Могу ли Кина и САД до инфраструктурног преокрета?

Г20, ОСАКА, ПЕКИНГ И ВАШИНГТОН

Друга економија света сматра да успех америчког инфраструктурног плана, вредног два билиона долара, не зависи само од финансирања него и од перцепције инфраструктуре и америчког политичког система који представља извор ограничења

За „Печат“ из Нингбоа Бранко М. Жујовић

У Осаки 28. јуна почиње самит Групе 20 најразвијенијих земаља, а свет с нестрпљењем очекује састанак кинеског председника Си Ђинпинга с америчким колегом Доналдом Трампом.

Дипломатска припрема Пекинга за Осаку састојала се из Сијеве посете Русији, где је истакнуто да је отворена нова ера у кинеско-руским односима, и Пјонгјангу, где је, како наводе кинески медији, дат подстицај новој динамици односа две земље.

Кинеска страна сматра да би добро било да у Осаки стручни тимови Кине и САД дају конкретан допринос, али да је у овом тренутку много важније успостављање курса сарадње. Кинеска штампа је уочи самита у први план истакла могућности и значај кинеско-америчке сарадње, не само у билатералном формату већ и за цео свет, упркос томе што је Пекинг протеклих месеци и година био приморан да учествује у једном ни за кога повољном трговинском сукобу. Оно што се у Вашингтону назива максималним притиском није приморало Пјонгјанг и Техеран на попуштање, па стога у Пекингу закључују да такав приступ неће приморати ни Кину на попуштање. Заправо, Трамп после танких спољнополитичких епизода са Пјонгјангом и Техераном може да буде задовољнији једино ако трговинске преговоре с Кином врати на проходан колосек. Али како би то Вашингтон могао да изведе?
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању