Почетна / Интервју / Георгиј Шпак – ИШЛИ СМО НА КОСОВО ДА ПОБЕДИМО ИЛИ ПОГИНЕМО

Георгиј Шпак – ИШЛИ СМО НА КОСОВО ДА ПОБЕДИМО ИЛИ ПОГИНЕМО

Разговарао Александар Хохлов

Објављујемо исповест Георгија Шпака, бившег команданта Ваздушно – десантне војске Руске Федерације, у којој говори о десанту на приштински аеродром „Слатина“, 12. јуна 1999. године. Шпак је интервју дао за „Раша тудеј“

У ноћи уочи 12. јуна 1999. године батаљон руских падобранаца, који су извршили десант из Босне и Херцеговине на Косово, успоставиo je контролу над стратешки важним аеродромом „Слатина“, близу Приштине. За НАТО војску која је планирала да користи ову ваздушну луку, десант падобранаца представљао је потпуно изненађење. САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија нису планирале да дозволе учешће Русије у мировној операцији на територији бивше аутономне покрајине Југославије. Међутим, после десанта падобранаца западне земље су биле принуђене да узму у обзир интересе Москве. О томе како се припремао план зaузимања „Слатине“, за РТ је говорио командант Ваздушно-десантнe војскe (ВДВ) Русије у периоду 1996–2003, генерал-пуковник у пензији Георгиј Шпак.

Георгије Ивановичу, када сте добили наредбу да припремите јединицу за десант из Босне на Косово?
Почетком маја 1999. начелник Генералштаба Оружаних снага Русије, генерал армије Анатолиј Квашњин позвао ме је да дођем код њега. Рекао је: „Хитно!“ У његовом кабинету наредио ми је да без одлагања кренем у босански град Угљевик, где се налазио штаб мировне бригаде ВДВ, и да припремим одред за заузимање стратешког аеродрома „Слатина“ на Косову. Тамо се налази једина писта у покрајини дужине 2.500 метара, на коју могу да слећу сви авиони, укључујући бомбардере и тешке војне транспортере. Ко контролише „Слатину“ – контролише читаво Косово. Квашњин је рекао да време операције заузимања аеродрома није одређено и да ће моји војници почети да делују на његову команду. Додао је: спремност за извршење задатка – константна, тајност – потпуна. Али то је свакако било јасно.
Квашњин је био иницијатор тог упада?
Не бих рекао. С тим је, свакако, био упознат и врховни командант, који је тада био Борис Јељцин. У то време наши западни „потенцијални пријатељи“ притискали су из свих праваца, Русију су практично престали да узимају у обзир у међународним пословима. Између осталог, на све могуће начине занемаривали су нас и гурали у страну у тадашњој најкритичнијој тачки света – бившој Југославији. Американци, Енглези, Французи, Немци и Италијани одлучили су да искључе Русију из мировне операције на територији бивше Аутономне Покрајине Косово. Изгледа да су се у окружењу Јељцина нашли људи који су посаветовали председника да лупи шаком о сто и подсети свет да код Руса „још има барута“.
Како сте припремали одред за десант на Косово?
Нема потребе да се руски падобранци посебно спремају за битку: они су увек спремни. Војници и официри из мировне бригаде били су пажљиво одабрани, било је потребно само одрадити логистику операције. Када сам слетео у Угљевик, почео сам да се активно „шетам“ с командиром бригаде пуковником Николајем Игнатовим по територији касарне. У шетњи смо у четири ока разматрали све могуће варијанте извршења задатка.
Бринули сте због прислушкивања у кабинетима штаба?
Нисмо бринули, знали смо да се сви разговори снимају. У посебној згради на територији базе где је била наша бригада налазила се јединица војске САД. Њена званична функција била је за везу и координацију са руском командом, а реално – шпијунажа. Пред крај тог боравка у Босни, када смо већ разрадили детаљан план десанта на Косово, командир бригаде и ја смо се мало „нашалили“ на рачун Американаца.
Како?
На састанку с командом у штабу руске мировне мисије питао сам начелника обавештајне службе, који је, наравно, био унапред упозорен: „Ако буде потребно, на који је начин могуће да се блокира 3. оклопна тенковска дивизија САД која је била распоређена близу нас?“ Мајор устаје и рапортира: „Друже команданте, борбена команда америчке јединице је компјутеризована. Међутим, њихов главни кабл за везу не налази се на територији базе, већ споља, 50 метара од ограде. Ако се пресече, јединице дивизије неће моћи да добијају борбене наредбе.“ Захваљујем официру за прецизан извештај и завршавам састанак. Ујутру, у четири сата, буде ме и воде да видим занимљив призор. Три стотине америчких војника журно ископавају стратешки кабл и пребацују га код њих преко ограде…
Али о десанту на „Слатину“ који се спремао војна обавештајна служба САД није ништа знала?
Ништа. Није било ни најмањег цурења – ни с наше стране, ни са стране српске војне команде.
Зашто сте о томе обавестили Србе?
Највећи део пута одред ВДВ требало је да прође по путевима Југославије, зато није било могуће да све прође без координације. Могу да кажем да су нам браћа Срби обезбедили кроз њихову земљу „зелени коридор“. Њихова саобраћајна полиција чистила је пут руским оклопним транспортерима.
Да ли сте ви издали наредбу за почетак операције?
Не. Вративши се у Москву, начелнику Генералштаба предочио сам прелиминарни план десанта. План је био одобрен у општим цртама, а људи из Генералштаба су након тога дорадили детаље. Желим да истакнем да се операција припремала веома пажљиво.
Да ли је постојао план за случај да НАТО трупе уђу у борбу с нашом оклопном групом?
План Б није постојао. Наши падобранци ишли су у Приштину да победе или да погину. Али руска команда и ја били смо чврсто убеђени: оружаног одговора НАТО-а на запањујућу дрскост Руса неће бити. Они су, можда, добри војници – Американци, Енглези, Французи, Немци. Али ратничких квалитета попут наших они немају. Плус, мировна операција је била међународна и ми смо рачунали да ће НАТО генерали изгубити много времена на усаглашавање њихових акција. Тако је и било. Дрскост се исплатила.
Како је почела операција?
Када је стигао сигнал из Генералштаба, командир бригаде Игнатов је почео да делује у складу с планом. Бригада је 10. јуна подигнута на узбуну. Хиљаду и по падобранаца с војном техником неколико сати јурцало је околином. Користећи ову маску, наши оклопни транспортери БТР-80, који су били намењени за извршавање задатка, тихо су изведени на место дислокације, на напуштени аеродром изван града. У њих су утоварени комплети муниције – по два за сваког војника – и следовање за десет дана. Колона је почела кретање у правцу југословенске границе у 4 часа, 11. јуна. Командовали су заповедник оперативне групе ВДВ Русије у Босни и Херцеговини, генерал-мајор Валериј Рибкин и командир батерије, пуковник Сергеј Павлов. На територији Србије колони се придружио генерал-потпуковник Заварзин, упућен из Генералштаба. Кретали смо се брзо, око 80 километара на час.
Да ли је било покушаја да се колона заустави?
Било је. Али нисмо кочили због противничких дејстава НАТО-а. Амерички обавештајни сателити открили су кретање колоне када је прошла скоро две трећине пута до Слатине. Успели смо брзо да прођемо кроз Београд, али су затим косовски Срби блокирали кретање наших падобранаца. Сазнавши да на Косово долазе Руси, људи су у сваком селу излазили на пут. Жене и деца су љубили наше БТР, плакали од среће, певали, покушавали да додају војницима цвеће и храну. Генерал Рибкин, с којим смо стално били на вези, у два сата ноћу рапортирао ми је да није могуће проћи кроз Приштину: све српско становништво изашло је на улице, путеви су били преплављени људима који славе. Колона је такође морала да прикочи и у Косову Пољу. У Слатину смо стигли тек пред јутро.
Да ли је било сукоба приликом заузимања аеродрома?
Јединице југословенске војске су већ отишле, а НАТО и наоружане групе косовских Албанаца још нису стигли. Руски десант је деловао строго у складу с планом и заузео је све стратешке објекте, поставио контролне пунктове. До 7 часова, 12. јуна, аеродром је био заузет и под контролом. Убрзо је стигла и извидница Енглеза. Претекли смо их за свега неколико сати!
Како је прошао сусрет с НАТО војском?
Добио сам касније извештаје непосредних учесника. Британски тенк Chieftain дошао је тик до нашег млађег водника. Он није мрднуо. Изашао је енглески официр: „Господине војниче, то је наша зона одговорности, склањајте се!“ Наш војник му одговара да ништа не зна о томе, да чува стражу и има наредбу да никог не пушта. Британски тенкиста захтева да се позове руски командир. Долази старији поручник Николај Јациков. Он такође саопштава да ништа не зна ни о каквим међународним споразумима и да извршава наређење своје команде. Енглез одговара да ће тенковима прегазити контролни пункт. Руски официр даје команду: „Нишан 7. Пуни!“ Британски официр наставља да прети, а механичар-возач тенка Chieftain већ даје у рикверц… Не можете руског падобранца да заплашите, јер он може да престраши било кога.
Да ли је било других покушаја да се наши потисну из Слатине?
Командант Кфора, енглески генерал Мајкл Џексон, добио је од команданта НАТО снага у Европи, америчког генерала Веслија Кларка, команду да разбије Русе. Колико би дуго наших 200 падобранаца издржало против 10.000 НАТО војника са тешким наоружањем и подршком авијације? Максимум сат или два. Али генерал Џексон изговорио је историјску реченицу: „Нећу да будем кривац за почетак Трећег светског рата.“ На томе је и остало. Након тога одржани су преговори на нивоу министара спољних послова и одбране и Русија је постала пуноправан учесник мировне мисије. Мада, нисмо добили сопствени сектор на Косову. Али наш војни контингент налазио се тамо до 2003. године, док у Москви није била донета политичка одлука о враћању у Русију.
Да ли сте се после тога сусретали с генералом Џексоном?
Да, више пута. Први пут тог истог јуна 1999: долетео сам првим авионом Ил-76 с падобранцима који су стигли да појачају руско присуство на Косову. Наредбу бр. 1 нас двојица нисмо прекршили, али сам поштовао и поштујем тог генерала.
Шта је то наредба бр. 1?
Припадницима војске САД и НАТО-а у ратним условима било је строго забрањено да конзумирају алкохол. Мада, након извршавања заједничких мировних операција у бившој Југославији, у документу се појавила напомена „осим пријема код Руса“. Треба рећи да су амерички генерали са задовољством долазили у штабове руских мировњака и у Угљевику, и у Слатини. Ако ћемо озбиљно, након наше демонстрације војних мишића на Косову, поштовање западних генерала према нама је приметно порасло. Као и политичара. Русија је први пут после дугог низа година свима показала да без ње не могу да се решавају светски проблеми, неће моћи. За мене је много битније да је тада, у јуну 1999, дошло до невероватног јачања патриотске свести, како у Русији, тако и у Србији. Ми смо се поново осетили снажним, а Срби су видели да нису сами на овом свету, да је тачна њихова пословица: „Бог на небу, Русија на земљи!“ Данас Србија због пријатељства с нашом земљом поново преживљава тешка времена. Али људи тамо верују да их Русија неће напустити. И исправно мисле. Ако смо крајем 90-их на Балкану демонстрирали само своју вољу, данас уз вољу – имамо и моћ.

3 коментара

  1. Душан Буковић

    Иѕвињавам се Уредништву „Печата“ на мојој наметљивости!

    Покрајински Комитет КПЈ за Србију на задатку Коминтерне

    У овом контексту указали бисмо на антисрбску делатност тзв. „великих кадрова“ Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који су били марионете Коминтерне, комунистичке интернационале чије се седиште налази у Њујорку од 1872. године (Види: Perre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).

    Коминтерна се ухватила у коштац са србским народом између два светска рата, који се није мирио са коминтерновским намерама, да на подручју Краљевине Југославије створи нове нације и совјетске републике.

    Подјармљени „српски“ комунисти- интернационалисти налазили су се у положају марионета коминтерновских антисрбских савезника фабијанаца, бундиста, бољшевика и интермаријумаца. Све су то радили по плану и намерама Коминтерне и њихових буржоаских ментора и савезника европских и америчких империјалиста-тријалиста, који су предвиђали разбијање србске националне целине , јер им је србски народ био главна сметња за остварење мрачних планова и намера на Балканском полуострву.

    Велики део чланова Покрајинског Комитета КПЈ за Србију представљали су у току Другог св. рата између осталих тзв. „велики кадрови“ др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа Јерковићи…

    О животном србском питању, о питању целине, о питању Косова и Метохије тзв. „српски“ комунисти интернационалисти-рајетини, нису предузели ништа да се спрече паклени планови и намере њујоршке, лондонске и московске Коминтерне.

    Што се тиче Косова и Метохије биће од интереса, да цитирамо извесне делове из књиге Милоша Аћина-Косте, коју је објавио под насловом „Браниоци Косова“, где између осталог стоји:

    „Сасвим је разумљиво да ‘југословенска секција Коминтерне’, тј. КПЈ, није могла да поступи друкчије него како Коминтерна наређује. Наређења Коминтерне је плаћени агент Москве Јосип Броз пренео делегатима КПЈ на Петој земаљској конференцији. Тако је у Загребу дошло до ‘осуде’ тобожњих колонијалних метода ‘српске буржоазије’ – читалац треба да уочи да и Хитлер и Ћано, и Стаљин и Броз са подједнаким бесом пуцају на Србе, јер природно претпостављају да ће се Срби борити против нацистичке Немачке и њених савезника – а да Косово и Метохија припадају Албанији. Такође је поновљено Коминтернино решење, а то практично значи да је пренета Стаљинова жеља, о проглашењу македонске и црногорске нације, као и да Босна и Херцеговина треба да добију аутономију (Види: Владо Стругар, Комунистичка партија и решење националног питања у Југославији – Приоручник за историју Савеза комуниста Југославије, Београд, 1958, стр. 220-222). Да ово нису биле одлуке СССР, оне би изгледале сасвим донкихотске, јер се зна да је тада КПЈ бројала свега 6000 чланова.

    Потврду одлуке из 1928 године на Петој земаљској конференцији КПЈ, баш зато што је ова конференција одржана у другој години другог светског рата, о припадању Косова и Метохије Албанији и образовању КП Албаније су Арнаути поздравили са задовољством (Види:Harry Hamm, Albania-China’s Beachhead in Europe, trans. V. Anderson, New York, Frederick A Praeger, 1963, стр. 84-85). Задовољство је недељу дана доцније, кад је Италија напала Грчку, букнуло одушевљење. Зато се албански и југословенски комунисти слажу са оценом важности ових од Коминтерне наметнутих одлука. ‘Један од најзначајнијих догађаја у животу Партије’, тврде два истакнута комунистичка историчара, ‘била је Пета земаљска конференција КПЈ…(је била) пролетерска парија и највећи поборник интернационализма’ (Види: Јован Марјановић и Перо Морача, Наш ослободилачки рат и народна револувија 1941-1945, Београд, 1958, стр, 20). У име тог интернационализма она је издала Косово и Метохију, па је издвојила Обласни комитет Косова и Метохије, који је дотле био под Покрајинским комитетом КП за Црну Гору, у намери да га по образовању КП Албаније стави под арнаутску надлежност. Због оваквог изричито антисрпског рада ЦК КПЈ се налазио пре рата и све до касног пролећа 1941 године у Загребу, где је несметано радио и по доласку немачко-усташких трупа…

    Најновија косовска драма је један од одблесака енглеске перфидности. Черчилово издајство Равне Горе – он је послао свога сина Рандолфа и свог личног секретара Дикина код Броза – је пружило један од доказа да је већина људи грабежљивог британског друштва била неспособна да схвати значај и последице идеолошког рата. Темељи трагедије не само Бранилаца Косова него и свих осталих Срба и народа чија је судбина лежала у рукама оне моћне птице грабљивице што се звла Черчил леже у по слободу света кобном Техерану, чувеном по Техеранској конференцији 1943 године. У суштини, Техеранска конференција је била тајно опело не само за равногорцима већ и свим осталим демократама Источне Европе. Од Техеранских одлука до данас Лондон дува у исти рог нечовештва удружујући британски капитал и Брозову диктатуру противу народа Југославије. Порартна Америка такође доларима одржава комунистичку диктатуру у Југославији, док западна Немачка користи обесправљену радничку класу Југославије као своју јефтину радну снагу…“ (Види: Милош Аћин-Коста, Браниоци Косова, Washington, DC, USA, 1973, стр. 13-14, 143-144).




    1



    0
  2. unutrašnji dijalog

    Georgij Špak: Išli smo na Kosovo da pobedimo ili poginemo: Desant vojske Ruske Federacije na prištinski aerodrom „Slatina“ (zauzimanje aerodroma), faktor iznenadjenja. Kad se hoće sve se može. odlično izvedena akcija.

    Postavlja se pitanje kako je moguće da Srbija nije imala nijednu akciju u smislu „samoodbrane“ srpskog naroda na Kosovu i Metohiji protiv delovanja albanskog separatizma (etničkog čišćenja Srba metodama podsticaja enormnog natliteta i raznovrsnog zuluma i pritisaka nad Srbima) u dugom proteklom periodu od pet-šest decenija)? NAPROTIV, imala je političke akcije u korist albanskog separatizma da jača albanska populacija i ekonomska, politička, institucionalna
    moć, tobože separatizam deluje zbog nerazvijenosti i zaistalosti Albanaca. Na primer: samoodbranu od albanskog separatizma. Najveću priliku imao je Slobodan Mil…ošević na proslavi šestogodišnje proslave kosovske bitke na Gazimestanu, ali nije imao jasnu motivaciju i viziju (nije živeo na KiM), mislio je da će snagom dvomilionskog skupa naroda na Gazimestanu odvratiti albanske separatiste da otimaju srpsku teritoriju KiM).

    ŠTA JE TREBAO MILOŠEVIĆ DA URADI: Tajni plan (faktor iznenadjenja), u nastavku: …




    2



    0
  3. unutrašnji dijalog

    Nastavak:

    ŠTA JE TREBAO MILOŠEVIĆ DA URADI pre proslave 6 vekova kosovske bitke na Gazimestanu: (pisao sam neke predloge (i za Jugoslovensku Platformu za zaustavljanje iseljavanja Srba sa Kosova i njihov povratak), ali je uvek cenzurisano – cenzura – najveće zlo protiv nacionalnih interesa Srbije.

    Trebao je pola godine pre proslave da napravi tajni plan (faktor iznenadjenja) za povratak proteranih Srba iz predhodnih decenija (mirnodopsko doba), na to je imao pravo i po Jugoslovenskoj platformi-Plenumu CK SKJ o Kosovu 80-tih godina:
    PRVO, da organizuje kosovske Srbe za samoodbranu i tajno da ih naoruža, kao i proterane Srbe u Srbiji, i Srbe dobrovoljce širom Srbije, državni organi bezbednosti da zauzmu svoje pozicije u slučaju agresije albanskih-Šiptarskih separatista. DRUGO da strogo izda upozorenje da Srbi ne sme da zloupotrebljavaju Plan za samoodbranu identiteta i integriteta KiM – da ne provociraju Albance nego da se organizuju samo u samoodbrani (uz njih je Srbija). TREĆE, na dn proslave na Gazimestanu – da izda Apel proteranin Srbima da mogu da se vrate na svoja ognjišta (i po Jugoslovenskoj platformi o Kosovu): Da se popune prazne kuće proteranih. Apel strogog upozorenja da se odnosi i na učesnike proslave kosovske bitke – da niko ne sme da dira i provocira šiptarske-albanske separatiste. Ubedjen sam da bi u takvoj situaciji na desetine hiljada proteranih Srba koji su bili na Gazimestanu – ostalo na svojim ognjištima. Ako slučajno udare separatisti na Srbe biće spremno dočekani u samoodbrani Srba i organa države. I da se dese sukobe (gradjanski rat), Srbi će biti na svoju zemlju da je brane uz poštovanje nacionalnih prava albanske manjine medjunarodnim konvencijama (po tom osnovu Albanci su već imali mnogo veća prava, univerzitet manjine… u odnosu na drugih manjina). …
    … sledi dodatno obrazloženje? …




    2



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *