Почетна / Уводник / СТВАРНО И НЕМОГУЋЕ

СТВАРНО И НЕМОГУЋЕ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Неко мора да започне мир, као што неко започне рат – речи су аустријског писца Штефана Цвајга чијим се цитирањем у програму политички ангажованог РСЕ ових дана прекорева Србија, будући препозната као тачна адреса за поменути пишчев апел. Уочава се наиме да је и сада, као што је то кроз историју често бивало, умесно поручити српском (грађанском-већинском и политичком) колективитету: одложите ратне трубе, прихватите коначно мир – ви који спремно започињете ратове!

Шта овај штефанцвајговски апел стварно значи у актуелним (гео)политичким и осталим приликама скоцканим у делу света који западњаци зову Западни Балкан, а домаћи аналитичари понекад и „западнобалкански логор“? Како би Србија критичку пороту уверила да је спремна да се отисне у то, за њу наводно невољно, путовање у просторе започињања мира? Једноставно, беседе они који тему српског рата и мира лако призивају: ваљало би само да Србија пристане на „истину“ да је „капитулирала на Косову, да је Косово изгубила на најкласичнији могући начин – у изгубљеном рату“. Саговорници поменутог пропагандног сервиса америчког Конгреса, хорским доцирањем, изражавају забринутост не само за овдашњи политички дискурс већ за опште стање духа у земљи која, ето, пуних двадесет година „живи у магли убеђења да је Косово остало српско“.

Иступајући као да верује да је Приштина оаза аутентичне мирољубивости, саветодавна екипа прозападних активиста прави се мртва поводом разумног резона да су за мир, ма какав он био, потребне две стране. Ови миротворци, као уосталом и бројни представници званичних институција Запада на пропутовању кроз просторе службеног Београда, не говоре тек своја лична уверења него иступају као програмски адвокати политичке воље и доктрине западних, пре свих – вашингтонских богова рата и мира. Памети тих богова чији шегрти говоре за РСЕ и слична гласила, или пак повремено седају у бержере на Андрићевом венцу, вреди упутити питање: може ли Србија да „започне мир“ какав јој се оваквим и сличним разматрањима предлаже? Уз подразумевајући налог да, у име политичког прагматизма и мирења с реалношћу, пристане на све, између осталог и на свеобухватне учинке агресије која је почела давно пре бомбардовања 1999? Да ли је стварно реч о српском „животу у магли заблуда“, ако се не пристаје на притиске, на насилничко одузимање Косова, на понижења, излажење у сусрет садистичким захтевима „међународне заједнице“, или на мирење с распомамљеном србофобијом у региону? У склопу глобалног настојања на тзв. реинтерпретацији, односно измењеном тумачењу историје, догађа се, видимо, и притисак за усвајање новог значења појмова, па и појма мир! Реално постаје питање: како да мир какав је њој „дозвољен“ Србија преживи? Озбиљност недоумице показао је и миротворачки фронт „од Вардара па до Триглава“, дакле из више државица опседнутих нескривеним непријатељством према српству, одакле је протеклих дана наговештено шта јесте стварно, а шта (не)могуће у питањима започињања мира са српске стране. И у овом броју Печата пишемо о зловољи подгоричких власти које у наводном страху од снаге великосрпских аспирација на Црну Гору припремају одузимање и подржављење имовине СПЦ. Како се воља подгоричког режима интерпретира у делу београдске штампе? Истинољубивим насловом: „Србија је у завади са свима“! (Навика успостављања лажних симетрија, у временима братства и јединства добро увежбан подли трик – извођен обавезно на штету Србије, ради и у новом миленијуму!)

Затамњена узбуђењима око подгоричке саге, јавној пажњи готово да је измакла злоћудна демонстрација у центру географски удаљеном од Подгорице: у склопу прославе Дана државности Словеније, странка Јанеза Јанше поставила је билборде на којима је слика војника ЈНА са подигнутим рукама у знак предаје!

Међу овдашњим коментарима један је парадигматичан: „Питам се хоће ли Словенци догодине поставити билборд са сликом стрељања тог војника са подигнутим рукама? Потиснуто је да се у Словенији десио први ратни злочин на југословенском подручју: стрељање тих истих младих војника ЈНА са подигнутим рукама!“

Поменутим, али и низом сличних подстицаја, суочени са стварношћу особеног тумачења српске кривице, и у овом времену нашли смо се пред дихотомијом стварно и (не)могуће којој је статус матрице одговарајуће за представљање механизма кројења српске колективне судбине давно дао Добрица Ћосић. О својим политичким огледима насловљеним управо тако – Стварно и могуће, резигнирани писац је говорио: „Има ли излаза и спасења? Ако на то судбинско питање може да се одговори, писац ових редова хоће да верује: има. Али сматрам: наши излази из беспућа и наша спасења из несрећа које сваким даном бивају све мучније и неподношљивије, изузетно су тешки и дуготрајни.“ Већ пет година велики писац није међу нама, али време протекло од његове смрти није учинило битније корекције ситуације коју је пре четири деценије описао наведеним цитатом!

Данас читамо и како посланик парламентарне групе АФД у Бундестагу Хансјорг Милер за српске медије говори да је признањем Косова занемарено међународно право, што је, каже, „отворило врата паклу“. „Затворимо пакао и вратимо се праву, вратимо Косово под резолуцију Савета безбедности“, саветује овај политичар. Истовремено, у интервјуу за Печат, писац Никола Моравчевић дословно тврди: Србији нуде само мир из пакла. Толико о миру који Србија одбија да започне!

Да ли је случајност што је све поменуто речено у сусрет српском националном празнику током којег се, према веровању, све види? Управо поводом „епифанија“ везаних за Видовдан, из истих редова који данас Србији саветују разумно мирење с капитулацијом, својевремено је одаслато запажање: „Прославе Видовдана нуде сведочанства чија анализа може да нам помогне да идентификујемо моделе ритуала и наративне кодове који данас служе за артикулисање српске ’националне вере’, то јест за репродукцију српског национализма као политичко-религиозног дискурса. (…) прославе овог празника у наше време дају нам прилику да утврдимо колики допринос репродукцији српског национализма, у којој евокација Косовске битке има важно место, дају носиоци политичке и црквене власти, а колика заслуга за то припада другим учесницима јавног живота, представницима културне елите, политичким аналитичарима, уредницима и сарадницима најважнијих медија…“

На трагу ове интерпретације „традиционалног топоса видовданског дискурса“, питамо: прогледавамо ли колективно и сада? Шта нам ове године говори видовданско огледало? Чини се да, између осталих, оно рефлектује охрабрујућу истину: Србија не упада у клопку Париза, зато што не прихвата капитулацију, односно одбија састанак с Албанцима све док они не испуне одређене услове!

Нови број наших новина излази управо на Видовдан. На насловној страни Печата уз споменик на Газиместану „усликана“ је муња (уклапамо се у дискурс на који се обрушило наведено критичко разматрање), сила опасна и тајанствена. Снажног симболичног значења. Ослобађајући огромну енергију она истовремено разгони мрак, осветљава пут и претходи проламању нове снаге. Психолошки, могла би да да се разуме као окидач за катарзу. У часу могућег увида у истине које нису озваничене, симболично упућује да се застане, да се јасном свешћу и продубљеним сазнањем о томе ко смо и шта јесмо саберемо, надвладамо малодушност. И кренемо ка започињању мира чију матрицу нису скројили они који се сада за мир најгласније залажу.           

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *