врху текста описане омче. Биће још Срба у реду за мијењање кода.
Или може бити друкчије, у потпуном преокрету, да се за вођу кандидује свештеник или монах, кога би подржао сав народ, кога би попљувала сва прозападна Србија и с њом веома удружена званична Црна Гора.
Потом, што нам свима Бог да…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *