Рат за фотељу комесара

Ближи се финале битке за новог Жан-Клода Јункера

Избори за Европски парламент (ЕП) помешали су карте на европској политичкој сцени, а последично ће утицати и на избор следећег председника Европске комисије (ЕК). Председник ЕК представља, бар козметички, „европску владу“ у виду (тренутно) 28 комесара. Иако његова функција није равна положају председника владе у некој од националних држава чланица, он предлаже директиве, односно „законе“ ЕУ и располаже великим утицајем, па зато и није необично што се битка за то престижно место после сваких избора за посланике Европског парламента – нађе у центру пажње.

РАСЦЕПКАНИ ПАРЛАМЕНТ Подсетимо, демохришћанске партије и социјалисти претрпели су велике губитке на изборима за Европски парламент који су окончани 26. маја, док су либерали, зелени и популисти добили више гласова него што су се надали. Стога више није у игри комбинација према којој само две водеће партије могу да саставе „владајућу“ коалицију; то је готово немогуће у тако расцепканом парламенту, с обзиром на то да је за одлучивање потребна већина од 376 гласова. Јесте да народњачка ЕПП остаје и даље највећа групација у ЕП са 179 освојених мандата, али одмах иза њих су социјалдемократе са 153 посланика. Збир посланика ЕПП и социјалдемократа није, међутим, ни близу магичној бројци од 376, будући да су обе партије на протеклим изборима претрпеле губитак тежак 42, односно 38 посланичких мандата. С друге стране, либерали (АЛДЕ) освојили су 105 посланичких места, 38 више него пре пет година. Зелени имају 69 седишта, више него икада пре. Сви они могу наћи додирне тачке за састављање коалиције, док популистичке партије које чине крајње десно крило у ЕП немају ни теоретских шанси да прогурају неког свог пулена на чело ЕК јер заузимају, све заједно, око 25 одсто од 751 места у ЕП.

[restrict]

ШПИЦЕНКАНДИДАТ(И) Манфред Вебер, такозвани „шпиценкандидат“ народњака кога је до задњег даха уочи избора али и после њих протежирала немачка канцеларка Ангела Меркел, и који је захваљујући снажној подршци своје домовине, Немачке, већ годину дана уочи избора био виђен за наследника Жан-Клода Јункера у ЕК, сада мора да се суочи са чињеницом да припада губитничкој страни.
Иако се уочи избора чинило да су карте већ подељене и да су избори тек формалност, пропала су очекивања да ће европска „раја“ тек тако потврдити у ЕУ етаблиране политичаре. Бирачи су, иако су мерења пулса јавног мњења најављивала да за кормилом Уније неће доћи до драматичних промена, на овогодишње изборе изашли у највећем броју од 1994. и приде казнили партије које су протеклих година ведриле и облачиле на европском небу.
Последично, ни Вебер више не може да рачуна на лак пут до фотеље председника ЕК, посебно што му за врат дишу Данкиња Маргарета Вестагер (либерали), Холанђанин Франс Тимерманс (социјалисти) и Француз Мишел Барније кога протежира француски председник Емануел Макрон. Вестагерова и Тимерманс себе већ виде на челу ЕК и увелико планирају могућност нових коалиција, са или без ЕПП. Тако је за Вебера у недељу касно увече, чим су објављени изборни резултати из целе ЕУ, уследило горко сазнање да му измиче председничко место у ЕК.
И баш тада је, у ситне сате пред поноћ, Маргарета Вестагер изненадила европску јавност напоменом да је дошло време да ЕК води жена. То је био тренутак када је почео рат за комесарска места (која са собом носе лепу месечну ренту од око 20.000 евра, плус још која хиљада на име путних трошкова и разних додатака), и за само место шефа Европске комисије.
Уколико буде изабрана, Маргарета Вестагер би постала прва председница ЕК. Не скрива да себе сматра најквалификованијом за тај посао: „Већ пет година рушим монополе.“ Њен главни адут је минули рад у улози досадашње комесарке за конкуренцију. Уверена је да је сада тренутак да либерали захтевају водеће положаје, а уз то се залаже и за већу заступљеност жена у ЕК, како би она била „полно уравнотеженија“.
Тимерманс није устукнуо пред самокандидатуром Вестагерове, већ је позива на „напредно савезништво“. И док Вебер и даље испаљује флоскуле како је за ЕУ нужна „стабилност“, дакле да народњаци (ЕПП) остану водећа сила а да он преузме ЕК, Тимерманс подсећа на неумољиве бројке, које кажу да социјалисти могу да склопе коалицију са либералима и зеленим, па да народњаци извисе. Тимерманс није штедео ни Веберову мантру о потреби за „стабилношћу“ у ЕУ, речима да то значи да Вебер жели да све остане тако као што је било и досад, што за социјалисте не долази у обзир.
Манфред Вебер је, међутим, упркос „корпи“ коју му смештају либерали, социјалисти и зелени, и даље чврсто уверен да само ЕПП може да обезбеди „стабилну већину“ унутар ЕП. Приде тражи да се зарад „осигурања стабилности не одустаје од концепта шпиценкандидата“, а залаже се и за већу улогу Европског парламента у животу свих држава чланица, што је курс који неке чланице ЕУ никако не желе.

КОМПЛИКОВАНИ МЕХАНИЗАМ ИЗБОРА Устоличење новог првог човека ЕК компликује и механизам његовог избора: кандидат који би да одмени актуелног председника ЕК Жан-Клода Јункера (чији одлазак сви једва чекају, нарочито због његових све учесталијих „епизода са ишијасом“, што је смоквин лист за бламажу пошто „воли да погледа у чашицу“) мора да добије већину гласова 28 чланица ЕУ, и већину гласова у Европском парламенту. Прецизније – да би неки кандидат успео у том прегнућу, мора да обезбеди већину од 72 одсто гласова држава чланица које представљају 65 одсто становништва ЕУ, а уз то и подршку већине у Европском парламенту. Јасно је да описану „дуплу већину“ могу да освоје само најјачи кандидати.
Наруку брзом избору не иду ни политичка нестабилност у Великој Британији, Грчкој, Шпанији, Аустрији, Финској и Чешкој…
Отуда није необично што је Xавијер Бетел, председник луксембуршке владе, на питање Си-Ен-Би-Сија хоће ли по његовим сазнањима ЕУ ускоро обзнанити новог председника Европске комисије, лаконски одговорио да нема појма. Постизборна пребројавања мрсе конце и канцеларки Ангели Меркел која је планирала да објави име будућег шефа ЕК (Вебера) одмах после формирања Европског парламента. И дански премијер Марк Руте уздао се да ће договор о подели функција унутар ЕК бити постигнут до 20. јуна, што је немогућа мисија. Уједно је отворен „лов“ и за друге високе и уносне позиције унутар ЕУ – за председника Европског парламента, за врх Европског савета и Европске централне банке, као и за високог комесара за спољну политику. На њихов избор имају велики утицај националне државе чланице ЕУ, иако изабрани комесари потом раде у име и у корист институција ЕУ као целине, а не у интересу матичних држава.

ПОЛИТИЧКА ПИЈАЦА Немачка предњачи у залагањима да Унија буде унификованија, а уз то се упиње да на кључне положаје инсталира своје људе. Тако је унутар ЕУ и завладао германизам „шпиценкандидат“, који означава праксу према којој су избори тек формалност за освајање позиција које су унапред утаначене, и подељене. Овај термин означава „носиоца листе“ поједине политичке групације у Европском парламенту, политичара који је унапред виђен за неку од највиших функција у ЕУ.
Концепт „шпиценкандидата“ уведен је на мала врата уочи претходних избора за Европски парламент 2014. године, с образложењем да треба „дати физиономију отуђеној европској политици и појачати излазност бирача на изборе“.
Обећања да ће то допринети већој демократичности избора, јер ће бирачима омогућити да утичу на избор кандидата за председника ЕК, изродила су се у политичку пијацу, где се клика високих партијских дужносника унапред договара ко ће узети коју функцију после избора, чиме себи осигурава лак плен у деоби фотеља унутар европских институција.
Европска народњачка партија (ЕПП) 2014. године је према том принципу прва номиновала Јункера за вођу ЕК. Пошто се Јункер у последњој трећини мандата изјаснио да се више неће кандидовати, уследила је љута битка за његовог наследника унутар ЕПП, у којој је лане победу извојевао Баварац Манфред Вебер. О њему се већ тада говорило као о новом шефу ЕК, много пре него што су били заказани избори за ЕП. У многим државама чланицама сматрају такав начин избора за „аномалију демократије“, јер су бирачи фаворизовањем појединих политичких фигура науштрб других, који су у партијској номенклатури депривилеговани – заправо изиграни. С друге стране, иако признаје да „систем шпиценкандидата има недостатке које треба отклонити“, директор за комуникације у Европском парламенту Жом Душ Жило тврди да су ове године избори протекли транспарентније него 2014, када се први пут прибегло шпиценкандидатима.
А да концепт шпиценкандидата може и да се изјалови, искусио је ове године управо Манфред Вебер. Био је толико уверен да су овогодишњи избори, бар што се њега тиче, завршени и пре него што су формално отворена биралишта, да је крајем априла, у јеку изборне кампање, одбио учешће у дебати током које су своја гледишта суочили сви други водећи кандидати (шпиценкандидати) политичких странака за председавање ЕК. Новинарима није промакло ни да је Вебер, попут својих колега из других странака, био обавештен о датуму дебате и то чак годину дана унапред. Упркос томе само се он није појавио на сучељавању гледишта о будућности Европске уније у Мастрихту, граду у коме су својевремено, потписивањем Мастрихтског уговора – ударени темељи Европске уније. Није тајна и да Веберу успон на врх ЕК минира и чињеница да је политички блок коме припада (ЕПП) за европског комесара у претходном периоду лансирао алкохоличара, што је било мучно за многе шефове држава чланица ЕУ, а очито и за бираче.
Бирачи су на крају казнили ЕПП тако што су глас дали другим странкама или нису изашли на биралишта. ЕПП се теши да је ипак релативни победник овогодишњих избора, иако је та победа горка, јер губитак посланичких места означава крај ере њене неприкосновене владавине у Европском парламенту. Сада се чак и председник Европског савета Доналд Туск осмелио да примети како је „замисао о концепту ’шпиценкандидата’ као демократскијем – погрешна“. Сличног мњења је и словеначки премијер Марјан Шарец, који је после избора за ЕП све изненадио изјавом да није склон идеји протежирања шпиценкандидата (Вебера). Иако се службена Љубљана, попут Загреба, обично повинује прохтевима Берлина, чију политику вазда следи, овог пута је обрнула ћурак и успротивила се. Разлоге за то треба тражити и у млитавој подршци канцеларке Меркел Љубљани о питању хрватског игнорисања арбитражне пресуде, због чега се Словенија осећа изданом. Зато сад солира против немачких интереса и окреће се другом блоку у ЕУ, коме припада и француски председник Емануел Макрон, који би да на водеће позиције у Унији постави своје фаворите.

ТИМ ЕВРОПА А опет, Европски савет није ни у каквој правној обавези да изабере неког одређеног „шпиценкандидата“.
Макрон стога већ истиче да су битни и други квалитети, као што су искуство и томе слично. „Не осећам се везаним због неког ’шпиценкандидат система’“, одбрусио је француски председник после прошлонедељних избора за ЕП. Упркос томе ЕПП и даље покушава да прогура Манфреда Вебера на врх ЕК; он је у Европском парламенту преко 10 година и напредовање на чело ЕК му се чини логичним. У то име тврди да је већ обезбедио подршку 9 држава чланица, што оцењује као „добар старт“. Планове му мрси групација С&Д (напредно савезништво социјалиста и демократа) која на истом месту види Франса Тимерманса, који је у досадашњем сазиву био потпредседник ЕК, и с тог места се жестоко противио Пољској, Мађарској и Румунији због кршења начела правне државе. Што би му се сада могло обити о главу у погледу амбиција да постане нови Јункер.
Ту је још неколицина кандидата, али већина њих нема велике шансе да буде изабрана. Пре свега шпиценкандидаткиња европске Левице Виолета Томич, која се обрукала на једној од предизборних дебата, што је имало за последицу да не само што није изабрана у ЕП него је и словеначка Левица на европским изборима претрпела горак изборни пораз. Европски конзервативци и реформисти подржавају чешког парламентарца Јана Захрадила, док група ЕФА, која укључује разне регионалне партије, предлаже Ориола Жункераса, Каталонца који се тренутно, због залагања за каталонску независност од Шпаније, налази у затвору у Мадриду…
Занимљив искорак из учмале европске политике начинио је АЛДЕ, савез европских либерала и демократа, који кандидује свој „тим Европа“ од седам чланова. Међу њима је и већ поменута Маргрета Вестагер, која се током претходног комесарског мандата прославила тако што је жестоко ударила на технолошке гиганте и монополисте као што су „Гугл“, „Епл“ и друге велике корпорације. Зато многи у њој виде прву жену на челу Европске комисије.
Европски парламент би до 21. јуна могао да пронађе и неког „кандидата изненађења“; ту је у први план, захваљујући брегзиту, избио Мишел Барније, главни преговарач ЕУ с Великом Британијом. Председник Француске сматра да би управо Барније могао бити најбољи европски комесар, али за сваки случај јавно подржава и Вестагерову и Тимерманса. Али не помиње Манфреда Вебера. ЕПП узвраћа да избор Вестагерове не долази у обзир и не скрива очекивање да ће на крају за председника ЕК бити устоличен управо Вебер, без обзира на то што је урушавање „процеса шпиценкандидата“ већ увелико на делу.
Немачки и француски медији пак пишу да је Вебер већ „маргинализован“, а прогнозирају сличну судбину и Франсу Тимермансу који ће ускоро „испасти из игре“ с обзиром на то да се очекује да АЛДЕ постане „језичак на ваги“ без којег ни народњаци ни социјалдемократе не могу да саставе већину у Европском парламенту.
У тој комбинацији би Вестагерова на крају ипак могла да фигурира као кандидат прихватљив за све, уосталом, потиче из најмање чланице (будуће) трочлане коалиције. Аналитичари прогнозирају да ће се коначна битка за председника Европске комисије водити највероватније између Барнијеа и Вестагерове, при чему би Данкиња, баш зато што је жена (досад су сви председници ЕК били мушкарци) имала извесну предност у боју за подршку 28 држава чланица и Европског парламента. Таквој постизборној комбинаторици није противна ни Француска, чак и у случају да изгуби „њен“ Мишел Барније, и то зато што Вестагерова, како пише амерички „Њу стејтсмен“, „за нијансу боље говори француски него – Вебер“…

[/restrict] payday loan займ без отказа онлайнзайм взятьзайм 50000 на карту

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *