Почетна / Интервју / Др Радомир Михајловић – Трампизам, више од покрета Трампових гласача (2.део)

Др Радомир Михајловић – Трампизам, више од покрета Трампових гласача (2.део)

Разговарала Дијана Ивановић

Да ли се феномен Доналда Трампа заправо лагано трансформише у феномен покрета са одређеном идеологијом?

Др Радомир Михајловић, професор на Њујоршком институту за технологију, као натурализовани Њујорчанин и специјалиста за анализу података говори о најновијем развоју догађаја на политичкој сцени у САД, о повезаности тих догађаја са српском политичком сценом, те изгледима Доналда Трампа на председничким изборима 2020. године. Посебно се осврће на феномен „трампизма“ и атрибуте овог новог и јединственог покрета у Америци. У другом делу интервјуа проф. Михајловић наставља размишљање на тему Дугинове четврте политичке теорије, те позицијом Америке и нас у односу на њу.
„Оно што Дугин назива либералним системом, или либералним капитализмом, више личи на капитализам нелојалне конкуренције, нефер капитализам с трустовима и мегакорпорацијама финансијски вреднијим од по неколико држава заједно. Глобалном свету је потребан антитрустни закон који постоји у Америци а који је готово заборављен. Амерички трустови су кључна компонента америчке глобалне доминације, али са импликацијом великог егзистенцијалног ризика најпре за амерички народ. У корену отуђења просечног гласача, не само у Америци већ и глобално, а посебно у Србији, налазимо тај егзистенцијални ризик. Како је Дугин осетио, ради се о духовној егзистенцији у миру и материјалној егзистенцији у могућим ратовима. Трамп је у праву када национално-социјалистичке државе посматра као суперкорпорације, супертрустове, у изразито нелојалном глобалном капитализму. Засад, под притиском масовних медија, на тему мегакорпорација Америке, од Трампа се не чује баш много. Истина је да је Трамп запретио да ће отежати пословање тих корпорација изван Америке ако не врате радна места у Америку. Та претња је озбиљно схваћена и запосленост Американаца је у расту. Када Трамп каже „Америка пре свих“, он мисли на америчког грађанина, на америчког човека, а то је некако на линији Дугинових идеја. Дугин покушава да од филозофије битисања Хајдегера и Кјеркегора направи политичку теорију која прилази економским и истинским политичким силама наивно и непрагматично. Међутим, многи се питају да ли Дугин има амбиција да постане глобални идеолог, или пак да ли се Дугинове идеје на неки волшебан начин јављају у ренесансном покрету Трампизам.
Треба поменути да је при последњем доласку у Београд Дугин, грубо и врло нетактично, упозорио Србију да ће морати да се определи између Русије и Европе, несвестан стања у коме се Србија налази. Дугин не познаје стање Србије и међународну политичку ситуацију у којој наша земља има врло мало слободе, то непријатно стање коме је Русија доста допринела. На несрећу по Србију, с друге стране, званичници из ЕУ такође грубо захтевају да се Србија определи против Русије. Политичкој елити која води Србију нимало није лако па због тога релативно дезоријентисану опозицију треба само подржати у борби против издајничке корупције.“
Да ли се Доналд Трамп спрема за изборе 2020. године и какви су његови изгледи?
У нашем разговору у децембру 2015, а који је „Печат“ објавио у јануару 2016. године, поменули смо да феномен Доналда Трампа најављује нову парадигму америчке политике, која је по свим анализама једна од очекиваних последица суштинских трансформација, пре свега америчке економије а затим и промена глобалног политичко-економског пејзажа. После више од две године од Трамповог уласка у Белу кућу, та нова парадигма почиње да поприма јасније облике. Феномен Доналда Трампа заправо се лагано трансформише у феномен покрета Трампизам, покрета са одређеном идеологијом. Од феномена смо добили социјално-економско-политички и културни покрет. Од политичког аматера, непрофесионалца сада у Белој кући назиремо једног државника. Ма колико га саплитали, Трамп не губи своје циљеве из вида, оно што је загризао не испушта, и не скреће са зацртаног курса. Чак ни када је под највећим медијским и политичким притиском, својим државничким постављањем, а сада и својим покретом, пројектује себе као незаменљивог становника Беле куће 2020. године. Да се спортским жаргоном изразимо, Трампов рад ногу је невиђен. Упркос својим годинама, он путује и држи масовне говоре у препуним дворанама ентузијаста који га подржавају. У недавном говору пред Националном асоцијацијом за оружје (НРА) потпредседник Мајк Пенс и председник Доналд Трамп су се обратили асоцијацији која броји преко пет милиона чланова. Својим патриотским и инспиративним говорима осигурали су многобројне гласове, али и помало смирили страсти међу успаниченим власницима оружја у Америци. У Америци се често говори о страху да се федерална власт спрема да наметне свим Американцима федералну идентификациону карту и да их разоружа. Американци се посебно поносе својим правом да носе оружје. На опште незадовољство конзервативнијих Американаца, следећи председнички избори биће у години када ће све државе САД увести федерално регистровану возачку дозволу без које ће бити немогуће возити или ући у авион који прелеће границе држава. Широм отворена граница ка Мексику и Канади и милиони илегалних досељеника су разлог којим се оправдава федерална идентификација Американаца. У таквој атмосфери говор Пенса и Трампа пред НРА члановима је умирујући политички потез.
У овом тренутку табор демократске странке је дезоријентисан неочекиваним развојем политичке ситуације и грозничаво тражи неки козметички разлог којим би зауставио засад врло очекивану победу Трампа на следећим изборима. Суштинских, креативно смишљених аргумената којима би се супротставили Трампу демократе још немају. А зашто је то тако тема је за дубљу анализу. На конкретно питање какви су Трампови изгледи на изборима 2020. године, могао бих да приметим да су изгледи потпредседника Мајка Пенса на изборима 2024. изванредни.
Помињете покрет Трампизам. О каквом је покрету реч?
Одговор на ово ваше питање започео бих описом нове конзервативне звезде алтернативних медија. У току само неколико дана скоро седам милиона корисника интернета одгледало је шармантну Афроамериканку Кендис Овенс у дијалогу с конгресменом из Калифорније Тедом Луом и конгресменом из Њујорка Џералдом Надлером, кога сам узгред имао прилике да упознам. Неопрезни покушаји конгресмена Луа да прикаже Кендис Овенс као поштоваоца Хитлера муњевитим су се обртом преокренули у тираду Овенсове на тему Хитлеровог уништења својих грађана и његовим самоубилачким подухватима глобализације кроз освајања у Африци и Европи. Својом беседом бриљантна Кендис Овенс направила је имплицитну паралелу с модерном америчком политиком. Јасно је ставила до знања да Хитлера сматра психопатом и убицом првенствено свога народа и да мисли да сви Американци који себе држе за жртве и очекују компензацију типа милостиње од система, морају да престану с кукњавом и преузму пуну одговорност за свој живот. Комплекс жртве је врло карактеристичан за наше просторе, на Балкану. Кендис Овенс сматра да Демократска партија опортунистички користи овај комплекс нарочито изражен међу афроамеричким гласачима који по аутоматизму дају своје гласове демократским кандидатима. Она сматра да демократе својом бригом за сиротињу кроз многобројне програме социјалног давања пролонгирају стање немоћи сиромашнијих Афроамериканаца. Како Доналд Трамп обећава достојанствено запослење, а не понижавајућу социјалну помоћ, иако декларисана као демократа Кендис Овенс се поставља уз Трампа. Експлицитним ставом да озбиљни расни проблеми не постоје већ озбиљни растући класни проблеми, Овенсова одсликава обрисе нове идеологије, која слоган „Направимо Aмерику великом“ мења за „Направимо Американце, све Американце, великим“. Афроамериканци масовно окрећу леђа Демократској партији, што помало подсећа на масовно окретање леђа социјалистичким странкама у Источној Европи и Титовој Југославији. Не смемо да заборавимо да човеку није само важно да је сит и да има право гласа, већ му је потребно и да се собом поноси. О проблему сиротиње и поноса Афроамериканаца први пут смо чули од некадашњег професионалног боксера Мајка Тајсона, иначе пријатеља Доналда Трампа. Тајсон је одрастао као усвојено сироче у породици белих људи и бескрајно оптуживање садашњих белаца за грехе белаца из прошлости му није логично. Тајсон већ другу годину путује по Америци и међу Афроамерикацима промовише Трампа као кандидата 2020. године. На последњим изборима је само пет одсто Афроамериканаца гласало за Трампа, док се с покретом Трампизам и истинском суштинском еманципацијом очекује њихова значајно већа подршка.
Покрет Трампизам, како га описујете, највероватније се огледа у више од најаве Афроамериканаца да им је доста понижавајуће сиротиње. Да ли је и бела популација гласача присутна у том покрету?
Међу мојим колегама професорима универзитета све се јасније чују гласови протеста против дефакто забране критичког дијалога који би се иоле граничио с политичком некоректношћу. Белим гласачима све више смета инсистирање неолибералног естаблишмента на лицемерју и интелектуалном сиромаштву. Одмерена оригинална критичка мисао и дискурс су традиционалне компоненте креативности Американаца и главни покретач свеукупног напретка чак читавог англо-америчког простора о чему с поштовањем често говори и председник Русије Путин. Нема аутентичне и ефикасне демократије, нема самокориговања и адаптације на промену економско-политичког окружења без отвореног дискурса. Први амандман америчког устава управо гарантује слободу говора и по многима из академског естаблишмента је тај амандман потчињен и уцењен егзистенцијалном хипокризијом. На пример, професор са Евергрин државног колеџа Брет Вајнштајн у току конгресног саслушања отворено позива Белу кућу и Конгрес да законски ослободе академски простор за јавну, отворену и слободну дебату тако што би укинули федералне истраживачке фондове свим универзитетима који ограничавају слободу говора својим професорима. Издвојио бих и професора социјалне психологије Џонатана Хајда са Њујоршког универзитета који говори о ограниченом интелектуалном простору универзитетских професора у Америци, и о одређеној дози страха да се слободно говори о социјално и политички наизглед некоректним темама. На већини америчких универзитета заштита од непријатних дискусија, ма колико ове биле одговорне и важне, има предност у односу на истину. Врло гласан део новијих генерација младих се дозом опортунизма представља потенцијалним интелектуалним жртвама, емоционално крхким и лако повредивим када се суочи са непријатним али исправним гледиштем саговорника. Професор Хајд сматра да је млада генерација кондиционирана на системску заштиту својих имагинарних права да остану у мехуру ван опречне политичке дебате. Моје професорско искуство сведочи о томе да се повреда тих имагинарних права често користи за стицање одређених бенефиција, да би се рецимо стекла већа оцена уценом професора и сл. Како бих се прилагодио универзитетској клими преосетљивости студената, ишао сам на специјални тренинг на коме сам научио да постоји нешто што се назива вербалном микроагресијом. Једна реч у погрешном контексту може да доведе до губитка професуре. Суперпажљив одабир тема и речи је одавно императив на многим факултетима. Конзервативније теме су готово незамисливе на предавањима.
У току претходних администрација из различитих праваца су стизали сигнали да се не само професори већ и остали Американци боје да изнесу своје право мишљење и да често лицемерно говоре увијено, неискрено и како заиста не мисле. Најилустративнији пример овог новијег негативног феномена је био случај високог официра Еф-Би-Аја Питера Строка. У свој службени телефон, на коме се све снима и архивира, изговорио је у више наврата отворене претње да ће они, мислио је Еф-Би-Ај, зауставити председничког кандидата Доналда Трампа да победи на изборима. Овакво буквално оверавање лојалности моћном антитрамповском естаблишменту је права манифестација страха и овере да се случајно не помисли да је, не дај боже, овај агент политички некоректан. Најновије вести из Украјине указују на могућност да је незаконито шпијунирање Доналда Трампа настављено у Белој кући. Прави борац против страха да се јавно слободно говори је недвосмислено садашњи председник Доналд Трамп. Његово наизглед произвољно причање и писање по социјалним мрежама је потврда његовог става о питању слободе говора. Ради се о поруци свима да се не треба бојати слободног говора и да ће Американци поново бити велики и истински слободни. Њут Гингриџ сматра Трампизам покретом Трампових гласача. Међутим, чини се да је Трампизам много више од тога. Изгледа да је у питању покрет храбрих људи, покрет уздизања главе, покрет једне ренесансе људског самопоштовања о коме, имплицитно и без јасне артикулације, набацују и Славој Жижек и Александар Дугин. Онима који би посумњали у овакво виђење Трампизма као покрета против економске унижености и политичког страха препоручује се књига Кимберли Страсл „Игра застрашивања“.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *