Хумором против ентропије

Пола века групе ТНТ

Психолози и психијатри слажу се да је хумор једина ментална активност где се губитак и пораз подносе са осећањем супериорности. За немоћне појединце суочене с бројним неправдама и апсурдима, али и за мале народе који се боре за егзистенцију у међународној арени крвожедних сила, смисао за хумор је често једини механизам самоодбране. Најбоља потврда овога јесте вишедеценијски успех култног италијанског стрипа Алан Форд који је прославио свој педесети рођендан

Прва епизода, „Група ТНТ“, изашла је у мају 1969. као плод сарадње сценаристе Лућијана Секија (уметничко име Макс Бункер) и цртача Роберта Равиоле (Магнус) који су претходно сарађивали на издањима детективских стрипова попут Криминала, Сатаника и Максмагнуса. Идеја за стрип дуго се крчкала у главама двојице коаутора, да би се прва „рука“ сценарија за дебитантску епизоду појавила 1967. Главна замисао Макса Бункера била је да стриповској публици понуди неку врсту пародије на шпијунске филмове и романе који су тада били у моди, а све у стилу и духу ренесансне Commedia Dell’ Arte, импровизованих скеч хумористичких представа, популарних у Италији током 16. и 17. века, у којима су архетипски ликови, попут Арлекина, Панталоне и Пулчинеле, били представљени искарикираним маскама које су потцртавале њихове карактерне особине.

ШПИЈУНИ ИЗ ЦВЕЋАРЕ У првој епизоди, главни јунак, лепушкасти и помало наивни Алан Форд (нацртан по узору на чувеног глумца Питера О’Тула), у потрази за послом рекламног агента, сопственом грешком и заменом идентитета, упада у мистериозну и конспиративну Групу ТНТ, која има седиште у једној оронулој њујоршкој цвећари, и која се, на прилично неефикасан и комичан начин, бави пословима хладноратовске шпијунаже и борбе против криминала. Ту упознаје галерију карикатуралних ликова – чланова поменуте групе – вечитог незадовољника Боба Рока, неспособног и стално поспаног Дебелог Шефа, увек болесног старца Јеремије, пропалог племића и клептомана Сир Оливера, те бившег немачког пилота и проналазача Грунфа. Тек касније, у 11. броју, Алан упознаје и врховног вођу групе, тајновитог и мрзовољног старца у колицима кога сви зову Број Један и који је извор најневероватнијих прича које сежу све до античких давнина и којима је наводно био непосредни сведок.
Подједнако је живописна екипа негативаца с којима се, током серијала, агенти групе ТНТ боре да би осујетили њихове мегаломанске, криминалне планове и акције. Ту су, пре свих, лепа и превртљива шпијунка Марго, Суперхик – чистач улица са омамљујућим алкохолисаним задахом који краде од сиромашних да би давао богатима, његова жена Бепа Џозеф, гангстерка и ругоба која се касније претвара у лепотицу, Гумифлекс, који може да мења лица и идентитете, Велики Цезар – издајица који је некоћ био члан Групе, и многи други ексцентрични злотвори, бандити и преступници.
По општеприхваћеном мишљењу, златни период стрип серијала траје до маја 1975, односно до 75. броја, када је Магнус престао да црта. Уместо њега цртеж преузима Паоло Пифарерио, који улаже велики труд у опонашање Магнусовог препознатљивог засенченог стила, али без потребне дозе луцидности и експресивности. Магнус ће се једнократно вратити у серијал у 200. епизоди „Хик хик хура“ која је била носталгично подсећање на славне дане серијала и у којој се Број 1, после исцениране смрти, враћа у живот, а група поново окупља. У Југославији Алан Форд први пут је објављен 1972. у „Вјесниковом“ издању и с непоновљивим и врло креативним преводом Ненада Бриксија. Мање је познато да је Брикси, као главни и одговорни уредник сектора забавних издања у „Вјеснику“, у периоду између 1967. и 1974. заслужан и за објављивање стрипа, јер га је открио на киоску током својих честих пословних путовања у Италију и након тога убацио у издавачки план своје куће. Алан Форд је брзо у Југославији стекао велику популарност која је само расла с годинама. Брикси је стрип преводио све до смрти 1984. након чега је тај посао преузео његов син Давор.

У СФРЈ МИТ, ДРУГДЕ НЕПОЗНАТ Занимљиво је да је, са изузетком матичне Италије и земаља бивше Југославије, стрип Алан Форд углавном потпуно непознат у свету, чак и међу познаваоцима и љубитељима девете уметности. Довољно је рећи да никада није преведен на енглески језик, а да је у оним малобројним земљама у којима је објављиван (Бразил, Француска, Данска) обично престајао да излази после само неколико бројева. Чак и у земљи која га је изнедрила, Италији, Алан Форд је само један од популарних стрипова, а никако некаква митска и општепозната референца која је окидач најразличитијих симболичких значења, конотација и асоцијација, као што је случај у земљама бивше Југославије. Захваљујући генерацијама које су одрастале у СФРЈ и које су једна на другу сукцесивно преносиле љубав и готово сакрално поштовање према овом стрипу, имамо данас ситуацију да је Алан Форд дубоко уткан у ткиво савремене популарне културе на овим просторима. Специфичан „аланфордовски“ хумор вероватно је, уз Летећи циркус Монтија Пајтона (такође настао 1969), пресудно утицао на формирање осећања за духовито и смешно читавог једног југословенског нараштаја који је касније створио наше пандане у виду Маратонаца, Ко то тамо пева и Топ-листе надреалиста.
Легендарне комичне реплике и шаљиви слогани из Алан Форда деле се и дан-данас на друштвеним мрежама у облику мимова, па се популарност и утицај овог пола века старог стрипа шири на млађа поколења која нису ни искусила живот у бившој, заједничкој држави. Било би потребно много простора да се наведу сви најчувенији дијалози, духовити Грунфови труизми и апсурдне крилатице и мудрости из стрипа, па ћемо поменути само неке: „Ако каниш побједити, не смијеш изгубити“, „Боље живјети 100 година као милионер, него седам дана у бијди“, „Алане, бјежимо, њих је двојица, а ми смо сами“, „Боље издати књигу, него пријатеља“, „Ми ништа не обећавамо и то испуњавамо – Странка истине“, „Купите цвијеће вољеној жени, али не заборавите и на властиту“, „Улаз слободан – излаз се наплаћује“, „Удијелите сиротом старцу без ногу који нема новаца ни ципеле да купи“, „Министарство за истраживање руда и губљење времена“…
У чему је тачно тајна парадоксалног успеха италијанског Алана Форда у земљама бивше Југославије? За почетак, може се рећи да постоје извесне блискости и преклапања у менталитету и доживљају света између Италијана и балканских народа. Баш као и јужни Словени, Италијани су задрти традиционалисти и јужњаци, склони анархији, ирационалном претеривању и инаћењу, нераду и синдрому „лако ћемо“, због чега их често с висине и с подсмехом посматрају развијенији и богатији народи Западне Европе. Они су такође развили један помало груб, пучки прљав и ишчашен смисао за хумор, са афинитетом за гротескно и надреално, што је евидентно и у њиховим комедијама, али и у Фелинијевом опусу. Због послератних година, деценија политичке нестабилности и разноразних афера, током којих су се мењале бројне владе и режими, они су однеговали једно здраво неповерење и помало поспрдан однос према властима. Такав сензибилитет огледа се у Алан Форду у карикатуралном и прилично бруталном приказивању фигура од ауторитета и на положајима, као што су фамозна тројица градских отаца који су нацртани налик орвеловским свињама и представљају оличење похлепе и грамзивости.

МАНИФЕСТ МИЗАНТРОПИЈЕ Поетика Алана Форда, као мешавина надреализма, фарсе и социјалне сатире, савршено оваплоћује такав суштински песимистичан однос према политици и према друштву. Да нема добрице и романтичног наивчине Алана, стрип би се могао читати и као „манифест мизантропије“ (Иванчић) и стилска вежба из цинизма због претежно негативног приказа готово свих јунака и људске врсте генерално. Иако многи у серијалу препознају сатиричан приказ капитализма и плутократије из угла европске левице, Алан Форд је пре свега неидеолошка, хумористичка критика сваког ауторитарног, некомпетентног и на пропагандним лажима заснованог поретка у коме моћни и богати израбљују слабе и сиромашне. У том смислу, Титова Југославија била је плодно тле за учитавање и препознавање одређених порука и метафора из стрипа, па је чак настала и урбана легенда о наводној епизоди у којој аутори исмевају Броза. Ипак, многи су у лику Броја Један видели одређене паралеле и сличности са тада већ старим југословенским Маршалом и доживотним владаром, који је трговао са Западом док је свој народ држао у тамници идеолошких лажи и економске зависности, баш као што Број 1 своје агенте држи у перманентном страху и материјалној беди.
У изврсној књизи о феномену рецепције Алана Форда у популарној култури бивше Југославије, Цвећарница у Кући цвећа, Лазар Џамић даје врло убедљив списак разлога због којих се један хумористички стрип, ауторско дело двојице италијанских креативаца, прављено за тамошње тржиште и базирано на њиховом приватном виђењу света, трансформише у културну баштину једне земље на Балкану. Он тумачи да је то било могуће захваљујући (не)срећној чињеници да су у тој земљи надреалност и фарса свакодневног живота били у срећном споју са сатиром као преовлађујућом субверзивном политичком формом. Надреална фарса, као природни облик друштвеног уређења на брдовитом Балкану, остала је константна све до данас, без обзира да ли је заогрнута комунистичким, социјалистичким или капиталистичким рухом, па је у складу с тим овај стрип задржао запањујућу свежину и актуелност.
Треба такође нагласити да огроман део успеха и култног статуса који ужива у Југославији стрип дугује свом преводиоцу, већ поменутом Ненаду Бриксију. Он је стрипу подарио специфичну врсту загребачког, пургерског говора, који је својом крлежијанском афектираношћу, театралношћу и китњастом артифицијелношћу само појачавао фарсични набој и давао додатну ноту комичног. Брикси је у великој мери искорачио из улоге дословног преводиоца (транслација) у улогу коаутора (транскреација) који оригинални текст мења и прилагођава локалној култури, духу и језику, уз преношење основне идеје и поруке аутора. Чињеница је да су неке од најсмешнијих реченица у Алану Форду дело Ненада Бриксија и да их нема у италијанском оригиналу, као што је истина да је искуство читања Алана Форда неупоредиво сиромашније без препознатљиве Бриксијеве хрватштине, што тешка срца признају и најзадртије Србенде.
Алан Форд и даље излази и у Италији и код нас. Објављују се и нове епизоде, али и колор репринти старих класика. Нови клинци га ретко купују, док старији чине то више из навике, носталгично жељни да поново искусе младалачку чаролију Бункерових заједљивих опаски, Магнусових експресивних цртежа и Бриксијевих надахнутих превода, чаролију која, нажалост, одавно више у њему не станује.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *