Георгиј Шпак – ИШЛИ СМО НА КОСОВО ДА ПОБЕДИМО ИЛИ ПОГИНЕМО

Разговарао Александар Хохлов

Објављујемо исповест Георгија Шпака, бившег команданта Ваздушно – десантне војске Руске Федерације, у којој говори о десанту на приштински аеродром „Слатина“, 12. јуна 1999. године. Шпак је интервју дао за „Раша тудеј“

У ноћи уочи 12. јуна 1999. године батаљон руских падобранаца, који су извршили десант из Босне и Херцеговине на Косово, успоставиo je контролу над стратешки важним аеродромом „Слатина“, близу Приштине. За НАТО војску која је планирала да користи ову ваздушну луку, десант падобранаца представљао је потпуно изненађење. САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија нису планирале да дозволе учешће Русије у мировној операцији на територији бивше аутономне покрајине Југославије. Међутим, после десанта падобранаца западне земље су биле принуђене да узму у обзир интересе Москве. О томе како се припремао план зaузимања „Слатине“, за РТ је говорио командант Ваздушно-десантнe војскe (ВДВ) Русије у периоду 1996–2003, генерал-пуковник у пензији Георгиј Шпак.

Георгије Ивановичу, када сте добили наредбу да припремите јединицу за десант из Босне на Косово?
Почетком маја 1999. начелник Генералштаба Оружаних снага Русије, генерал армије Анатолиј Квашњин позвао ме је да дођем код њега. Рекао је: „Хитно!“ У његовом кабинету наредио ми је да без одлагања кренем у босански град Угљевик, где се налазио штаб мировне бригаде ВДВ, и да припремим одред за заузимање стратешког аеродрома „Слатина“ на Косову. Тамо се налази једина писта у покрајини дужине 2.500 метара, на коју могу да слећу сви авиони, укључујући бомбардере и тешке војне транспортере. Ко контролише „Слатину“ – контролише читаво Косово. Квашњин је рекао да време операције заузимања аеродрома није одређено и да ће моји војници почети да делују на његову команду. Додао је: спремност за извршење задатка – константна, тајност – потпуна. Али то је свакако било јасно.
Квашњин је био иницијатор тог упада?
Не бих рекао. С тим је, свакако, био упознат и врховни командант, који је тада био Борис Јељцин. У то време наши западни „потенцијални пријатељи“ притискали су из свих праваца, Русију су практично престали да узимају у обзир у међународним пословима. Између осталог, на све могуће начине занемаривали су нас и гурали у страну у тадашњој најкритичнијој тачки света – бившој Југославији. Американци, Енглези, Французи, Немци и Италијани одлучили су да искључе Русију из мировне операције на територији бивше Аутономне Покрајине Косово. Изгледа да су се у окружењу Јељцина нашли људи који су посаветовали председника да лупи шаком о сто и подсети свет да код Руса „још има барута“.
Како сте припремали одред за десант на Косово?
Нема потребе да се руски падобранци посебно спремају за битку: они су увек спремни. Војници и официри из мировне бригаде били су пажљиво одабрани, било је потребно само одрадити логистику операције. Када сам слетео у Угљевик, почео сам да се активно „шетам“ с командиром бригаде пуковником Николајем Игнатовим по територији касарне. У шетњи смо у четири ока разматрали све могуће варијанте извршења задатка.
Бринули сте због прислушкивања у кабинетима штаба?
Нисмо бринули, знали смо да се сви разговори снимају. У посебној згради на територији базе где је била наша бригада налазила се јединица војске САД. Њена званична функција била је за везу и координацију са руском командом, а реално – шпијунажа. Пред крај тог боравка у Босни, када смо већ разрадили детаљан план десанта на Косово, командир бригаде и ја смо се мало „нашалили“ на рачун Американаца.
Како?
На састанку с командом у штабу руске мировне мисије питао сам начелника обавештајне службе, који је, наравно, био унапред упозорен: „Ако буде потребно, на који је начин могуће да се блокира 3. оклопна тенковска дивизија САД која је била распоређена близу нас?“ Мајор устаје и рапортира: „Друже команданте, борбена команда америчке јединице је компјутеризована. Међутим, њихов главни кабл за везу не налази се на територији базе, већ споља, 50 метара од ограде. Ако се пресече, јединице дивизије неће моћи да добијају борбене наредбе.“ Захваљујем официру за прецизан извештај и завршавам састанак. Ујутру, у четири сата, буде ме и воде да видим занимљив призор. Три стотине америчких војника журно ископавају стратешки кабл и пребацују га код њих преко ограде…
Али о десанту на „Слатину“ који се спремао војна обавештајна служба САД није ништа знала?
Ништа. Није било ни најмањег цурења – ни с наше стране, ни са стране српске војне команде.
Зашто сте о томе обавестили Србе?
Највећи део пута одред ВДВ требало је да прође по путевима Југославије, зато није било могуће да све прође без координације. Могу да кажем да су нам браћа Срби обезбедили кроз њихову земљу „зелени коридор“. Њихова саобраћајна полиција чистила је пут руским оклопним транспортерима.
Да ли сте ви издали наредбу за почетак операције?
Не. Вративши се у Москву, начелнику Генералштаба предочио сам прелиминарни план десанта. План је био одобрен у општим цртама, а људи из Генералштаба су након тога дорадили детаље. Желим да истакнем да се операција припремала веома пажљиво.
Да ли је постојао план за случај да НАТО трупе уђу у борбу с нашом оклопном групом?
План Б није постојао. Наши падобранци ишли су у Приштину да победе или да погину. Али руска команда и ја били смо чврсто убеђени: оружаног одговора НАТО-а на запањујућу дрскост Руса неће бити. Они су, можда, добри војници – Американци, Енглези, Французи, Немци. Али ратничких квалитета попут наших они немају. Плус, мировна операција је била међународна и ми смо рачунали да ће НАТО генерали изгубити много времена на усаглашавање њихових акција. Тако је и било. Дрскост се исплатила.
Како је почела операција?
Када је стигао сигнал из Генералштаба, командир бригаде Игнатов је почео да делује у складу с планом. Бригада је 10. јуна подигнута на узбуну. Хиљаду и по падобранаца с војном техником неколико сати јурцало је околином. Користећи ову маску, наши оклопни транспортери БТР-80, који су били намењени за извршавање задатка, тихо су изведени на место дислокације, на напуштени аеродром изван града. У њих су утоварени комплети муниције – по два за сваког војника – и следовање за десет дана. Колона је почела кретање у правцу југословенске границе у 4 часа, 11. јуна. Командовали су заповедник оперативне групе ВДВ Русије у Босни и Херцеговини, генерал-мајор Валериј Рибкин и командир батерије, пуковник Сергеј Павлов. На територији Србије колони се придружио генерал-потпуковник Заварзин, упућен из Генералштаба. Кретали смо се брзо, око 80 километара на час.
Да ли је било покушаја да се колона заустави?
Било је. Али нисмо кочили због противничких дејстава НАТО-а. Амерички обавештајни сателити открили су кретање колоне када је прошла скоро две трећине пута до Слатине. Успели смо брзо да прођемо кроз Београд, али су затим косовски Срби блокирали кретање наших падобранаца. Сазнавши да на Косово долазе Руси, људи су у сваком селу излазили на пут. Жене и деца су љубили наше БТР, плакали од среће, певали, покушавали да додају војницима цвеће и храну. Генерал Рибкин, с којим смо стално били на вези, у два сата ноћу рапортирао ми је да није могуће проћи кроз Приштину: све српско становништво изашло је на улице, путеви су били преплављени људима који славе. Колона је такође морала да прикочи и у Косову Пољу. У Слатину смо стигли тек пред јутро.
Да ли је било сукоба приликом заузимања аеродрома?
Јединице југословенске војске су већ отишле, а НАТО и наоружане групе косовских Албанаца још нису стигли. Руски десант је деловао строго у складу с планом и заузео је све стратешке објекте, поставио контролне пунктове. До 7 часова, 12. јуна, аеродром је био заузет и под контролом. Убрзо је стигла и извидница Енглеза. Претекли смо их за свега неколико сати!
Како је прошао сусрет с НАТО војском?
Добио сам касније извештаје непосредних учесника. Британски тенк Chieftain дошао је тик до нашег млађег водника. Он није мрднуо. Изашао је енглески официр: „Господине војниче, то је наша зона одговорности, склањајте се!“ Наш војник му одговара да ништа не зна о томе, да чува стражу и има наредбу да никог не пушта. Британски тенкиста захтева да се позове руски командир. Долази старији поручник Николај Јациков. Он такође саопштава да ништа не зна ни о каквим међународним споразумима и да извршава наређење своје команде. Енглез одговара да ће тенковима прегазити контролни пункт. Руски официр даје команду: „Нишан 7. Пуни!“ Британски официр наставља да прети, а механичар-возач тенка Chieftain већ даје у рикверц… Не можете руског падобранца да заплашите, јер он може да престраши било кога.
Да ли је било других покушаја да се наши потисну из Слатине?
Командант Кфора, енглески генерал Мајкл Џексон, добио је од команданта НАТО снага у Европи, америчког генерала Веслија Кларка, команду да разбије Русе. Колико би дуго наших 200 падобранаца издржало против 10.000 НАТО војника са тешким наоружањем и подршком авијације? Максимум сат или два. Али генерал Џексон изговорио је историјску реченицу: „Нећу да будем кривац за почетак Трећег светског рата.“ На томе је и остало. Након тога одржани су преговори на нивоу министара спољних послова и одбране и Русија је постала пуноправан учесник мировне мисије. Мада, нисмо добили сопствени сектор на Косову. Али наш војни контингент налазио се тамо до 2003. године, док у Москви није била донета политичка одлука о враћању у Русију.
Да ли сте се после тога сусретали с генералом Џексоном?
Да, више пута. Први пут тог истог јуна 1999: долетео сам првим авионом Ил-76 с падобранцима који су стигли да појачају руско присуство на Косову. Наредбу бр. 1 нас двојица нисмо прекршили, али сам поштовао и поштујем тог генерала.
Шта је то наредба бр. 1?
Припадницима војске САД и НАТО-а у ратним условима било је строго забрањено да конзумирају алкохол. Мада, након извршавања заједничких мировних операција у бившој Југославији, у документу се појавила напомена „осим пријема код Руса“. Треба рећи да су амерички генерали са задовољством долазили у штабове руских мировњака и у Угљевику, и у Слатини. Ако ћемо озбиљно, након наше демонстрације војних мишића на Косову, поштовање западних генерала према нама је приметно порасло. Као и политичара. Русија је први пут после дугог низа година свима показала да без ње не могу да се решавају светски проблеми, неће моћи. За мене је много битније да је тада, у јуну 1999, дошло до невероватног јачања патриотске свести, како у Русији, тако и у Србији. Ми смо се поново осетили снажним, а Срби су видели да нису сами на овом свету, да је тачна њихова пословица: „Бог на небу, Русија на земљи!“ Данас Србија због пријатељства с нашом земљом поново преживљава тешка времена. Али људи тамо верују да их Русија неће напустити. И исправно мисле. Ако смо крајем 90-их на Балкану демонстрирали само своју вољу, данас уз вољу – имамо и моћ.