Почетна / Уводник / НЕ БИТИ, ИЛ’ БИТИ

НЕ БИТИ, ИЛ’ БИТИ

Сваки дан ће бити као битка за Стаљинград – закључио је Стив Бенон, бивши стратег Беле куће и прононсирани амерички националиста, коментаришући резултате на изборима за Европски парламент. „Традиционално десна и лева оријентација у политици замењена је битком националистичких против глобалистичких снага“, сматра утицајни Американац, уз наглашавање да ће евроскептичне странке водити Стаљинградску битку, блокирајући сваки покушај продубљивања интеграција међу земљама чланицама ЕУ. И то је то: одсудна битка модерне ере, битка „на живот и смрт“ баш као што је то била и она славна, управо почиње.
Прејака метафора не уби овог контроверзног политичког играча (на европској сцени активног наводно из убеђења чистог алтруизма) можда и стога што позивањем на тако снажну историјску паралелу исправно открива димензије распламсалог сукоба. Као и она митска, и ова савремена битка може означити „ратну“ прекретницу, коначну победу за једне и почетак истог таквог, дакле коначног, пораза за друге.
Поводом наговештеног европског војевања у којем ће – останемо ли при премисама поменутог поређења – са обе стране бити показана бруталност и небрига за цивилне жртве, за нас је најважније питање: хоће ли Србија, увек талична да се нађе на линији ватре, и на новом стаљинградском фронту Стразбура и Брисела бити жртва унакрсног ракетирања?
Стратешким опредељењима Србија стреми ка евроинтеграцијама, дакле корача у правцу ретроградном у односу на програм који Бенон хвали као историјски добитну комбинацију. Премда код нас постоје извесна очекивања да ће у новој ситуацији, после ЕУ избора, Београду бити лакше да без великих жртава прође иглене уши бриселског судилишта, за нашу земљу унеколико отрежњујући наговештај расположења у редовима нових европских снага може се наслутити из коментара Матеа Салвинија: Србија у ЕУ, занимљива идеја! Млади лав измењене европске политичке сцене, „поносан што је учесник друге европске ренесансе у чијем су фундаменту рад, слобода, народи и права“, шаље нам топло-хладне сигнале: „… то да Србија буде део европске заједнице је нешто што је географски, друштвено, културно гледано интересантно. (…) проширење ЕУ и интелигентно укључивање неких блиских народа, зашто да не?“
Матеово дипломатско „зашто да не“ није, међутим, ни за Србију лако разрешиво. Кључни политички конфликт данашњице – национализам против глобализма – Србију затиче растрзану стањем подвојене јавне свести, у темељној, безмало шизофреној дезоријентацији коју усложњавају спољни притисци и унутрашња противречја. Проблем Косова и Метохије, као српско питање свих питања, одавно је учинио да поменуто Беноново поређење буде потпуно примењиво на Србију, не само поводом деценијске ЕУ саге и њеног бескрупулозног условљавања одрицањем од дела територије. Наша Стаљинградска битка увелико траје, зове се Битка за Космет, у њој се жртве не броје зато што је улог непроцењив. Штавише, битка коју Србија данас војује с добрим разлозима се именује истим сржним начелом које је у темељу описа митског војног судара о којем говори Бенон: бити или не бити. Шекспировски казана судбинска упитаност за савремене Србе није нажалост тек израз литераризованог доживљаја живота већ реалност у којој се живи, искуство записано у генима, наслеђе које се „дневно конзумира“. А актуелно време донело је и једну неочекивану психолошку и идентитетску промену: избори кључни за опстанак као да се све чешће одигравају у координатама другачијим од наслеђених, па се одмерава и одлучује у регистру – не бити, ил’ бити! Инверзија као да није случајна, националном бићу доскоро туђ облик судбинске упитаности који формалну предност даје негацији ушуњао се некако у колективну свест, стекао право на постојање! Да ли је то стварност или тек пролазна и злоћудна илузија перцепције да Срби допуштају да је не бити једнако вредно као и бити? Епоха умерене малодушности којом се из сенке управља? С одговорима не журимо, но – премда несклони песимизму, а уверени да је духовна и биолошка воља за бити српског народа стабилнија него што би се по суморним недавно објављеним статистикама могло закључити (У Србији прошле године су рођене 64.894 бебе – само 160 више него пре три године, када је у матичне књиге уписано најмање деце од почетка 20. века) – помињемо један парадигматичан догађај. Није наиме мало контроверзи и јавно изражаване горчине забележено после недавног, са скупштинске говорнице изреченог питања српског председника:„ Јел’ постоји тај јунак, тај Обилић, тај осветник Косова данас, који ће једним чином вратити под наше окриље свету земљу Косово, и где је он?“ Ако наведено изговори политички лидер, значи ли то да је нацију преплавила помиреност с поразом? Коме се данас упућује изазовно питање, и да ли се то чини слутњом одговора који би обрадовао непријатеље? Није се досада олако нешто слично изговарало, поготово не у подругљивом тону, јер се одговор, дакако потврдан, подразумевао, и био је важан део колективне свести и националног самопоуздања. Сада као да се превиђа да проблематизовање националног саморазумевања ствара ситуацију пољуљаног колективног бити, које се потом лако претапа у језгро и значења хипотетичког – не бити.
Када се у српској Скупштини изговори: „Албанаца ће 2100. бити за 4 милиона више, а Срба за 3 милиона мање“ (свеједно што се потом то јавно оспори тачним податком да студија УН показује да ће до 2100. године у Албанији и на Косову заједно живети око 2,6 милиона Албанаца, а не 9 милиона), последице могу бити трајно неповољне. Јер познато је да се узнемирујуће чињенице „лепе“ и бујају у простору колективног несвесног. Стога и потреба да се српска друштвена елита, посебно политички лидери сада подсете да по својој позицији обликују важне моменте друштвене (само)свести, и да је неупитна њихова одговорност за оно што се у народу памти и траје!
Има ли одговора на упит: како се данас догађа да Срби, атипично за свој ментални и карактерни склоп, постају „прваци света“ у реаговању нереаговањем, расправљању ћутањем, борби неделовањем, укратко да буду следбеници некакве вештачке гандијевске праксе на српски начин? Уочава ли се евидентни замор од наметнутих правила – да Срби бивају „досадни“ предвидљиви „фактор стабилности“, чувари реда у општем нереду, самопрокламовани партнери свима који неће партнерски однос? Из перспективе опстанка, воље и виталитета, проблем може постати озбиљан, у будућности опасан. Ситуације дуготрајног потискивања и суспрегнутог трпљења без разумног и прихватљивог одушка за нагомилане енергије воде (само)деструкцији. Или постају родно место избора који у онтолошким, граничним упитаностима предност даје опцији – не бити.
Ако је смисао Стаљинградске битке новог европског доба, бар како је јавно оглашен, борба за препород нација, за слободу и права, за Србе не би требало да буде озбиљнијег оклевања: то јесте и њихово опредељење, жељена национална битка. Сведоци ужагреног погледа косовских властодржаца, чије се очи цакле док изговарају апсурде разуларених територијалних и других бесмислених претензија, уочавају да је реч о кидисању које не признаје онтолошке недоумице, не бити ту не постоји као опција. Срби, у конфронтацији с таквим обликом живота морају отрежњено и неодустајно да се суоче са истином о себи, пре свега са својим апсолутним и непорецивим правом на избор – да буду.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *