Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

Пролећна офанзива цариградског емисара

Присуствујемо ли крају или почетку борбе за превласт Фанара?

Црквено питање у Украјини, судећи по осудама појединих помесних цркава, али и недавно изнетом ставу Чешке и Антиохијске катедре, могло би бити решено на Великом свеправославном сабору који би, први пут у историји, искључио учешће цариградског патријарха. Тема би у том случају превазишла само питање црквено-правне контроле над Украјином и, на ужас свих заговорника верског глобализма, била фокусирана на осуду источног папизма. Уколико се сазове, овај сабор би, постоје нагађања, могао бити увод у нову фазу отворене одбране православне вере од модернистичких тенденција, при чему би Москва преузела на себе одговорност да заштити православље на почетку 21. века од нових раскола, али би и из сна пренута Јерусалимска патријаршија, као прва хришћанска црква која је у време Византије пала на пето место у рангу патријаршија, могла бити у конкуренцији за катедру по части… Но да би се Сабор сазвао, а ране изазване неканонским деловањем Фанара бар привидно залечиле, неопходан је јединствен став. Нимало једноставан захтев. Проблем настаје већ у тумачењу појма јединства.

ИНДИРЕКТНО ПРИЗНАЊЕ Док се за већину помесних православних цркава јединство очитава у истинском православном богословљу, те чувању догмата и канона, за кипарског архиепископа Хризостома, недавног помало прећутаног госта СПЦ, она изгледа упућује на нешто сасвим друго. Код њега, бар тако испада, јединство искључује канонску ваљаност, што би можда било занемарљиво запажање да није те његове нимало безазлене посете Србији, Грчкој и Бугарској. О чему је заправо реч, и у којој вези је пролећна офанзива овог цариградског емисара с могућношћу да Грчка православна црква призна украјинске расколнике?
Званично Грчка православна црква није признала неканонску УПЦ. Индиректно пак, с обзиром на то да ће ових дана, у тишини, један грчки архимандрит, клирик с највишим монашким чином испод епископа, постати владика непризнате УПЦ, испада да јесте. Инцидент вредан пажње. Уколико се хронолошки повеже с посетом архиепископа кипарског Хризостома СПЦ, Бугарској и Грчкој цркви, поприма облике скандала. Зауставимо се на географији дипломатије кипарског поглавара, након чије посете Србији је СПЦ морала да понови свој став према црквеном питању у Украјини.
Поглавар кипарски Хризостом је, наиме, у току заседања Сабора СПЦ, 17. маја, био у службеној посети нашој земљи. Тема: разматрање украјинског питања. Потом се 20. маја срео с поглаваром Бугарске православне цркве, патријархом Неофитом, о чему је известио званични сајт БПЦ, а већ следећег дана, 21. маја, тема украјинског црквеног питања отворена је и с архиепископом Грчке православне цркве Јеронимом. У позадини овог путовања и наизглед ни у каквој вези с њим, Грчка православна црква свом архимандриту даје канонски отпуст за неканонску УПЦ. Иако појединости поменутих сусрета нису познате, занимљиво је да је већ увече 22. маја поглавар Грчке православне цркве примио у посету – васељенског патријарха Вартоломеја.

УМЕСТО ВАЉАНИХ КАНОНА Премда су, рекосмо, детаљи разговора непознати, све постаје речитије ако се, упозорава руски новинар и аналитичар Михаил Леонов на странама часописа „Међународнаја жизн“, завири у дешавања у самој УПЦ. Наиме, делегација Константинопољског патријархата, с митрополитом галским Емануилом на челу, сусрела се с „поглаваром“ новоформиране структуре „митрополитом“ Епифанијем, након чега је Фанар у свом саопштењу Филарета, поглавара УПЦ Кијевске патријаршије, назвао „бившим митрополитом кијевским“. Ова деградација Филарета, указује Леонов, не само да сведочи о тамним облацима који се надвијају над расколничким Кијевом већ даје објашњење и за агресивно лобирање Вартоломеја у другим црквама, пре свега у Грчкој цркви.
Каква је ту улога намењена грчком архимандриту? Објашњење нуди грчка агенција „Ромфеа“ која, извештавајући о хитном постављању грчког архимандрита у неканонску УПЦ, истиче да би овај „тријумф“ изазвао „у првој фази даље конфронтације са Московском патријаршијом и неке унутрашње реакције у Украјини“, али да је коначни циљ да што више помесних православних цркава призна неканонску УПЦ.
У свом реферату то признаје и расколнички „митрополит“ УПЦ Епифаније (Думенко). Овај потез би, по њему, требало да резултира „међународним признавањем наше аутокефалности од стране других помесних цркава“. За право му даје и кипарски архиепископ који на директно питање главног уредника грчке новинске агенције „Ромфеа“ – Кажу да ће Грчка црква бити прва која признаје аутокефалну цркву у Украјини. Да ли мислите да је то тако? – одговара: „Најбоље је да се договоримо о одлуци коју ће сви прихватити…“
Јединство уместо ваљаних канона? Или, речима Леонова: „Зар и ти, сине Бруте“?

Сумњиви документ

Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије РПЦ размотрили су кључне тезе и аргументацију патријарха Вартоломеја изнете у писму упућеном архиепископу албанском Анастасију.
„Као наводну потврду наводне ’древне праксе Цркве’, која омогућава поглавару константинпољском право мешања у послове других Цркви, патријарх Вартоломеј наводи Томос из 1663. године, познатији као ’свитак о власти царској и патријаршији, у коме су Источни Патријарси разрешили питања која им је поставило духовенство Руске Цркве’. Указани документ је сумњив како по свом пореклу, тако и по садржају – и он пре свега приказује слику те епохе – отоманске, у коме су источни патријарси због потчињености отоманској власти дефакто били потчињени и константинопољском патријарху. Међутим, чак ни тај сумњиви документ, при пажљивом читању, у стварности не потврђује данашње претензије Константинопоља…“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *