МОДЕРНИ КОНТЕКСТ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

ИСТОРИЈСКЕ ЛЕКЦИЈЕ

Да ли је Владимиру Путину, или било којем другом истинском европском лидеру, уопште место на атлантистичким комеморацијама догађаја из Другог светског рата? Искуство једног од највећих државника у историји Старог континента нам говори да није

Kанцеларија председника Пољске Андреја Дуде саопштила је да лидер Русије Владимир Путин није добродошао на обележавање 80. годишњице почетка Другог светског рата. „Русија се не налази на списку позваних држава“, рекао је портпарол председника Блажеј Спичалски и додао да су „позивнице слате у складу с модерним, а не историјским контекстом“. Вероватно из сличних разлога, иако Париз то није званично тако саопштио, Путин није био позван ни на обележавање 75. годишњице савезничке инвазије на Нормандију којој су, између осталих, присуствовали председник САД Доналд Трамп, британска премијерка Тереза Меј, па и немачка канцеларка Ангела Меркел. Путина ово непозивање, по свему судећи, није много увредило и он је само лаконски прокоментарисао како га и не интересује да свуда буде „дежурни гост“. Али погађа га – и на то често упозорава – прекрајање и кривотворење историје.
То на шта Путин упозорава и што не сме да допусти, не због себе, свог угледа и части него због 27 милиона погинулих сународника, јесте евидентно у, на пример, француским истраживањима јавног мнења. Тако је по анкети француског центра Ифоп, спроведеној непосредно по завршетку рата, маја 1945, скоро 60 посто Француза веровало да је Совјетски Савез дао највећи допринос победи, док је мање од 20 одсто навело САД. Сада су се ствари обрнуле и приликом 60. годишњице инвазије, 2004, када је Русија била први пут заступљена на комеморацији, 58 посто испитаника на прво место ставља САД, а 20 Русију. Ово иако су Американци укупно, и у Европи, и на Пацифику, изгубили око 400.000 људи, што је само делић жртве коју је поднео Совјетски Савез. Ко се како борио говоре и статистике о немачким жртвама. До 31. децембра 1944. године на Источном фронту погинуло је 2.742.909 Немаца, док их је на Западном живот изгубило 339.957. У последњим месецима рата, током 1945. године, погинуло је 1.230.045 немачких војника, од чега 83 посто на истоку.

[restrict]

ДЕ ГОЛОВ СТАВ То што Путин није добродошао, или није заинтересован за разна обележавања догађаја из Другог светског рата, данас никога иоле упућеног у међународну политичку сцену не чуди. Међутим, многе ће изненадити чињеница да легендарни лидер француског отпора нацистичкој окупацији, потоњи председник и творац Пете републике, генерал Шарл де Гол не да није био заинтересован него је жестоко одбијао да одлази на комеморације савезничког искрцавања у Нормандији, због чега је улазио у сукоб и са својим најближим сарадницима, попут његовог премијера и наследника на челу Републике Жоржа Помпидуа. „Али већ сам вам рекао! Нема говора о томе да одем тамо (на комеморацију)! Нисам ишао ни на пету годишњицу, нити на десету, нити на петнаесту. Зашто желите да одем на двадесету?“, рекао је 13. маја 1964. Де Гол свом министру информисања Алену Пејрефиту, којег је Помпиду замолио да утиче на председника. „Јел’ вас то Помпиду замолио да заступате његову жељу? Моја одлука је донета“, одбрусио је Де Гол нешто раније, 30. октобра 1963, наводи се у Пејрефитовој књизи „Ко је био Де Гол“ из 1997. године. Тада је био и директнији у својим мислима о том догађају: „Искрцавање 6. јуна била је ствар Англосаксонаца из које је Француска била искључена. Они су били одлучни да се устоличе у Француској као на непријатељској територији! Као што су то учинили у Италији и као што су се спремали да учине у Немачкој! И ви желите да ја идем на комеморацију њиховог искрцавања које је било тек увод у другу окупацију земље? Не, не рачунајте на мене! Ја желим да све лепо прође, али мени није тамо место!“
Де Гол је, испоставиће се, био потпуно у праву што се тиче америчких планова да Француску и остатак Европе окупирају. Према његовим речима, Американци су по искрцавању у Француску („коју су желели да ослободе исто онолико колико и Совјети Пољску“) планирали да уведу своју „Савезничку војну владу за окупиране територије“ и већ су били одштампали „своју лажну валуту“ коју су намеравали да наметну. „Понашали би се као у освојеној земљи“, рекао је Де Гол. Да би спровели своју намеру, Американци су, како је Де Гол написао у својој књизи „Сећања из рата“, желели да њега и његове присталице гурну у страну и на власт инсталирају Едуара Ериоа, премијера из времена Треће републике, али и Пјера Лавала, премијера Вишијске Француске Филипа Петена, којима би могли лако да управљају. Идеја је била да постојећи колаборационисти само промене газду, као што је то учињено у Алжиру с адмиралом Франсоа Дарланом, који је до савезничке инвазије на Север Африке служио Немцима. Амерички генерал Двајт Ајзенхауер овакве намере није ни крио. „Наравно да сарађујем са Дарланом, пошто ми Дарлан даје Алжир! Сутра ћу сарађивати са Лавалом, ако ми Лавал буде давао Париз“, рекао је он Де Головим изасланицима новембра 1942. пошто су му тражили да овог квислинга скине с власти. Јасно је да су Рузвелт и владајући амерички кругови желели сарадњу с вишијским режимом, јер су, као и Хитлер, желели да имају „припитомљену“ Француску. То су им могли дати „вишијевци“, али не и Де Гол, који није желео да било ко други, осим Француза, влада Француском. На спровођењу овог плана, тврдио је Де Гол, радили су Ален Далс, потоњи шеф ЦИА, тада смештен у Женеви, и нацистички изасланик за Француску Ото Абец.

АМЕРИЧКА ОКУПАЦИЈА О томе каква би била судбина Француске да су Рузвелт и Черчил успели у свом науму, као и да је Де Гол био у праву, сведочи и стање у северозападним регионима ове земље непосредно после инвазије. О томе је ових дана писао најтиражнији француски политички недељник „Поен“ под насловом „У јесен 1944. Французи и америчке снаге били су на ивици сукоба“. „Дивљаштво и зверства разарају наша села. Пљачка се, силује се, убија се. Свака безбедност нестала је како у нашим домовима, тако и на путевима. Ово је истински ужасавајући терор. Очај народа је на врхунцу“, писао је 17. октобра 1944. локални лист „Прес шербуржоаз“, а пренео „Поен“, прецизирајући да злочинци нису немачки окупатори, него амерички „ослободиоци“. Да ли је могуће да је „очај народа на врхунцу“ непосредно после ослобођења од четворогодишње нацистичке окупације? При томе треба имати у виду да је изражавање било какве симпатије према доскорашњим окупаторима у овом тренутку у Француској било немогуће, јер је у јеку било „Чишћење“ у оквиру којег се Француска врло брутално обрачунала са својим квислинзима. Локални дневник иде још даље поредећи „ослободиоце“ с окупаторима: „Не би се могло рећи да су односи (с Немцима) били срдачни, али били су коректни.“ Из ове реченице да се закључити да у очима житеља Нормандије не само да је једна окупација замењена другом него је ова друга још гора.
Историчар Стефан Ламанш, који се овим феноменом бавио у књизи „Америчка Нормандија“, наводи и неколико могућих узрока за овакво расположење међу локалним становништвом. На првом месту ту су бахатост америчких војника, насиље, пљачке и силовања. Он пише да је због оваквих ексцеса француски генерал Алфонс Жуен америчком колеги Двајту Ајзенхауеру послао упозорење рекавши да сви житељи Ламанша и Нормандије доживљавају Американце као окупаторску војску. Одговора америчке стране на ово није било. Ламанш наводи још један илустративан детаљ о томе како су се Немци, односно Американци односили према домицилном становништву подсећајући да су крајем августа 1944. Американци упослили 7.000 локалних радника за 75 франака дневно. „Организација Тод задужена за изградњу Атлантског зида није штедела на средствима. Са 100 франака дневно, Немци су плаћали боље“, навео је он истичући да је незадовољство француских радника оваквим третманом убрзо довело дотле да су били замењени немачким ратним заробљеницима.

ГЕНЕРАЛОВ СУВЕРЕНИЗАМ Извесно је да генерал Де Гол свест о неопходности да Француска буде суверена и независна од било ког страног фактора није изградио током рата због односа који су према њему и његовим сународницима имали британски премијер Винстон Черчил и амерички председник Теодор Рузвелт. Да је тако, не би било позива на отпор Немачкој 10. јуна 1940, него би се Де Гол придружио бројним ратним друговима, међу којима су многи одликовани због отпора пруженог током немачке инвазије, и по капитулацији учествовао у немачком „рату против бољшевизма“. Важно је напоменути да су припадници „Француске добровољачке легије“, касније преименоване у Вафен СС дивизију „Карло Велики“, учествовали у бројним крвавим борбама на Источном фронту, и били међу последњим нацистичким војницима који су бранили Хитлеров бункер у Берлину.
Исто тако је извесно да су га дешавања током Другог светског рата само учрвстила у том ставу. Један овакав догађај описао је у својој књизи. Ради се о разговору са Черчилом којем је замерио „да се потчињава Рузвелтовим наређењима, уместо да му наметне европску вољу“. „Викао је на мене из све снаге – Де Гол, схватите да ћу, ако будем морао да бирам између вас и Рузвелта, увек бирати Рузвелта! Када будемо морали да бирамо између Француза и Американаца, увек ћемо изабрати Американце! Када будемо морали да бирамо између континента и Атлантика, увек ћемо изабрати Атлантик“, пише Де Гол.
Пут којим је Де Гол желео да води Француску био је другачији од оног којем је тежила Британија. Де Гол је схватао да је америчка окупација Европе подмуклија и гора и од оне нацистичке и од оне комунистичке. Бирао је телурски принцип, уместо оног таласократског. Његово противљење атлантистичком империјализму кулминирало је средином 1960-их година када је извукао своју земљу из команде НАТО-а и протерао НАТО снаге са своје територије.
„Рузвелтова политика је тачно она коју Американци данас воде на југоистоку Азије. Они не могу да замисле другачију. Марионете, то је оно с чим желе да имају посла“, рекао је Де Гол маја 1964. Тачност његових речи је очигледна и данас и одавно се више не односи само на југоисток Азије. Тако је сада, нажалост, у највећем делу Европе, па чак и у његовој Француској, где су овог великог државника наследили људи попут бивших председника Жака Ширака и Николе Саркозија, који су, тврдећи да следе Де Голове идеје, прво 1999. године увукли Француску у атлантистички рат против СР Југославије, а потом је 2009. потчинили команди НАТО-а, односно САД. О Емануелу Макрону, марионети која се тренутно налази у Јелисејској палати, да и не говоримо. И то је једини историјски, односно „модерни контекст“ из којег треба посматрати одсуство Путина и неких других лидера с дешавања на којима се обележавају неки догађаји из Другог светског рата. Као што Де Голу тамо никада није било место, тако није ни њима.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *