Коштана нашег задовољства

После шездесет година поново на сцени београдске опере

Изведена премијера опере Петра Коњовића према истоименом комаду Борисава Станковића: догађај достојан двоструког јубилеја Народног позоришта у Београду – 150 година театра и једног века Опере

Оперу Коштана Петар Коњовић компоновао је инспирисан истоименим комадом Борисава Станковића, а сам је написао либрето, у драматуршком смислу бољи од драме, мада се њој не може порећи поетичност у тематском третману младости, љубави и животне пролазности. Компонујући, он је непрестано имао у виду, како пише, „да наш музички фолклор балкански, славенски, јужнославенски носи у себи, пре свега, најбитнији елемент музичке драматике: ритам“. Највећи подстицај имао је у стваралаштву чешког композитора Леоша Јаначека и доследно га је спровео компонујући Коштану, коју је стварао дуго: од 1916. до 1928. писао је прву верзију, да би последњу, трећу верзију довршио 1939. године.

Знајући како је Бора Станковић врло пажљиво бирао сваку народну песму коју је уносио у текст, Коњовић је настојао да у опери расветли интиму Коштане, њену личну драму и злу судбину, те је особиту пажњу поклонио обради старих песама из Врања и околине. Зато је либрето знатно проширио, не запоставивши поетске акценте и рефлексије, концентрисане у драми углавном око Миткове личности. Коњовић није запостављао ни приказ врањске средине, тог амбијента „за песму створеног“, па је компоновао призоре који плене мелодијама и ритмовима. Другачије речено, иако је Коштана тмурна драма о изгубљеним људским судбинама, Коњовић је потезима великог мајстора исклесао музичко-сценско дело натопљено националном мелодиком, која, уз доследну примену јаначековских принципа, задире у срж драмског збивања.

* * *

Требало је да прође шездесет година па да се на сцени Опере Народног позоришта у Београду поново изведе Коштана Петра Коњовића, академика – члана Чешке и Српске академије наука и уметности, иначе његово ремек-дело и врхунско остварење српске музике уопште. Срећом, ова опера није заборављена захваљујући Продукцији грамофонских плоча Радио-телевизије Београд, која је издала Коштану на четири плоче са опсежном монографијом, која поред текста др Надежде Мосусове „Коштана Петра Коњовића“ садржи и либрето са преводима на енглески и немачки језик. Оперу су снимили Хор и Симфонијски оркестар РТБ под вођством диригента Младена Јагушта, уз суделовање солиста Опере Народног позоришта.

Наравно, може се само поздравити стављање на репертоар Коњовићеве Коштане у јубиларној сезони, утолико пре што је ово извођење било на изванредној уметничкој висини и стога нас подсетило на тзв. златну еру Београдске опере, када је махом током прве две деценије друге половине 20. века гостовала на бројним оперским позорницама широм света и када је за угледну продукцију грамофонских плоча „Дека“ снимила више опера, које су се недавно појавиле и на компакт-дисковима.

Диригент Ана Зорана Брајовић, темељно простудиравши партитуру, сигурно је водила извођење: оркестар је имао потребан симфонијски звук, који није прекривао гласове солиста. Поред активног учествовања у радњи, хор је био соноран и ритмички прецизан, што је свакако заслуга и његовог шефа Ђорђа Станковића. Ако је редитељ у опери уметник који „види“ музику да би је сликовито представио, онда је Југ Радивојевић, који је досад у два маха режирао Станковићеву Коштану, веома инвентивно поставио ову оперу, уз коришћење појединих тековина постмодерног театра, што је било видљиво већ у првој слици када је на позорници представио читав ансамбл праволинијски га поставивши и окупивши га на сцени поводом ускршњег празника, или у четвртој слици у којој Коштана медитира о својој судбини, док у другом плану њена алтер его појава чини одређене пантомимске покрете и, најзад, у шестој слици, када Коштану, која мора мимо своје воље да иде на венчање са Асаном те ће зато одбити Стојана, који се изненада појавио да је води у непознати свет, сместе у крлетку, и подигну некуда увис. Такође, одлична је његова идеја да се увођењем личности алтер ега Коштаниног сузбије монотонија четврте слике. Кореограф Владимир Логунов, и сам искусни балетски солиста, сјајно је поставио Велику чочечку игру у финалу прве слике, као и Коштанине играчко-певане сцене у којима наступа самостално или с хором, тако да је био остварен јединствен ток драмске радње.

Сви солисти показали су изузетан певачко-глумачки ангажман и видљиво расположење и елан у овој заиста репрезентативној инсценацији ремек-дела Петра Коњовића. Ненад Јаковљевић од самог почетка наступао је веома ауторитативно као Хаџи Тома, да би одлично одглумио „прелом“ у души када је, занесен Коштанином лепотом, у другој слици носталгично отпевао чувену Песму о були, да би у трећој слици даривао Коштану и дирљиво певао о властитој злосрећној судбиини. Као и увек певачки перфектна и глумачки уверљива, Наташа Јовић Тривић као Ката, Хаџи-Томина супруга, Стојанова мајка била је импресивна и потресна у призору када проклињући Коштану баца боб да види Стојанову судбину. Покретач радње у представи Миодраг Д. Јовановић, као Митке, својим моћним гласом био је сугестиван и нарочито је пленио пажњу интерпретацијом монолога у петој слици певајући о црном севдаху од којега болује, жалећи што је већ остарео а није се наживео, те још чезне за лепотом и љубављу. Дарко Ђорђевић као Арса, председник општине, изврсно је тумачио личност која одговара за мир и ред у граду при томе непрестано на духовит начин испољавајући своју строгост. Дејан Максимовић као Стојан демонстративно је исказивао свој револт и љубомору због очевог занимања за Коштану и његовог одушевљења њеним гласом, певањем и игром. Мина Глигорић са заносом је певала својим продорним лирским сопраном најлепше врањанске песме и устрептало играла у плесним призорима, док је у монологу у четвртој слици умела да нађе драмске акценте и изрази своје незадовољство животом певачице и играчице. Милан Обрадовић и Александра Ангелов, Гркљан и Салче – Коштанини родитељи, умели су да изграде придворни однос према Хаџи Томи и да истовремено задовоље и Митка. Солисти Биљана Јовановић (Стана, Хаџи Томина кћерка, Стојанова сестра), Наташа Рашић (Арсина кћерка), Вук Радоњић (Марко, Хаџи Томин воденичар), Дубравка Филиповић (Магда, Маркова жена) и сви остали успешно су остварили своје улоге веома добро певајући рецитативе и дијалоге. Савршеном уиграношћу солисти и балетски ансамбл дали су значајан допринос успеху представе.

Костими Катарине Грчић Николић били су – песма за себе! Одећа мушких и женских вокалних солиста била је аутентична градска ношња у годинама после ослобођења Врања од Турака, док су костими солиста и балетског ансамбла били префињено стилизовани и претежно у јарким бојама, што је учинило да Велика чочечка игра заиста буде празник за очи и уши. Сценографија Мираша Вуксановића омогућила је брзе промене назнака амбијената у којима се догађала радња. У свему – била је то представа која је на достојанствен начин обележила стогодишњицу Опере Народног позоришта и обогатила јубиларну сезону Народног позоришта која је протекла тихо и једва приметно.   

КОШТАНА

Композитор Петар Коњовић, диригент Ана Зорана Брајовић, редитељ Југ Радивојевић, костимограф Катарина Грчић Николић, сценограф Мираш Вуксановић, кореограф Владимир Логунов, Народно позориште – Велика сцена 14. јун 2019