Почетна / Интервју / Др Ивица Тодоровић – Да ли се Срби спремају за велику победу? (1. део)

Др Ивица Тодоровић – Да ли се Срби спремају за велику победу? (1. део)

О загонеткама наше историје, о Косовском завету и обрасцу заветног националног идентитета разговарамо с научним саветником у Етнографском институту САНУ и аутором низа монографија и текстова посвећених темама и изазовима српске повести

Разговарао Владимир Димитријевић

Др Ивица Тодоровић (1971) докторирао је на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду и већ више од двадесет година ради у Етнографском институту САНУ, где је од 2016. у највишем научном звању научног саветника. Наш саговорник аутор је пет обимних монографија и близу две стотине научних радова и чланака. Досад је уредио више тематских зборника, члан је редакција низа научних часописа и научних удружења, био је руководилац међународних и домаћих научних пројеката, уредник лексикографских издања, учесник и организатор бројних теренских истраживања и научних скупова. У сусрет обележавању Видовдана, он за Печат тумачи и појашњава питања и проблеме који се тичу не само националне историје већ и су то упити живи, важни и актуелни и данас.

Многи наопаки тумачи наше повеснице тврдили су да је Косовски завет нихилистичко слављење пораза. Али нас је Косово увек надахњивало на ослободилачку борбу, а не на дефетизам. Како је могуће обновити значење косовске борбености у условима с оне стране постмодерне? Да ли заиста славимо косовки пораз?

Овде би се можда могла поставити и узвратна питања: Да ли је и хришћанско прослављање Великог петка и Васкрса – а Косовски завет у себи садржи сећање на оба ова празника – такође „нихилистичко слављење пораза“? Да ли је и спуштање Благодатног огња сваке године – што је и религијски и научно утврђена чињеница, коју је немогуће оспорити, као што је тешко оспорити и Торинску плаштаницу итд. – такође „митолошка обмана“? Наиме, управо духовна сфера примарно одређује стварност појединца, а још више етноса – управо завети и митови, схваћени у правом смислу речи. И у условима „с оне стране постмодерне“ српски идентитет је заснован на тачно утврђеним обрасцима, које је немогуће мењати. Њих је могуће усложњавати, у складу с већ постојећим структурама и обрасцима, али не и мењати, осим по цену убијања читавог једног народа. Поред осталог, због тог разлога је и пројекат наметања „југословенства“, као директно усмерен против пројеката надахнутих идејама Новог Израиља и Косовског завета – уз пратећи покушај уништења српског имена и идентитета – једноставно речено морао да пропадне, као што ће пропасти и сваки други план који се односи на „промену српске свести“. Разнолике специфичне представе о посебном значају Срба – о њиховој древности, раширености и племенитом пореклу, као и о врхунаравној заветности, мисији и специфичној улози овог народа у глобалним историјским збивањима – заснивају се на реално постојећим, прототипским обрасцима, дефинисаним пре много векова. Тада је, у време Светог Саве, формулисано оно што називамо и подразумевамо под српском идејом и српским етничким бићем. Штавише, и мотив пранарода, који се наслања на представе о изабраности – а у одређеним аспектима им и претходи – у основи представља изузетно сложен и вишеслојан феномен, који је вредан пажљивог научног проучавања, тј. нипошто не треба да буде полигон за малограђанска изругивања и изливе антисрбизма. Он је, као што показују истраживања, заснован на тешко оспоривој чињеници да је етноним Срби у дубљој прошлости означавао домаће, заједничко и општераширено име за потоње Словене – што су аргументовано доказивали Вук Стефановић Караџић, Шафарик, Добровски, Будимир, Кобичев, Рудељев и многи други. Ово је повезано и с чињеницом да је – као што такође доказују водећи научни ауторитети, почев од најзначајнијих слависта, О. Н. Трубачова и српског академика Предрага Пипера у новије време, па до Шафарика и многих других некада – прадомовина Словена управо Подунавље, тј. подунавско-панонско-балканско-карпатски простор, одакле су протеривани и враћали се, као што тврди Несторов летопис и други аутентични, стари домаћи словенски извори (пољски, чешки, руски). (С друге стране, што се тиче наводних веза између Илира и Албанаца, научно је доказано, од стране више ауторитета и бројних чињеница, да Албанци не воде порекло од Илира и да се касно – односно после Словена и романофоних групација – појављују на територијама које сада заузимају. При томе се на Балкану први пут помињу у XI веку.)
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Dobro je sto postoje mladi i obrazovani ljudi,pogotovo,pri SANU koji Srbski problem tretiraju na ovaj nacin.I ja se ne naucno,dugo bavim istrazivanjem Srbskog usuda.Moje spoznaje,koje su za mene neprikosnovene navode na zakljucak da su Srbi jedini narod u evropi koji se ne moze uklopiti niti potciniti planetarnim lazima na kojima ovaj svet pociva,One su toliko velike i sveobuhvatne da oni koji svet prihvataju sa deciom naivnoscu ne mogu ni da pretpostave a kamo li da poveruju u ISTINE koje svakim danom isplivavaju na videlo.Samo sa tog aspekta se moze objasniti nas polozaj nase zrtve,nasa istrajnost da istina izadje na videlo.Samo na taj nacin ce se razumeti zasto su nasi neprijatelji toliko brojni i mocni i uporni u promeni nase svesti i potcinjenju nasaeg duha.Ko razume razume.




    8



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *