Почетна / Фељтон / ШКОЛА И ТРЖИШТЕ

ШКОЛА И ТРЖИШТЕ

Сурови нови свет – ПОГЛЕД ПОЗНАВАОЦА (3)

Поводом другог издања књиге Небојше Катића Сурови нови свет (Catena mundi, 2019) објављујемо њене одабране делове који нису објављени у другим штампаним медијима. Књигу можете наручити на 0114060390 или 0113980741.

Пише Небојша Катић

Квалитетни, поштовани и добро плаћени професори увек ће бити темељ квалитетног образовног система. Нема тржишта или тржишног притиска који могу од пониженог и лоше плаћеног професора, који стално стрепи од резултата тестирања, да направе ентузијасту и посвећеника. На тржишном принципу се може направити неколико добрих школа, али се не може направити добар школски систем

Kвалитет образовања један је од најважнијих фактора економског успеха земље и у вези с тим постоји потпуна глобална сагласност. Истовремено, највише држава је незадовољно стањем свог школског система и покушава да нађе одговоре на нове изазове времена.
„Образовање је толико важно, да га не можете препустити само једном понуђачу.“ У овом цитату, под једним понуђачем се мисли на државу, а цитат је дошао с помало неочекиване стране – реченицу је изговорио некадашњи шведски министар за образовање Пер Ункел.
Да ли процес образовања подлеже законима тржишта, да ли су ђаци потрошачи образовних услуга, а школе и професори продавци тих услуга? Да ли школе треба масовно приватизовати? Да ли су за квалитет школског система најважнији потрошачки избор и конкуренција међу школама, или се успех система темељи на неким другим, нетржишним принципима?
Образовање је традиционално било у домену државе, па су у Европи, као и у највећем делу света доминирале бесплатне државне школе. Утицај малог процента приватних школа је био занемарљив свуда, изузев у англосаксонском свету где важе нешто другачија правила. Иако је број приватних школа и тамо мали, друштвена елита у непропорционално великом броју долази из приватних школа. Англосаксонци су приватне школе претворили у механизам за стварање и репродуковање елите, у инструмент тихе али трајне социјалне сегрегације. Скупе школе обезбеђују квалитетно образовање и релативно сигуран пут за упис на елитне универзитете, а квалитет универзитетске дипломе у великој мери одређује будућност и друштвени положај појединца.
Не само да је овакав систем дубоко и видљиво неправедан већ он доводи и до урушавања целог система школства и до драстичног опадања образовних стандарда, поготово у државним школама у великим градовима. Једна од „тржишних“ иницијатива да се нешто промени долази из САД и темељи се на идејама ваучерског система који је још средином 1950-их година предложио Милтон Фридман.
Поједностављено, родитељи би од државе добили ваучер на одређени износ и могли би њиме „купити“ место у школи по сопственом избору, без обзира да ли је реч о државној или приватној школи. За скупље приватне школе ваучер не би био довољан, и родитељи би морали да додају и свог новца, али и то је боље него да морају сами да покрију цео износ за приватно школовање. Једним ударцем би била остварена два циља – створило би се јединствено тржиште образовања и тиме подигао општи квалитет, док би ђаци добили слободу избора и далеко већу шансу за школовање и у приватном сектору. Наравно, крајњи Фридманов циљ је била приватизација школства.
Занимљиво је да су и неке скандинавске државе, попут Шведске или Данске, прихватиле ваучерски систем и подизање квалитета образовања препустиле конкуренцији приватних и државних школа. Упркос овом тренду, Скандинавци засад нису угрозили базни принцип да је школство бесплатно, без обзира да ли дете иде у приватну или државну школу. У оваквом систему ваучер је само нека врста гласачког листића о квалитету школе.
Системи који охрабрују тржишни приступ образовању су најчешће томе прилагодили и унутрашњу организацију школа, као и цео систем мерења успешности образовања. Унутрашње устројство школе почива на чврстој хијерархији с моћним директором, на професорској хијерархији с неком врстом шефова катедри, на чврстом и детаљном планирању наставе и часова итд.
Резултати ђака и школа се стално проверавају кроз непрекидна тестирања и бодовања. У Енглеској се, на пример, крајем сваког лета објављује ранг-листа школа и свако може да провери на ком се месту налази школа у коју његово дете иде. Ранг-листа се темељи на бодовима са две матуре које деца у Енглеској полажу (прву са 16, и другу са 18 година). Понекад је тешко разлучити да ли се учи знања ради или бодова ради, и да ли су бодови и место на ранг-листи сами себи циљ.
Тржишни концепт образовног система се шири и има многобројне промоторе, следбенике и симпатизере. Овај процес је отпочео осамдесетих година на крилима неолибералне револуције. Као што с неолибералним идејама обично бива, на нивоу концепта и логике чини се да је све у реду и да се нема шта замерити, док стварност пречесто демантује такве интелектуалне конструкте.
Фински школски систем и његов успех су трн у оку тржишног приступа образовању. Финска школа, бар по резултатима ПИСА тестирања, далеко је најуспешнија западна школа и једина је која се може равноправно носити с надмоћном далекоисточном конкуренцијом (Јужна Кореја, Сингапур, делови Кине, Јапан). При томе, систем је изграђен на супротним премисама од неолибералних и не почива на притиску тржишта и филозофији слободног избора.
ПИСА (The Programme for International Student Assessment) јесте програм који је развила Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД). Циљ програма је да вреднује образовне системе кроз тестирање ђака старости 15 година. Преко 70 држава досада је учествовало у програму ПИСА. Тестирања су почела 2000. и врше се сваке три године. Последње тестирање је рађено 2012. и резултати ће бити објављени 3. 12. 2013.
Финска школа почива, прво и пре свега, на пажљиво пробраном професорском кадру. Професори морају имати бар магистарску титулу, одличне оцене током школовања и морају долазити с најбољих универзитета. Како је професорски посао престижан и доноси велики друштвени углед, како су професори боље плаћени него у другим развијеним државама, школе лако долазе до квалитетних кадрова будући да многи људи желе да раде у просвети. Ово је једини сегмент који у финском образовном систему има тржишну димензију.
Уз то, упркос већим професорским платама, систем није скуп. Просветна администрација је сведена на најмању меру и готово сваки евро је продуктивно употребљен и дат школама директно.
Хијерархија у школама скоро да не постоји и професори имају велику слободу у конципирању наставе и код провере знања. Финска школа нема стандардизовано тестирање, нема екстерне контроле нити се школе оптерећују рангирањем. Фокус је на знању, на индивидуалним потребама и могућностима ђака, а не на конкуренцији. Систем постаје нешто компетитивнији тек од 16. године. Школе се међусобно не надмећу већ сарађују, јер су на истом задатку.
Све до шеснаесте године деца похађају школу из свог краја, и не путују с краја на крај града како би ишли у добру школу. Родитељи не морају да се селе не би ли били надомак добре школе, нити да плаћају сумануте износе како би обезбедили квалитетно школовање.
Како се резултати финских школа не могу оспорити, у моди је оспоравање квалитета и поузданости ПИСА тестирања. Иако нема апсолутно прецизног начина да се утврди квалитет школских система, чињеница је да Финска систематски надмашује своје конкуренте из сличног културно миљеа, са сличном традицијом и приступом образовању. ПИСА систем нису правили Финци, па је на месту запитати се због чега тај систем тестирања одговара ђацима из Финске или са Далеког истока, а не одговара другима – и тако годинама.
Ако се пристрасно и идеолошко оспоравање финског образовног система остави по страни, остаје један проблем који отежава универзалну примену истог модела. Финска је дуго била једно од најегалитарнијих европских друштава и једна је од држава с најмањом стопом имиграције у развијеном свету. У таквом друштву је много лакше имати добру школу „у крају“, јер сегрегације нема, као што нема ни великих културолошких, имовинских или статусних разлика међу децом. Тамо где нема социјалне сегрегације, нема ни велике разлике међу школама, нити притисака да се одлази у бољи крај, или у бољу школу.
Међутим, и у друштвима која се разликују од финског, верујем да један принцип увек важи. Квалитетни, поштовани и добро плаћени професори увек ће бити темељ квалитетног образовног система. Нема тржишта или тржишног притиска који могу од пониженог и лоше плаћеног професора, који стално стрепи од резултата тестирања, да направе ентузијасту и посвећеника. На тржишном принципу се може направити неколико добрих школа, али се не може направити добар школски систем. Као и увек досада, интелектуални трендови који промовишу тржиште и његове законе пречесто заборављају да провере шта им говоре емпиријски подаци и искуство.

Наставак у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *