Почетна / Дух времена / Слово против невладиних организација

Слово против невладиних организација

НВО су само апстрактно на страни хуманости: у конкретном смислу, оне су на страни капитала и његових агената, чији интерес штите (…) Не допуштајмо да нас и даље варају: данас не постоје неутралне и универзално добре реалности. Ми смо усред класне борбе коју воде господари глобализма против средње класе и радничке класе. Ропство чије смо жртве је пре свега идеолошко: ми настављамо да прихватамо категорије, лексику, тачку гледишта оних који владају нама

Проблем је, на крају крајева, увек исти: оријентишемо се према лажно неутралним мапама које нам потурају владари. И то посебно исцртанима да прихватимо наше ланце. Први гест критичности је одбацивање мапа властодржаца уз поновно мапирање стварности на други начин: размишљање и слушање на другачији начин. Рецимо отворено: морамо бити против такозваних „невладиних организација“ (НВО). Без – ако и без – али. Иза филантропије с којом тврде да делују (људска права, демократија, спасавање живота итд.) лежи голи приватни интерес транснационалног капитала. У ствари, одоздо и од „цивилног друштва“, НВО захтевају да „достигнућа цивилизације“ буду „права“ и „вредности“ које владари глобализма успостављају с врха. Ова достигнућа, права и вредности су, дакле, увек и само захтев глобалне класе слободног тржишта, идеолошки прокријумчарен као универзална вредност: рушење граница, свргавање влада олош-држава (тј. свих влада које нису усклађене с новим монополарним и америчко-центристичким светским поретком), десуверенизација, деконструкција стубова буржоаске и пролетерске етике (породица, синдикати, заштита рада итд.). Ако се то не прихвата према обрасцу наметнутом хегемонијом финансијске аристократије, онда се она служи невладиним организацијама као моћним средством за заобилажење и превазилажење суверенитета држава и за спровођење, тачку по тачку, глобалистичког плана владајуће класе у потрази за коначним ослобођењем од политичке регулације националних суверених држава као последњих упоришта демократије. НВО су само апстрактно на страни хуманости: у конкретном смислу, оне су на страни капитала и његових агената, чији интерес штите. Оне кажу да желе спасти мигранте: у ствари, депортују их као нове робове на Запад с дерегулисаном економијом, чиме се омогућава смањење трошкова локалне радне снаге. Не допуштајмо да нас и даље варају: данас не постоје неутралне и универзално добре реалности. Ми смо усред класне борбе коју воде господари глобализма против средње класе и радничке класе. Ропство чије смо жртве је пре свега идеолошко: ми настављамо да прихватамо категорије, лексику, тачку гледишта оних који владају нама.

Хајдегер и одсуство домовине као судбине

Тек данас „одсуство домовине“ (Heimatlosigkeit) савременог човека, потпуно дијагностицирано далековидошћу Мартина Хајдегера у „Слову о хуманизму“ (1947) у односу на историју бића као свог заборава, постаје стварност у пуном смислу: „одсуство домовине постаје универзална судбина“ (die Heimatlosigkeit wird ein Weltschicksal) због чињенице да ритам глобализације намеће искорењивање и детериторизацију као темељне услове запошљавања на одређено време и флексибилности те нове основне полуге апсолутне структуре система слободног тржишта. Моћ капитала је иманентно без корена. Она мора, као што знамо, да ништи сваки облик корена и стабилног укорењивања, почев од породичног света до оног у дисциплинаторској моћи државе, од димензије „оикоса“ (породице, куће – прим. прев.) до димензије домовине као етичког корена народа. Свака крута и стабилизована форма, каква год она била, прогони се у име „тоталне мобилизације“ (Јунгер) наметнуте ритмом покретљивости. У том смислу, капитал промовише и уобличава антропологију усредсређену на фигуру homo migrans-a, јер је он сам мигрант и делокализован, покретљив и детериторијализован. Уместо мултинационалне одреднице, било би неопходно, дакле, користити адекватнију одредбу „анационалан“, пошто се велике компаније слободног трговинског система крећу у просторима дерегулисаног и безграничног глобалног тржишта лишеног суверенитета, у којем су нације замењене неутралним космополитским подручјем робе. Парафразирајући Хајдегерове тврдње, незапошљавање као одсуство „стабилног места“ и као основа трајне покретљивости, на коју технокапитализам осуђује људско биће, постаје универзална судбина у време флексибилне акумулације: напада и појединце који су доведени у стање несигурности, и народе присиљене на планетарно искорењивање.

Непријатељски друштвен. Кантово пророчанство

Распад солидарних веза и чврстих идентитета који су у складу с етиком заједнице видљив је свима: он се представља као фундаментални тренутак за редефиницију индивидуалности у конкурентне атоме потрошње, у самопредузетнике и у робу која се мора самовредновати стављањем себе у промет на глатком плану тржишта без граница и без икаквих етичких ограничења. То је дух новог апсолутног постбуржоаског и постпролетерског капитализма. Ако је заједница, по својој суштини, динамички простор односа признавања једнако слободних и солидарних појединаца, тај дух је фундаментални тренутак апсолутизације капитала, поништење заједнице у име редефинисања друштва у систем атомистике прилагођене по мери за монаде без прозора кроз које се не види ништа осим недруштвене либералистичко-тржишне друштвености. Апсолутни капиталистички систем се с правом може кодификовати, према категоријама Хегела, као планетарни систем потреба ослобођених од преживелих етичких норми (од породичне заједнице до државе, од државних органа до „етичких корена“). Тако се оцртава облик недруштвеног друштва, заснован на зависности између конкурентних атома и на ономе што је Кант у „Идејама за универзалну историју са космополитске тачке гледишта“ (1784) дефинисао као „ungesellige Geselligkeit – недруштвену друштвеност“: Под антагонизмом овде мислим на недруштвену друштвеност људи, односно на њихову тенденцију да се уједине у друштво, које је ипак повезано са сталним отпором, који непрестано прети да распусти то друштво. У људској природи постоји јасно расположење за све ово. Човек има склоност да се удружује: јер у том стању осећа себе у већој мери као човека, односно осећа развој својих природних диспозиција. Али он такође има јаку тенденцију да се изолује: јер на тај начин проналази у себи недруштвено својство које жели да све спроводи у складу са сопственим интересом, и стога очекује отпор на свим странама, јер зна да је и он сам склон, да се одупре другима.

Превод с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *