Пљачка Африке

Западни медији често говоре о „корупцији“, „лошем управљању“ и „мањку демократије“ у Африци. Међутим, Ли Венграф у књизи „Извлачење профита: империјализам, неолиберлаизам и нова борба за Африку“ показала је да дубље анализе афричких проблема могу открити теоријске, историјске и политичке основе експлоатације богатстава афричког континента

Ли Венграф своју анализу почиње од раног капитализма и коришћења рада Африканаца за првобитну акумулацију капитала. Овај рад заједно са колонизацијом афричких земаља дао је европским државама огромне економске и политичке предности које су уграђене у мит о доброј и напредној Европи.

Подсетимо да је у свом можда најважнијем делу „Капиталу“ Маркс извор савременог капитализма повезао с трансатлантском трговином робљем (заједно са откривање рудника злата и сребра у Америци, истребљењем Индијанаца, освајањем Индије од Источне компаније и претварањем Африке у зону лова црнаца) чиме је оставио не само сведочанство о правом лицу капитализма у праскозорје његовог настанка него и дао теоријски образац његове анализе. Ови, сада идеализовани процеси, главни су садржај „акумулације капитала“. За разумевање садашњег места Африке у глобалном капиталистичком систему неопходно је схватити трагедију трансатлантске трговине робовима и колонизације овог континента која је уследила. Нажалост, тамне мрље из прошлости нису ништа промениле у садашњости.

[restrict]

ИЗВЛАЧЕЊЕ ПРОФИТА Извлачење профита и данас обнавља колонијализам у Африци. У том контексту лицемерне изјаве западних политичара о кршењу људских права и корупцији у Африци изгледају смешно. Окривљавање жртава, издвајањем анализе политике и економије од глобалног капиталистичког система, игнорише наслеђе колонијалног терора, посебно јер формално ослобађање афричких држава није значило њихово финансијско ослобађање од бивших метропола, али није значило ни ослобађање од антидемократских структура и националних конфликата који су те структуре покретале да би обезбедиле контролу над афричким територијама. Због тога се већина афричких држава које су се бориле за независност и ослобађање од колонијалног наслеђа окретала СССР-у (сада Русији), Кини и Покрету несврстаних.

Новоослобођене афричке државе од колонијалних управа постале су зависне од ограничавања извоза на светско тржиште (које су контролисале бивше метрополе), а са појавом неолиберализма увучене су у „дужничко ропство“. Тако су се бивше „социјалистичке“, „марксистичко-лењинистичке“ владе брзо преобраћале у капиталистичке.

Западни медији често пишу о конкуренцији Кине и САД у Африци – некоректно јер Запад није доприносио развоју Африке. Напротив, непрестано је пљачкао Африку, док Кина, иако тежи да извуче корист из свог рада у Африци, нуди развојни образац сарадње, те самим тим делује много праведније од обрасца који примењује Запад.

Можда је најстрашнији пример капиталистичко-империјалистичке пљачке Африке – Конго. Бројни грађански ратови, сиромаштво и пљачка ресурса прате ову државу од стицања независности. Институције попут Међународног монетарног фонда намећу афричким државама узимање кредита (дугове), при чему не дозвољавају отплату истих другачије него преко умањења буџетских трошкова. Другим речима, афричке државе морају да смањују издвајања из буџета за образовање, медицинску заштиту и социјалну помоћ, што значи даљи раст сиромаштва.

У рејону језера Чад нађене су велике количине нафте и државе Западне Африке почеле су другачије да гледају на своју будућност. Геолошка служба САД саопштила је да у региону језера Чад има око 2,32 милијарди барела нафте и 14,65 трилиона кубних фунти гаса, тако да је ово богатство привукло пажњу Нигерије, Чада, Камеруна и Нигера, али и САД и Француске која није заборавила на своје бивше колоније у Африци и која има велики војни контингент, сматрајући афричку нафту својим власништвом.

Тренутно, како говоре политичари Чада, а преноси лист „Дис деј“, нафту из језера Чад црпи Република Чад и танкерима шаље у француску луку Авр. У Нигеру се налази велико налазиште уранијума, а ту је Француска најважнији играч. Године 2014. лист „Тинк Африка прес“ пренео је да више од 75 одсто електричне енергије Француска добија из нуклеарних централа које раде на уранијум из Нигера. Зато не чуди француско војно присуство у овом делу Африке.

ОСВАЈАЊЕ РЕСУРСА Колико Запад, пре свега САД, у Африци наступа империјалистички отворено говори присуство АФРИКОМ-а (Афричке команде оружаних снага САД), армије која користи „рат с тероризмом“ да заузме жељене ресурсе. Под паролом „енергетске безбедности“ САД заузимају ресурсе и гуше покрете који се супротстављају томе. Да подсетимо, америчка интервенција у Сомалији завршила се катастрофом, а подршка Руандском патриотском фронту подстакла је геноцид у срцу Африке. Локални покрети и паравојне јединице које имају армијску подршку постали су насилни и „непријатељи интереса већине становништва Африке“, при чему се све прикрива „демократијом“, „људским правима“ и „хуманитарним интервенцијама“ (ниједна акција америчке војске у Африци није означена као борба за одређени ресурс или контролу територије, него увек као „хуманитарна интервенција која има за циљ да заштити некога у Африци“). Због тога АФРИКОМ у Африци доживљавају као окупациону војску.

У тропским деловима Западне и Централне Африке догодила су се три веома важна догађаја. Прво, обновљене су акције терористичке организације Боко Харам (Исламска држава Западне Африке) у Нигерији, при чему је у само једној акцији убијено око 100 војника легалне државне армије. Припадници исте организације (њих 50) крајем прошле године ухватили су 15 девојчица из Нигера, регион Дифа, који се налази на граница с Нигеријом, и потом их продали на тржишту робља. Борци Боко Харама убили су и седам Француза, радника француске компаније „Форако“.

За раст нестабилности аналитичари не сматрају одговорним нигеријског председника Бухарија већ САД и њихове генерале Афричке комаде (АФРИКОМ), јер је Вашингтон уложио милијарде долара у борбу против тероризма у Западној Африци, а уместо мира и повећане безбедности Африканци се стално суочавају с новим убиствима и нападима, док статистика показује узлазну путању. Дакле, шта у суштини раде САД, ако се не боре с тероризмом?

Набројани инциденти говоре да у региону терористичке групације настављају своје деловање, али и доживљавају процват. У зони одговорности Афричке команде цвета шверц различитом робом, наркотицима, робовима (људима) и оружјем, што је одличан извор прихода за све терористичке и друге криминалне групације, које за могућност да несметано делују плаћају извршавањем најпрљавијих задатака за Афричку команду оружаних снага САД. Убиства у Западној Африци много тога откривају (убијају борце за људска права, новинаре, критичаре Афричке команде и западне политике…). Питање је, дакле, ко стоји иза убијања људи по Западној Африци? Када су извршиоци из Боко Харама или локални криминалци, то се зна, међутим има ликвидација где полиција није открила извршиоце. Зашто? Новинар Ник Терс из организације „Интерсепт“ сматра да су за то најодговорније САД. Наиме, од 2013. Вашингтон у Нигеру има базу беспилотних летелица које контролишу целу Западну Африку. Ради се о летелицама MQ-9 које се користе за праћење и ликвидацију људи. У најмању руку Терс оптужује Американце да дају логистику убицама (подаци о кретању жртве). Плус, поменути напади изведени су на само неколико минута од америчке војне базе са беспилотним летелицама.

САД су своје присуство у Африци започеле 2001. године, знатно раније од организације Афричке команде оружаних снага САД 2008. године. Војно присуство је започето под паролом „борбе с тероризмом“. Вашингтон потом доставља „војну помоћ“ северноафричким државама, што је значило и њихову војну присутност на овој територији, тачније то је значило потчињавање армија ових држава Пентагону. Прошле године у војним вежбама које су САД организовале за Африку учествовало је 20 афричких држава, при чему су команду увек имали Американци.

Аналитичари из Африке тврде да се АФРИКОМ не бори против тероризма него се бави заштитом неоколонијалне пљачке Африке. На такав закључак их је навела и изјава вицеадмирала Роберта Мелера (заменика команданта АФРИКОМ-а, генерала Вилијама Ворда), који је изјавио да је циљ АФРИКОМ-а „заштита слободног протока природних ресурса из Африке на слободна тржишта“, да би нешто касније додао: „Не треба грешити. АФРИКОМ се бави заштитом америчких грађана и америчких интереса.“

ШТА У АФРИЦИ РАДИ ФОНД БИЛА И МЕЛИНДЕ ГЕЈТС

У Африци су присутне бројне фондације, а најактивнији је Фонд Била и Мелинде Гејтс. На пример, овај фонд спроводи програм „Да ли је сиромаштво неизбежно?“, а у његовом оквиру главни део је повезивање (контроле) рађања, сиромаштва и болести. Када се боље погледа садржај, види се да Фонд нема ништа са алтруизмом. Напротив!

Основни принцип овог фонда је парола да „има много деце у Африци и да њихов број треба смањити“. Суштина је да планови Фонда откривају и политику САД према овом континенту. На пример, у званичним документима се изражава незадовољство етиопском владом (јасно је да треба очекивати њену смену), спомињу Кенију, што значи да ова држава мора прекинути сарадњу с Ираном. Када спомињу Нигерију и Конго („најпроблематичније државе Африке“, кажу у Фонду), онда треба обратити пажњу на велика природна богатства ових земаља. Нигерија дневно добија 2,5 милиона барела нафте, а има и невероватне резерве природног гаса, да не помињемо рецимо угаљ – најквалитетнији на свету. Процена само ова три природна богатства Нигерије изражава се у трилионима долара.

Конго је богат различитим рудама, највише колумбо-танталитом, кобалтом и литијумом. Њихова вредност се процењује на 24 трилиона долара. Конго има велика налазишта алмаза, злата и других руда, чија се количина понаособ процењује у милијардама долара. Другим речима, Фонд Гејтс подржава рад западних компанија да овладају поменутим ресурсима, а потом и растом цена ових руда (никако пре тога). Никога не изненађује чињеница да корпорација „Катерпилар“, која се бави производњом оруђа за експлоатацију нафте и различитих руда, добија инвестиције од Фонда Гејтса. Тиме се отвара питање у шта инвестира Фонд Гејтса? Ово питање је стратешки важно, јер је недавно откривено да је овај фонд власник 60 посто акција компаније „Беркшајер хетавеј“, коју је створио Ворен Бафет (један од најпознатијих инвеститора у свету), а компанија је једна од највећих потрошача природних ресурса. Када се погледа списак њених ћерки-компанија, налазе се грађевинске, прерађивачке и транспортне фирме, а све их одликује потреба за великом количином природних ресурса. Дакле, Гејтс и Бафет уновчавају све чиме је богата Африка.

Шта рећи на податак да Гејт и Бафет имају акције у афричким прехрамбеним и компанијама које се баве експлоатацијом и прерадом нафте и гаса, али и дијаманата („Хелцберг дајмондс“, 100%). Исти тандем инвестира у компанију за експлоатацију литијума („Дурасел“ – 100%), тантала и волфрама („Интернешенел металворкинг комопаниз“, такође 100% власници). Списак њихових компанија у Африци је изненађујуће велики. Бивша сарадница ЦИА Шана Тарбел, која је радила и у Фонду Гејтса на „питањима глобалне безбедности“, каже да нема довољно папира да се опише утицај Гејтса на „Алијансу за зелену револуцију у Африци“, која заступа интересе компанија за производњу хране која садржи генетички модификоване производе, попут „Монсанто–Бајера“, „Дипона“, „Доуа“ и „Синџента“.

Шта, дакле, ради Фонд Била и Мелинде Гејтс у Африци, пита се Фил Батлер у чланку „Трошкови хране и медицине у Африци – све што Африканци имају“, који је објавио портал journal-neo.org? Одговор је отрежњујући: Свиме осим помагања болесним и сиромашним људима који тамо живе, а највише смањивањем броја становника и заузимањем природних богатстава Африке.

ШТА РАДИ ФРАНЦУСКА ВОЈСКА НА МАДАГАСКАРУ?

Године 1960, када се Мадагаскар бори за независност, генерал Де Гол је сматрао стратешки важним да задржи острва Мајота, Реунион и Скатеред, како би Француска остала доминирајућа војно-политичка сила у Мозамбијском каналу и Источној Африци. Ова политика названа је „ Де Голова доктрина“. Тренутно окупирана острва од стране Француске представљају камен спотицања у односима између Мадагаскара и Француске, а најжешћи спорови иду око острва Хуан де Нова, које су Французи претворили у војну базу. Улазак на острво је веома сложен тако да локални становници фактички и не могу да га посете. На острву Хуан де Нова осим француске војске постоје и билошке лабораторије, док морнарица свакодневно патролира око острва.

Међународни уговор Ментего Беј даје право Французима да контролишу 200 миља од оства, тј. 425.000 км2 морског простора, укључујући и 70 одсто Мозамбичког канала. На тај начин створена је зона конфликта између Француске и Мадагаскара који се не тиче само рибара. Засад Француска не жели да решава овај проблем дипломатским методама.

Проблем три острва (Мајота, Реунион и Скатеред) није огранилен на геостратешка питања. Почетком 2000. године у Мозамбичком каналу пронађена су налазишта гаса и нафте, чиме се баланс економског развоја значајно променио. Међутим, француски Сенат одлуком бр. 299, објављеном 2003. године, тврди да у овом региону нема гаса и нафте, те да еколошки систем не би поднео експлоатацију ових енергената, чиме блокира њихову експлоатацију.

Уз чињеницу да су пронађена значајна налазишта нафте у Мозамбику, Танзанији, Коморским острвима и Мадагаскару, Мозамбички канал добија огромни значај. Сваки покушај елите Мадагаскара да се ослободи „француског колонијалног загрљаја“ зауставља се превратима (2006. и 2009, на пример). Економија Мадагаскара је практично уништена и све се развија на корист Француске.

Француско колонијално наслеђе је велики проблем за део Африке. Политичка криза око острва која су остала под влашћу Француске траје, али свет о томе ништа не зна, јер светски медији о томе не извештавају. Мала нада за становнике Мадагаскара постоји, а она стиже из Мозамбика који је започео више него успешну сарадњу с Кином, Русијом и Турском, што се сматра важним ударцем на француску доминацију.

[/restrict]