ИСТОЧНА ЕВРОПА, ПРОШЛОСТ И БУДУЋНОСТ

ВЕЗА ИЗМЕЂУ ЗАПАДА И СЛОВЕНСКОГ СВЕТА, ОРИЈЕНТА И МЕДИТЕРАНА

Немачки министар иностраних послова Хајко Мас најавио је „нову источну политику“, у стилу канцелара Вилија Бранта из 70-их година прошлог века. Немачка је поднела и захтев за пуноправно чланство у иницијативи „Три мора“, групи која окупља 12 земаља „у источној половини Европе, од Естоније на северу до Хрватске на југу и Румуније и Бугарске на истоку“

До сада је Немачка била незаинтересована за иницијативу „Три мора“. На њу је гледала са снажним подозрењем. И то с разлогом: ова иницијатива је замишљена као нови „санитарни кордон“, бедем који ће Русију одвојити од Немачке и Европе. Интерес Немачке је, међутим, како наводи Дојче веле, у томе сасвим јасан: Источна Европа се у међувремену претворила у „средиште сукоба геостратешких интереса суперсила“. САД су одавно препознале геостратешки значај овог региона. Русија у Источној Европи увелико реализује своје стратешке интересе, ослањајући се у првом реду на Мађарску, и њено „отварање према Истоку“, а већ неко време овде је присутна и Кина, „која је прешла у праву инвестициону офанзиву“. Сада Немачка сматра да је њен утуцај у Источној Европи значајно ослабљен и „жели да преузме иницијативу“. Источна Европа је одувек била сложени мозаик народа и религија, на коме су се укрштали утицаји и интереси различитих геополитичких „великих простора“. Може ли њоме доминирати само једна сила, па макар то била и моћна Немачка?

„Стара“ и „Нова Европа“

Године 2003. амерички државни секретар Доналд Рамсфелд прогласио је „Нову Европу“, насупрот оној „Старој“, окупљеној око Немачке и Француске, невољној да у свему и безрезервно следи Вашингтон. Бивше комунистичке земље пригрлиле су „либералну демократију“ и у потпуности се солидарисале са САД, у духу „нове западне оријентације“ – и очекивале да ће за то бити издашно награђене.
Али то време је прошло. Наде „нових Европљана“ су се изјаловиле. Већ 2015. Њујорк тајмс констатује да су „неке од тих стратешки важних земаља, тих слободарских, херојских малих народа који су били највернији амерички савезници, постале Тројански коњи Русије у Западној алијанси“. Аутор уводника, бугарски политиколог Иван Крастев, из сасвим очигледних разлога, Источну Европу назива „Централном“. Он у свом чланку констатује: „Централноевропске државе су економски ближе Русији него остатку ЕУ и због тога оне плаћају вишу цену антируских санкција. Такође, није тајна да је руски новац продро у економску и политичку елиту посткомунистичких земаља.“
Међутим, везе између Русије и Источне Европе су дубоке и прастаре, и не тичу се једино економије и токова новца, мада је економија њихов важан део. Источна Европа није никаква жртва „руског експанзионизма“, нити је Русија колонијално царство. „Тумачећи СССР као последњу колонијалну империју“, примећује руски писац Едуард Лимонов, „совјетски и либерални страни историчари праве вулгарну грешку“. Некад СССР а данас Русија је „вишенационална држава – цивилизација“, наследница Рима, римске империјалне идеје на Истоку, у Евроазији.

Имагинарна линија која дели Запад од Истока

Европа се после Другог светског рата делила на Источну и Западну. Источна је била под доминацијом Москве, Западна под неупитном доминацијом Вашингтона. Стара подела на „Исток“ и „Запад“ посебно је апсолутизована у доба Хладног рата и Гвоздене завесе. После пада Берлинског зида, у време полета „уједињене Европе“, требало је да постоји само једна, снажна и јединствена Европа – уједињена под кровом ЕУ и НАТО-а. Односно да Источна Европа, као „европска периферија“, постане део Запада и да заборави или превазиђе своје историјско наслеђе и своје историјске традиције, које су проглашене за ретроградне, попут „тешке хипотеке комунизма“ или православља. Замисао је, испоставило се, била утопијска. Реалност је другачија. Европа се састоји од различитих целина и регија, a свака од њих има сопствени развојни пут и – сопствене интересе.
Посебност Источне Европе је у томе што је одувек представљала раскршће, „контактну зону“ и мост између цивилизација. Али најважнија међу цивилизацијским поделама није дихотомија „Запада“ и „Истока“. Заправо, Источна Европа никад није била „Запад“, а ни имагинарни „Исток“, него нешто треће и неупоредиво значајније. О томе је говорио Мирча Елијаде, „историчар религије, хуманиста, оријенталиста, филозоф и плодотворни писац“. „Елијаде је рођен у Букурешту, у Руминији“, подсећа његов дугогодишњи сарадник и пријатељ Џосеф Мицуо Китагава, „сасвим близу оне имагинарне линије на којој се Запад сусреће с Истоком“.
Са те несигурне „граничне линије“, он је најпре отишао на Исток: „Боравио је скоро пет година у Индији, проучавајући индијску филозофију код Сурендраната Дасгупте, на Универзитету у Калкути. Следећих шест месеци провео је у ашраму код Ришикеша, на Хималајима.“ Потом је, после 1945. године, живео на Западу: десет година, од 1945. до 1955. у Паризу, и следећих тридесет у Америци, радећи на Универзитету у Чикагу.
Али Мирча Елијаде није био никакав западњак већ „човек треће културе“: „Имао је све предуслове да своје дело осмисли у једној изразито компаративној перспективи.“ Заправо, он је посветио свој живот потврђивању једне тезе: оне о суштинском јединству традиција Евроазије. „Елијаде је имао снажну свест о овом јединству“, додаје италијански професор Клаудио Мути, „те у време најжешћег хладноратовског периода није пристајао да одреди Европу у уским границама које су тежили да му наметну апологете ’западне цивилизације’“.

Раскршће традиција и цивилизација

„Чињеница је да је Елијаде био Румун, а никако западњак“, подсећа професор Мути, и да је припадао „нацији која се формирала на географском раскршћу“. Румунска култура није „западна“ већ култура која је традиционално играла улогу посредника између различитих традиција и цивилизација Истока и Запада. Утицаји су бројни, каткад непосредни, а каткад флуидни и скоро неприметни. То је „култура посредовања“ и култура великих стваралачких синтеза. „Румунска култура“, сматра Елијаде, „представља неку врсту моста између Запада и Византије, између Запада и словенског света, између Оријента и Медитерана“. „То што Елијаде тврди о култури властите земље“, констатује Мути, „показује се као истинито и за читаву југоисточну Европу“. А то исто се може рећи и за читав европски Исток.
Постоје ли, уопште, Исток и Запад као две антитетичне и неспојиве културе? Да ли је Западна Европа једина „права Европа“, која полаже сва права на универзалност и модерност, на прошлост и будућност? Насупрот њој је Европа на Истоку; заостала, примитивна и, наравно, сиромашна, чије културне и историјске особености треба да буду што брже избрисане и заборављене, како би се и сама прикључила „прогресивном Западу“.
То је западњачка концепција нововековне историје Европе. Она негира сваку културну самосвојност и посебност Источне Европе. Управо о томе је, с подсмехом и сарказмом, писао Мирча Елијаде: „Постоји и данас понека поштењачина од интелектуалца за кога се Европа завршава на Рајни или, у најбољем случају, до Беча. Даље од тога за њих почиње један непознати свет, можда дражестан али несигуран. Ови чистунци би били у искушењу да открију испод коже Руса оног чувеног Татарина о којем су чули у школи; што се Балканаца тиче, ту са њима почиње онај конфузни етнички океан домородаца који сеже све до Малезије.“

Где почиње Скитија?

„Испод Беча“, за те „интелектуалне чистунце“ и „поштењачине“, почиње Азија. Ту, заправо, престаје „цивилизација“ – а цивилизација постоји искључиво у једнини, као она „западна“. Аустрија је само њена истурена тврђава; Аустрија – Österreich, старонемачки Ostarrîchi – Источно царство, источна граница Светог римског царства. Остали су или дивљаци или варвари. Реч „варварин“ је позајмица од старих Грка. То је ономатопеја, састављена од слогова који имитирају животињско гласање („вар-вар“); варварин је онај ко не располаже људским језиком, бесловесна животиња, или биће сасвим налик њој. Негде „испод Беча“ за западњаке започиње „Исток“, мрачна Скитија која, према речима Карла Густава Јунга, не престаје да узнемирава и плаши немачке малограђане; Скитија из које „одувек дувају нови и другачији ветрови“. Ти „варвари“ су, у ствари, Словени.
Ову расистичку концепцију сасвим отворено је прокламовао Хитлеров Трећи рајх: „Словени су подљуди, а Немци Аријевци, носиоци културе.“ После Хитлера, расизам Запада не нестаје него само постаје сублиминалан и сели се у област несвесног, али због тога није ништа мање опасан ни више добронамеран. То је и случај савремене Европске уније. Она је овлашћена да прописује правила, будући да представља једину истинску цивилизацију. На свим осталим, па и на Источној Европи (у самој суштини варварској) јесте да прихвати норме које су заправо норме саме цивилизације, елементарне претпоставке цивилизованог живота. (Постмодерни расизам избегава да говори о биолошкој супериорности и ову идеју замењује тезом о цивилизацијској супериорности Запада.)
Немогуће је прецизно одредити границе до којих се простире овако замишљена „цивилизација“: током XIX, па чак и XX века, за енглеске либералне џентлмене и Немци су „варвари“ и „Хуни“ – пропаганда која изнова оживљава током Првог и Другог светског рата. Из тог разлога се појављује још један конструкт: Средње Европе, која чини неку врсту прелаза са цивилизованог Запада на дивљи Исток, нешто што није прави Запад, али није, бар не сасвим, ни варварски ни заостали Исток.
То је нетачна, лажна слика, коју Запад гаји о себи и намеће другима, у првом реду источној, до јуче „комунистичкој Европи“, принуђеној да и даље носи тешко бреме „тоталитарног наслеђа“, „комунистичке диктатуре“.

Најстарија држава у Европи

Таквој „Средњој Европи“, наводно, припада и Панонска низија. Овакво становиште, примећује Александар Гајић у раду Геополитички положај Војводине, постало је уврежено и у стручној и у широј јавности у Србији: простор северне српске покрајине (Војводине) и читаве Панонске низије налази се у Средњој Европи. Остатак је примитивни Балкан. Ток Дунава и Саве узима се за „фиксирану границу између различитих геополитичких и цивилизацијских ентитета“.
То је дубоко погрешно: „Оваква становишта последице су предрасуда које су се уврежиле услед историјских околности у последњих неколико векова, када је простор Војводине представљао контактну и пограничну зону између Хабзбуршке и Османске империје, а касније границу између Аустро-Угарске и Србије“ (А. Гајић). Кичма Хабзбуршке империје, подсећа Миломир Степић, био је Дунав; „Панонска низија језгро те велике и моћне државе, а простор данашње Војводине, са српским браниоцима, амортизер приликом турских упада и геостратегијска ’одскочна даска’ за контрапродоре према југу“.
У концепт брзог германског продирања ка југу и истоку добро се уклапају мађарски интереси, чије су амбиције биле политичко и територијално, „великодржавно“ обједињавање читаве Панонске низије. Све у свему, како закључује Гајић: „Пласирано са хабзбуршких геостратешких позиција било је и становиште како је овај простор део ексклузивне, културно супериорне католичке Средње Европе на коме су православни житељи обични уљези, док са оне стране ’цивилизацијске границе’ егзистира варварство и пука некултура.“
Шта је, међутим, Панонија, ако није „Средња Европа“? Још од древних времена, Панонија је „контактни простор“ – место додира, сусрета па и сукоба европског Римланда са евроазијским степама. Иако је на истоку делимично изолована Карпатима и Татрама, Панонска низија је била и остала „најзападнији део великог степског простора Евроазије“. Овим путевима, са истока и североистока, одвијају се и најстарије, нама познате миграције (индоевропских) номада у панонску равницу, стварајући, између осталог, и жаришта првих цивилизација у Европи. Овде се, у ствари, стичу барем три различита геополитичка „велика простора“: онај западни, из средњеевропског Римланда, затим простор руске Евроазије, те простор Медитерана и Блиског истока.
На просторима Паноније и Балкана, чија граница кроз историју није културолошка ни геополитичка, већ само географска, настају најраније цивилизације: мезолитска и неолитска култура Лепенског вира (у периоду од око 9500. до 5500. године пре Христа), средњонеолитска Старчевачка (током V и IV миленијума пре Христа), потом Винчанска култура, која, према неким истраживањима, укључује придошлице из Анадолије.
Носиоци енеолитске Вучедолске културе (3000–2200. године пре Христа) су степски индоевропски народи Евроазије, а њен епицентар је Срем и Славонија, обухватајући знатно шири простор, до Словеније на западу, Србије на истоку, све до Прага и Бечке котлине на северу. „Чињеница је да неолитска култура Европе почиње овде (Лепенски вир)“, закључује археолог Ђорђе Јанковић. „Винчанска култура је заправо најстарија држава у Европи…“
Не постоји, дакле, никаква јединствена цивилизацијска и геополитичка целина која би се од Средње Европе „протезала на југ до Саве и Дунава“, осим у позно историјско доба (Хабзбуршка монархија). Истина је сасвим супротна од тога.

Винча – колевка европског сељаштва

Источна Европа има своје особености и своје изузетно богато културно наслеђе. То је, у много чему, свет за себе. Источна Европа је и простор између две цивилизације, чије границе нису непромењиве и фиксне: западноевропске и руске. У свом монументалном делу Ноомахија, у књизи посвећеној „Словенском Логосу“, руски мислилац Александар Дугин примећује: „Управо овде је била граница између номадских, индоевропских, патријархалних цивилизација Турана и матријархалних цивилизација старе Европе (које су се појавиле у Анадолији и прошириле на Балкан и јужну Европу), између католичког (латинског) келто-германског Запада и руско-православног истока.“
Сарматско-скитски фактор одиграо је несумњиво важну, а по свој прилици и пресудну улогу у етногенези Словена. Али још много пре доласка првих Индоевропљана на Балкан и у Панонију, сматра Дугин, овде је „преовладавао древни матријархат – цивилизација Велике мајке – и њене остатке налазимо у Лепенском виру, Винчи и тако даље“. Погрешно је зато Балкан представљати као периферију Европе. Он је дуго био њен стварни центар. Неолитске цивилизације, попут Лепенског вира или Винче, нису само најстарије цивилизације и државе, или протодржаве Европе. Оне су, како показују радови професора Радивоја Пешића, и колевка европске писмености; нешто што им се данас одриче. „У извесном смислу“, према Дугину, „то је и колевка европског сељаштва, а европско сељаштво је заслужно за многе кључне елементе европског идентитета…“
Можда је сувишно додати: кључне, али заборављене и дубоко потиснуте елементе европског идентитета. Доминантан етнос Источне Европе и Балкана све до данас остају Словени. У ствари, читава Источна Европа је, услед низа историјских околности, одувек представљала сложени конгломерат различитих етноса, народа и вера.
И такође: у прошлости овај простор никад није био геополитички јединствен; „али то још не значи да народи Источне Европе не могу развити цивилизацијско јединство у будућности и повратити културни идентитет утемељен на заједничком источноевропском Dasein-у“.

„Нови“ и „Стари пут свиле“ – кичма Евроазије

Историја је данас, сматра белгијски истраживач Роберт Стојкерс, недопустиво редукована на ону западну, а наслеђе низа народа – пре свега Скита, Сармата и Словена – избрисано из колективног сећања. Поновно откривање тог изгубљеног наслеђа, међутим, има витални значај не само за будућност Европе, Источне и Западне, него и читаве Евроазије. Будућа продубљена истраживања морају узети у обзир „сваку компоненту на заједничкој територији Европе и Азије“, усредсређујући се на „продубљена проучавања која ће проналазити конвергенције, а не разлоге за непријатељства“. Први корак у томе је „проналажење конвергенција између западноевропских сила и Русије као основе за јединство Евроазије“.
С тим у вези, Стојекрс наводи пример филозофа Лајбница. Као дипломата, Лајбниц је у почетку био неповерљив према Русији, која је, као нови „Монголски каганат“ или „Тартарија“, могла да представља претњу за Европу. Потом је, проучавајући развој петровске Русије, „почео да доживљава џиновску Русију као неопходну територијалну везу која омогућава комуникацију Европе са два стара цивилизацијска простора – Кином и Индијом, које су у то време имале виши цивилизацијски ниво од Европе“.
И француски историчар Артур Конте указује на значај Сармата у формирању словенских народа. „Али сарматски елемент није важан само за словенске народе већ и за Запад, који је покушао да избрише њихово наслеђе из колективног памћења.“ Сармати су били основа римске коњице која је „у римској Британији била делимично или углавном састављена од сарматских витезова“. Данас британски историчари признају да су Сармати и њихово наслеђе исходиште келтских артуријанских митова („мач у камену“ и легенда о Светом Гралу).
Професор Кристофер Беквит, у својој књизи Империје Пута свиле – Историја централне Евроазије од бронзаног доба до данас, тврди да су у далекој прошлости индо-иранска коњаничка племена (у првом реду Скити и Сармати) „установила један скуп правила на којима ће почивати све будуће организационе шеме краљевстава и империја на Путу свиле“. Древна историја се, на свој начин, понавља, са „Новим путем свиле“, који повезује Кину са пространствима Централне Азије и Русије, настављајући се преко Источне Европе ка Западној. У прошлости као и данас, „Пут свиле“ представљао је осу Евроазије, њену кичму, око које су се формирала царства и зоне копросперитета, у „настојању да се успостави мир на огромној територији између Западне Европе и Кине“. Све је то сасвим различито од концепција на којима се и данас заснива вођење политике на Западу, као што је пројекат Бжежинског, који подстиче трајни рат, насупрот кинеском пројекту „Један појас – један пут“ – једином „озбиљном пројекту XXI века“.
Свођење историје искључиво на ону западноевропску је „интелектуално неприхватљив редукционизам“. Реч је, заправо, о правој интелектуалној превари и политичкој манипулацији, где се историјске чињенице систематски игноришу, закључује Стојкерс, „само зато што се не уклапају у шеме површних интерпретација просветитељства, којим тренутно баратају западне силе, изазивајући читав низ катастрофа“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *