Никола Моравчевић – Србији нуде само мир из пакла

Док се на просторима бивше Југославије водио крвави грађански рат који су званичници такозване међународне заједнице, на основу плаћене медијске пропаганде, свету представљали искључиво као последицу „српске агресије“ на Хрватску и Босну, један човек је, покушавајући да се избори за истину о стварним узроцима распада Југославије и сукоба, водио свој сопствени рат. Био је то рат за истину заснован на документима, рат Печатовог саговорника проф. др Николе Моравчевића

Професор Никола Моравчевић, син официра Југословенске краљевске војске, проректор престижног Универзитета Илиноис у Чикагу, захваљујући личном познанству са генералним секретаром УН Бутросом Галијем, дошао је до архивираних и строго чуваних извештаја са терена о ратним дешавањима током деведесетих година прошлог века. Ти и многи други документи били су скрајнути како не би довели у сумњу већ одавно пројектовану слику о Србима као јединим „лошим момцима“ у рату, са намером да се ни на који начин не доведе у питање унапред написана историја коју треба да потпишу „победници“. Резултат његове истинске посвећености великој историји предака на једној страни, и разоткривању по Србе погубних лажи из последњег рата на другој, јесте роман „Светлост Запада“, политичка хронологија распада Југославије објављена 2003. године. У посторужаном наставку рата ова књига могла је да користи српској политици. А да ли је, покушали смо да сазнамо из разговора с аутором.
Шта вас је мотивисало да, прилично удаљени али не и необавештени о ратним збивањима на простору бивше Југославије, почнете да размишљате о писању личног виђења узрока распада СФРЈ и крвавог грађанског рата као његове последице?
Као што вероватно знате, у свом првом историјском роману „Албион, Албион“, који је изашао 1994. године у издању Слободана Машића, дао сам своју интерпретацију југословенско-савезничких односа у Другом светском рату, те је било сасвим логично да на сличан начин покријем и жалосни распад те Југославије на крају XX века. А у међувремену сам написао десетак историјских романа о нашој средњовековној прошлости од XII века до пропасти српске деспотовине. У свима сам се стриктно држао веродостојних историјских података, што у нашој књижевности није био случај код писаца романтичарске епохе, када је историјски роман заживео код нас, а ни међу многим каснијим писцима (углавном у домену драме) који су писали о нашим историјским великанима.

[restrict] Насловом књиге „Светлост Запада“, који је у супротности са садржајем јер указује на моралну и сваку другу декаденцију западне цивилизације, на неки начин „заводите“ потенцијалне читаоце.
Наслов романа је ироничан, можда чак и саркастичан, јер је на насловној страни и слика чувене средњовековне таписерије из XIV века о лову на једнорога, у коме га ловци сурово убијају. И наслов романа „Албион, Албион“ је исто тако ироничан, јер је основа за њега био Наполеонов усклик на Ламаншу: „О, перфидни Албионе!“, што је мој први издавач, Машић, мислио да је претерано брутално за наслов историјског романа.
Како сте, уопште, започели и урадили тај веома сложен и значајан посао на „скенирању“ строго чуваних докумената о грађанском рату у Југославији које јавности износите у роману?
Кад сам одлучио да напишем „Светлост Запада“ и почео да сакупљам материјал, отишао сам у Њујорк у Архив Уједињених нација. То је, буквално, 18 спратова полица са архивском грађом, која је сређена само по времену, али не и по субјекту. И кад сам дошао тамо, директорка којој је било прилично досадно рекла ми је да сам једини у последње три године који је дошао у Архив. Рекао сам јој да ме интересује период распада Југославије, три недеље сам провео „копајући“ по разним предметима (а УН имају 240 Комитета и Комисија који уопште нису сређени по субјекту). Директорка ме је питала шта ме конкретно интересује, а ја сам јој рекао да сам огорчен бомбардовањем СРЈ и да желим документа у вези с тим. Одмах ми је рекла да се то што мене интересује налази у Архиву Савета безбедности и није доступно никоме, јер УН су и опстале толико времена управо због договора који је направила Рузвелтова жена при формирању УН – да представници великих сила у СБ имају права да добију дневни ред седница СБ два дана пре седнице, да га погледају и из њега избаце оно што им не одговара. Још је нагласила – да није дошло до овог договора, УН би се после пет или шест година у доба Хладног рата угасиле и пропале као и Лига народа. Срећом, познавао сам Бутроса Галија од кога сам затражио и добио дозволу да уђем у овај архив.
Дакле, Бутрос Гали је захваљујући пријатељству с вама, и вероватно разумевајући узроке распада СФРЈ, рескирао своју каријеру у УН, јер је у то време пред њим био други мандат за генералног секретара?!
Нажалост, на Галијеву каријеру у УН битно је утицала Мадлен Олбрајт, која дотад није имала никакву политичку улогу осим као добровољац у разним политичким кампањама Демократске странке јер се удала за богатог америчког Јеврејина чија породица контролише 25 различитих листова по Америци. Њен ментор у ДС био је Збигњев Бжежински, тадашњи главни саветник за питања спољне политике у овој странци. Тако је Клинтон поставио Олбрајтову за америчког делегата у УН, где се она империјално понашала и пресудно утицала да Гали не добије други мандат. Од мене је тражио да ништа од докумената не фотографишем, и зато сам добио пратњу, као и да моја књига не изађе пре његових мемоара. Једино што сам урадио је да сам буквално ћирилицом преписао и превео цело писмо индијског генерала Сатиша Намбијара УН које Гали није смео да стави на дневни ред знајући да ће га Олбрајтова одмах послати у архиву. Морам да кажем да је главни херој УН у Босни био Јапанац Јасуши Акаши, који је у самурајској традицији своје породице био „ни по бабу ни по стричевима“. Он је први запретио муслиманима да ће бити бомбардовани као и Срби ако буду улазили у одбрамбене зоне УН око Сарајева. Међутим, француски генерал Субиру из Легије странаца је позвао команду НАТО-а да бомбардује муслимане око планине Игман где су они починили злочин, јер су ушли у позадину РС, упали у једну болницу у којој је било 25 рањеника и четири медицинске сестре које су све убили, а рањеницима одсекли и главе. Чак је послао и фотографије жртава команди НАТО-а одакле су му одговорили да бомбардовање муслимана не долази у обзир.
На који начин су, по вашем мишљењу, Хрвати и муслимани успели да задобију наклоност водећих западних земаља у борби против Срба упркос чињеници да смо у претходним ратовима били савезници?
Веома једноставно! Хрвати и муслимани су уз помоћ својих лобиста у Вашингтону нашли маркетиншку агенцију „Рудер и Фин“ коју је, вероватно, платио Ватикан, јер се Туђман у то време жалио да нема пара, а која их је представљала у Америци. Отишао сам код председника „Рудер и Фин“ који се током разговора са мном просто разметао и поносно рекао да им је успело не само да америчко јавно мњење окрену у корист Хрвата и муслимана него и да га убеди да су Срби наследници нациста, због чега су Хрвати и муслимани чак добили подршку две водеће америчке јеврејске организације. Око тога је посебно био поносан. Чак ми је рекао: „Ако ви пишете нешто друго, широко вам поље, јер после овога што смо ми успели неће вам помоћи никаква ревизионистичка теорија.“ Тако је било.
На основу безброј прочитаних тајних докумената констатовали сте „да су мировне конференције у Дејтону и Рамбујеу углавном служиле да се на учеснике, највише српске, учини снажан појединачан притисак да прихвате оно што је већ унапред припремљено и написано“. Да ли је то био опште прихваћени образац у сукобу три народа?
Да, то је истина и све се радило тако под вођством Ричарда Холбрука. Али постојао је и други притисак. Милошевић је са собом довео делегацију Срба из Републике Српске који ни речи нису могли да проговоре јер их је Милошевић представљао. И кад је на крају Холбрук питао Милошевића да ли је Србе из Републике Српске који нису присуствовали ниједном састанку обавестио о томе шта су се договорили, Милошевић је одговорио да није. А кад је Холбрук тражио објашњење, Милошевић је рекао „зато што су у шоку и треба им времена да то прихвате“. Једино је Крајишника, који је седео у ходнику и чекао исход договора, обавестио шта се догађа. Дакле, како су се Американци понашали према Милошевићу, тако се Милошевић, и још горе, понашао према Србима из Републике Српске.
Колико је тачно да је „Запад био и остао потпуно индиферентан према српском виђењу стварности и потпуно безобзиран према свему што је Србима важно или свето“?
Моја књига је тестамент за ту тврдњу!
На једном месту кажете „кад је српска делегација указала Мадлен Олбрајт да су амерички закони Рамбујеа противни важећем Уставу Србије и СРЈ, она је рекла да се у том случају ти устави морају променити“. Да ли је Србија стигла до тачке када због предаје Косова мора да мења Устав Србије?
Преговори са Европском унијом дошли су после моје књиге и о њима немам података. Не знам ни шта је Вучић успео да уради, али знам да би Србија поводом Косова морала да се понаша исто као Француска око Алзаса и Лорене, које је изгубила у Француско-пруском рату 1870. године кад Немачка још није била уједињена. Французи су тада изјавили да тај губитак неће признати до „судњега дана“, да о томе неће да имају никакве конференције и никакве преговоре, него да ће Алзас и Лорену вратити кад историјске околности то дозволе. И тако се и догодило на крају Првог светског рата 1918. Има ту и једна коинциденција, као што је Косово за нас светиња, тако су за Французе Алзас и Лорена јер је њихова највећа светитељка Јованка Орлеанка пореклом одатле. Али Хитлер је Алзас и Лорену отео поново, а Французи га опет вратили на крају Другог светског рата. А онда је коначно дошло до решења када су се Немачка и Француска пре десетак година зближиле и када су се 60 одсто Француза и 40 одсто Немаца који тамо живе договорили да закопају ратне секире. У сваком случају, замрзнути конфликт на Косову је најбоља варијанта тренутно, али Вучић непрестано истиче да је то најгора варијанта. Као историчар знам да не постоји ниједан пример у историји да је нека земља дала 16 процената своје територије неком другом.
Јесте ли, очигледно руковођени српским националним и државничким интересима, некоме у Србији дали до знања да сте на извору доказа који потврђују да Срби нису једини кривци за рат? И да ли је вас неко из Србије звао тим поводом?
Прво издање овог романа изашло је у „Просвети“ 2003. године, а промоција књиге је била у Римској сали Градске библиотеке у Кнез Михаиловој. Друго издање је изашло у „Архипелагу“ 2008, с представљањем у Народној библиотеци. Оба пута књига је штампана у хиљаду примерака, који су продавани по београдским књижарама. Али што се тиче књижевне критике или помена у штампи, ни прво ни друго издање нису произвели никакве коментаре у Србији, иако сам после другог издања имао и један краћи интервју у „Политици“. Од тада па до данас само сам неколико пута као ауторитет на тему верско-грађанског рата у Босни цитиран у штампи у Републици Српској, но нигде у Србији, као да та књига и не постоји. Те јесени сам у Народној библиотеци нашао адресар свих 136 јавних библиотека у Србији и свима сам послао на поклон по један примерак ове књиге. Захвалили су ми једино библиотекари из Уба и Бачке Паланке. А пре неког времена ми је пријатељ у Београду рекао да није ни чудо што нико из власти у Србији ту књигу није поменуо, јер њена теза подвлачи да нас Запад третира као монету за поткусуривање, а сви наши политичари јуре да се додворе Западу.
Из свега што нам предочавате својом књигом, и посебно из говора Кофија Анана пред америчким Саветом за спољне послове да је запостављање Уједињених нација до кога је дошло у Дејтону претња целом систему међународне правде, јасно је да је свет данас у великој опасности. Идемо ли, заправо, према међународној неправди?
Кофи Анан је то изговорио пред водећом друштвеном организацијом у САД која се бави америчком спољном политиком. На основу закључака које износим у овој књизи може се сасвим јасно видети да експеримент међународног права, који је тек почео да се помиње у XVIII веку, човечанство ни до дан-данас није прихватило у делу који се односи на међудржавне односе. Полазећи од биолошког принципа да на овој планети од искона до данас већа и јача риба једе мању и слабију рибу, ми у безброј примера из историје човечанства видимо да је принцип јачег, принцип моћи увек био примаран и пресудан и у стварању међуљудских племенских, а касније и државних творевина, и да тај принцип силе и сада преовлађује у односима између разних држава и нација широм света. Истина, с појавом идеје међународног права било је и доста племенитих покушаја да се међудржавни и међунационални односи регулишу по принципу универзалне правде и толеранције проповеданих и у хришћанству и у неким другим религијама. Али довољно је погледати историју XX века и два светска рата који су је испунили да се дође до закључка да је човечанство још далеко чак и од идејно апстрактног прихватања етичког императива као једине праведне основице и у међуљудским и у међудржавним односима.
На бројним примерима показали сте да су УН и СБ, заправо, „театар у коме ретко има неких суштинских расправа, а озбиљни политички сусрети и погодбе најчешће се догађају у представничком бару и ресторану“. Може ли се на основу таквих сазнања веровати у било какав допринос УН решењу косовске кризе, ако би она била тамо враћена?
Не може! А није лако ни вратити проблем из ЕУ у УН, јер стари је аксиом да је много лакше изаћи из нечега него се у то вратити. Поред тога, процес за враћање косовског проблема у УН је нешто за шта Србија нема ни адекватну политичку потпору ни финансијска средства којима би се такво решење морало „подмазати“ у коридорима светске моћи. Не заборавимо да они који су и смислили пребацивање тог проблема из УН Европској заједници не би на такву иницијативу седели скрштених руку, јер та акција није била случајна.
Венс и Овен су, како сте написали, говорећи о „мировном плану“ за Босну изјавили да је то понуда „мира из пакла“ чија је једина алтернатива наставак рата до узајамног истребљења. Да ли је то јединствена формула за уништавање суверених држава и народа као главне мете новог светског поретка?
Сва досадашња пропаганда о стварању новог светског поретка је у великој мери пренадувана, јер је историјски концепт националних држава још веома снажан зато што човечанство није равномерно пролазило кроз векове своје цивилизације, тако да је тренутно један његов део већ у XXII веку, а други још у млађем каменом добу. Но то не значи да је међународно право заживело тако да су мале и велике државе на исти начин посвећене идеалима етичког понашања. Пада ми на памет судски случај у Аустралији у шездесетим годинама прошлог века где је полицијски хеликоптер у патроли над абориџинском територијом земље у централном делу тог континента ухватио на делу тројицу Абориџина који су на ражњу пекли четвртог и, наравно, ухапсио их. На суђењу за то злодело у Сиднеју они су неко време посматрали посетиоце у судници, а потом се уморили од тога и легли да спавају. Тада чувени аустралијски адвокат, чије име сам заборавио, прихватио је да им на суду буде бранитељ и коначно је успео да их одбрани тиме што је доказао да на њиховом трибалном језику реч човек обухвата само припаднике тог племена, а да је реч за сва друга жива бића, укључујући и људе из других племена, јединствени концепт који значи „храна“. И на крају је суд морао да их ослободи и врати на њихов резерват уз оштру лекцију да то више не смеју да раде. С друге стране, светска историја се може сасвим успешно представити и као бесконачна линија неправди учињена од једног дела човечанства над другим. Откриће Америке у XV веку је један од бољих примера тог понашања.
Како се америчка спољна политика, коју сте означили као вечиту „мешавину једног себичног прагматизма и запањујуће некомпетентности“, сналази у ситуацији глобалног геополитичког прекомпоновања и губљења епитета једине велесиле услед снажног уздизања Кине, Русије, Индије…?
По мом мишљењу САД су на крају Другог светског рата на основу своје економске моћи преко ноћи угуране у статус велесиле, иако су у домену спољне политике биле за то потпуно неспремне. И зато се и у току Другог светског рата и касније неко време ослањала на експертизу Велике Британије, која је имала обимно искуство у спољној политици, али не и економску моћ која би била достојна подлога за све што би из те експертизе произашло. А крах Совјетског Савеза, до кога је дошло углавном зато што су Американци успели да ту тиранску државу економски победе, довео је и до тога да су се осмелили да на спољнополитичком пољу стану на своје ноге. Међутим, ту се убрзо показало да су као мађионичареви шегрти почели да брљају, што их је по Азији, Африци па и по Јужној и Централној Америци скупо коштало. Али енормна економска моћ им у свему томе и даље помаже, мада се осећа да ни они за тоталну економску доминацију ове планете немају ни довољно средстава, ни адекватне експертизе да владају светом. Но у констатацији да су већ прешли преко врхунца своје доминације светом, морамо имати на памети и чињеницу да веома богате државе споро пропадају. Ако погледамо, на пример, историју Римског царства, могло би се рећи да је од убиства Јулија Цезара 44. године пре наше ере, моћ те државе већ кренула надоле, али јој је на западу царства требало још пуних пет векова да тотално пропадне, а на истоку се одржала још четрнаест и по векова.
Мислите ли да после толико година од догађаја које сте описали још постоји могућност да УН, које сте назвали „срамотном маскарадом миротворства“, обелодане скривене извештаје, и да би то у правном и политичком смислу могло да буде корисно за Србију?
Теоретски говорећи, могућност да се објаве архивирани извештаји СБ који би скинули са Срба љагу „агресора“ у току распада Југославије увек постоји, али ми не смемо погрешити понашајући се као да је то једини и кардинални пример лицемерности у међународним односима, јер је то правило допринело томе да данас на свету ипак постоји неко место где сукобљени интереси велесила дозвољавају да оне на неки начин комуницирају, што је боље од новог светског рата у коме би технолошке иновације у наоружању могле да униште целу планету која је наша заједничка кућа. А принцип правде би захтевао да се и друге скривене информације о светским жариштима непријатељстава обелодане, што би нас све сигурно докрајчило.

[/restrict]

Пријатељи на делу

Бутроса Галија као колегу сам упознао на једном професионалном састанку у Женеви док је био на Каирском универзитету и то познанство смо одржали и пошто га је Мубарак увео у политичке воде као египатског министра иностраних послова, а и касније кад је постао генерални секретар Уједињених нација. Када сам отишао у Њујорк да истражујем УН архиве о босанском рату, Гали је имао још само четири месеца до завршетка свог првог четворогодишњег мандата у УН, а већ је знао да га Американци неће подржати за други мандат. Пошто је био веома озлојеђен тиме како су га Американци третирали, дао ми је дозволу да за своју књигу о распаду Југославије прегледам не само општу УН архиву него и архиву Савета безбедности која није отворена за научна истраживања, уз обећање да моја књига неће изаћи пре његових мемоара, што сам испунио.

Идеја о новом „Начертанију“

Сад имам идеју да напишем ново „Начертаније“ о могућностима Србије као државе у следећих сто година, јер ми тренутно немамо никакав програм. Гарашанин је своје „Начертаније“ написао 1848. године и у њему дао оквире развоја Србије. Није имао толиких проблема као ми данас, јер Србија тада још није била независна него је имала аутономију под Турцима. Рекао је да Срби имају свету дужност да припоје Србе из Македоније, да се Србија уједини са Црном Гором, да Срби добију пола Босне која им припада, да припоји Србе из Аустроугарске. И краљ Александар је многе од тих ствари урадио са стварањем Југославије. Желим да изнесем неколико могућих варијанти за развој Србије, и да за сваку од тих варијанти кажем – ово је позитивно, али ово ће коштати. Па нека народ бира шта је најбоље.

„Сахрана“ другачијег мишљења

Есеј на крају романа који сам написао објавио је часопис „Сербиан стадис“, једини научни часопис о српској култури у Америци распродан у свим универзитетским библиотекама које на свака три месеца примају 900 примерака. Ни један једини коментар није изашао поводом тог текста, а то је начин на који се у Америци ствари које им се не допадају „сахране“. Мислим да је тако и у свету. Интересантно је да ни на два издања романа „Светлост Запада“ који је штампан у Србији ниједна књижевна критика није објављена. Ни коментара није било, само ми од 2004. године шаљу коментаре Срби из Републике Српске.

займы на карту займ моментальноkonga займ личный кабинетяндекс займ

Један коментар

  1. Искрено се надам да ће г-дин Никола успету у своме науму, ми као држава одавно немамо никакав програм, речи просипамо и ћутимо, а писање смо заборавили…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *