Писма из Тамног вилајета: Дух чаршије

Где су корени бошњачког слугерањства, те како ову слабост и за које циљеве користи Америка?

Није замјеник помоћника државног секретара САД Метју Палмер залуд боравио у Босни и Херцеговини, нити га је трећи пут за ових протеклих 30 дана овде довела пука жеља да још једном види залеђе Балкана.

ПРОНИЦЉИВОСТ, ШТА ТО БЕШЕ Практичан је он човек и овлашћења му сежу даље од његових физичких кретања. У Бихаћу је, рецимо, обишао партнере са Блиског истока, америчко-исламске специјалце из Сирије, поразговарао са пораженим борцима ИСИЛ-а и направио процену стања корпуса који овдје називају мигрантским. Затим се Палмер вратио у Сарајево. С пуном врећом савета и препорука. Најмање је ту било речи о мигрантима. Закључио је да ту не постоје додирне тачке са терористичком пријетњом. На томе гдје је отишло преко 200.000 бораца ИСИЛ-а, гдје су њихове породице данас и зашто се Европа штити од миграната са два зида бодљикаве жице (Мађарска и Словенија према Хрватској, а Хрватска према БиХ) – он се није задржавао. Зато је, с друге стране, потанко објаснио зашто БиХ треба имати власт.

Евроатлантске интеграције БиХ, очекивано, подржао је, оштро се супротставио формирању резервног састава полиције који је најавила Влада Републике Српске и, разуме се, подржао реформу правосуђа коју су Амери већ два пута проводили. „Процес формирања власти је политички и природно је да се постављају политички услови у процесу њеног формирања и да је нормалан дио процеса да се говори о условима и ономе што је потребно да се формира власт“, рекао је стављајући свима на знање да ово што Бакир Изетбеговић ради, баш као и оно што раде Харадинај и Тачи, има подршку САД и да то може трајати још дуго, дуго.

Говорио је Палмер о свим областима – економији, политици, безбједности, правосуђу, медијима, хуманитарним питањима, приликама на небу и земљи… Задивљујуће, беспрекорно тачно, крајње инспиративно, закључила је поданички сарајевска чаршија превиђајући чињеницу да његова моћ лежи у њиховом страху, а не у реалном ауторитету, ангажованости, знању и етичности… Пословична проницљивост коју често мешају с мудрошћу, а која је дошла главе многом „српском играчу“ ,“хрватском бојовнику“ или просто „државном непријатељу и издајнику“, пред овим странцем је нестала. Снисходљиви и задивљени пред другачијим и већим, они оћуташе.

СТРАХОПОШТОВАЊЕ ЈЕ ТО Ни трага оном свирепом васпитавању властитог народа коме у главу утерују „босански патриотизам“ и „босански ислам“, с тим што је представа те измишљене слике патриотизма у заједничком слављењу Алије и Тита, а опис „босанског ислама“ видљив у лику и дјелу локалне и лојалне пијанице која мезети свињетину и псује Бога, онако, успут.

Ето кукавичке слике непостојећег патриотизма и одсуства вјере, ислама код СДА-СДП Бошњака у БиХ. Ту лежи објашњење зашто им се поданици диве. Страхопоштовање је то. С разлогом. Јер њих подржава Америка! Нажалост, вјеру у једног и јединог Бога поједини Бошњаци и Шиптари су изједначили с вјером у америчку моћ, истину и правду. Зато се сваком Американцу клањају до црне земље док сањају како Србима стављају катанце на куће.

Зато и једино зато је Палмер могао да се шепури по Сарајеву као што су то чинили у своје вријеме Клинтон и Олбрајтова у Приштини.

Када је 1955. године, у својој књизи „Тужни тропи“, говорећи о бразилским Индијанцима, Клод Леви-Строс са згражавањем критиковао „развој западне цивилизације који је за велик и недужан дио човјечанства био чудовишна и несхватљива катаклизма“, ко се могао похвалити да је чуо и разумио ту поруку?! Да је Запад просто агресивни болесник на планети по којој шири своју заразу.

Посматрајући данашње стање Запада у свом гласовитом „Сукобу цивилизација“, Хантингтон уочава двије слике; једна је она тријумфалистичког Запада који представља једину „цивилизацију која има знатних интереса у свим другим цивилизацијама и регијама, а има и способност утицаја на политику, економију и безбједност свих других цивилизација регија и држава“. Тај Запад, практично, надзире све чврсте валуте, посједује и води међународни банкарски систем, влада међународним тржиштем капитала, способан је за велике војне интервенције, држи у рукама врхунско техничко образовање итд.

Друга, мало суморна слика Запада је „слика цивилизације на заласку, чије учешће у свјетској политици, економској и војној моћи опада у односу на друге цивилизације“.

Европа пак, попут пијанца омамљеног алкохолом, видљиво тетура, осјећајући како су је сатрли злочини претешки да би их носила на својим плећима: њена је историја препуна лешева, злочина, мучења, грађанских ратова, костурница и плинских комора.

Врхунци мисли, музике, умјетности, као бескористан и трагичан луксуз за посљедицу има поноре највеће мржње нељудских и безбожничких циљева и интереса које формулише САД а Европа само слиједи и учествује у њима. Европа наступа као збуњени амерички слуга, а ми, с Балкана, слуге слугине сањамо о кукавичкој и геополитички неважној Европи.

Нису само геополитички посртаји Европе и бошњачка неукост да их ишчита корени слугерањства које Сарајево показује пред сваком америчком придошлицом. Има ту свега. И историје, и карактера, и недостатка вјере.  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *