ДА ЛИ СРБИЈА ХАРМОНИЗУЈЕ ДАМАРЕ ЕВРОПЕ

Одржан трећи Београдски контрапункт

Уметност у временима кризе и ратова: поглед из данашњице – била је тема овог већ традиционалног сусрета, а један од закључака упозорава: Глобални неуротични и површни стил живота, који се намеће као једини могућ и једини прихватљив, претвара античку или просветитељску визију потпуног човека у једнодимензионално биће, а људску заједницу у биомасу, погодну за брзу менталну обраду и прераду

Под покровитељством Министарства културе Републике Србије а у организацији Завода за проучавање културног развитка, протекле недеље, 17. и 18. Јуна, у Музеју Кинотеке у Београду одржан је трећи по реду Београдски контрапункт. Централни догађај у оквиру овог дводнeвног скупа био је округли сто на тему „Уметност у временима кризе и ратова: поглед из данашњице“. Тема односа културе и уметности у тешким временима сукоба и криза ове године је окупила госте из Кине, Русије, Ирана, а салу Кинотеке учинила тесном за све заинтересоване слушаоце. Учесници у разговору су били: Хабиб Ахмадзаде, један од водећих иранских прозних писаца, редитељ и сценариста играних и документарних филмова, професор Универзитета уметности у Техерану и учесник иранско-ирачког рата, Мухарем Баздуљ, прозни писац, песник, преводилац, новинар и публициста, Слободан Деспот, прозни писац, издавач, публициста, преводилац и фотограф, уредник у швајцарској издавачкој кући „L’Age d’Homme“, Џанг Ђићијанг, кинески драмски писац, руководилац Удружења драмских писаца Шандонга, председник Академије уметности, директор Драмског студија, ментор на Универзитету и Универзитету уметности провинције Шандонг и Герман Садулајев, један од водећих руских прозних писаца средње генерације и друштвени аналитичар, веома активан учесник друштвеног и културног живота у Русији.

[restrict]

СУДАР ТЕКТОНСКИХ ПЛОЧА КУЛТУРЕ Београдски контрапункт, међународни скуп чији је циљ да окупи уметнике и мислиоце из различитих делова света, пре свега оне који својим радом значајно доприносе разумевању савремених светских токова, односно ситуације у којој се човек налази у данашњем времену, покренуло је (пре три године) Министарство културе Републике Србије, док је реализатор манифестације Завод за проучавање културног развитка.

У уводној речи, министар културе и информисања у влади Републике Србије Владан Вукосављевић Београд је назвао „местом додира бар две или три тектонске плоче, место додира најмање две велике монотеистичке цивилизације са њиховим дериватима“.

„Београд је место историјских и политичких сукоба током векова, али је и место на коме су различите културе преко буке историје пружале руке једна другој. Зато је Београд симболички значајно место за скупове под оваквим називом Контрапункт“, рекао је министар Вукосављевић на почетку скупа и додао да се кроз разговоре о култури и историји долази до сличних закључака, те да иако постоје различитости међу народима, оне у својој основи имају велики потенцијал за разумевање и превазилажење.

„Култура је место где се цивилизације, друштва, народи и појединци срећу и разумеју. Када се такав сусрет догоди, онда се стварају услови да се одгонетне велика мистерија историје: како то да током хиљада година нисмо схватили да смо сви једно, да нас веже иста судбина, да су сукоби који потичу из неразумевања, другачијих обичаја, схватања – илузија. Стварност почива на другим темељима, а до њих се може доћи разумевањем традиције“, истакао је Вукосављевић.

„Сматрамо да на медијску трпезу која је препуна индустријске хране, која је препуна ГМО хране, која је пуна контаминираних садржаја, треба изнети здраву храну културе и историје. Треба пронаћи места на трпези са које се узимају знања и информације и за овакве теме, иако ће се многи, уроњени дубоко у дух времена у којем обитавамо, питати шта све ово значи и шта су последице оваквих размишљања, али управо то јесте суштина наше идеје. Овакве теме оцртавају дух времена и трудимо се, свако у својој области одговорности и зони деловања, да о трансисторијским темама битним за судбину човека, за судбину друштва, за судбину цивилизације отварамо, дискутујемо. То је добар пут да читаво друштво, па и светска цивилизација, ако се може уопште говорити о заједничкој цивилизацији, добиу теме које заслужују пажњу, али је тај посао често мукотрпан, понекад и немогућ.“

АРЕНА ВЕЧИТОГ РАТА Излагање на округлом столу Емир Кустурица је отпочео реченицом да је „сваки човек један мали рат“. Време у којем живимо, према речима овог уметника, „карактерише и то што уметност мора да буде потресна како би избегла квалификацију да је неубедљива“. Он је истакао да су ратови некада имали почетак и крај, а да се сада води континуирани рат, те да је разлика између ратова некад и сад – велика.

„Живимо у арени у којој рат не престаје. Са чежњом се зато враћамо у време када су ратови били просторно и временски ограничени, сада је рат глобални“, рекао је Емир Кустурица и додао да га је овај „скуп полунаучни“, односно „интелектуални скуп о вези уметности и рата навео на два крака“: „Један је проналажење тог споја у савременим условима и тражење онога што ће боље протумачити ту идеју, пошто је она умногоме девалвирала и довела нас у време постуметности, тако да говоримо о пролиферацији која је захватила практично све видове уметности, а која нам је замаглила видике. Ми живимо у време у којем уметници нису више оно што су били и немају ону улогу. У врло мало земаља у Западној Европи уметници и њихов глас значе оно што су некад значила дела која ми правимо а која се тичу рата, а уколико немају потресну димензију коју ће после тога испратити телевизија или неки видео-елементи, имамо мале шансе да будемо убедљиви и да у овом времену делујемо како ваља“, рекао је између осталог Кустурица.

Кинески писац Џанг Ђићијанг је посебно истакао да се радо одазвао позиву на Београдски контрапункт, јер сматра да је тема рата и односа уметности према рату веома битна. Ђићијанг је споменуо југословенске филмове Мост и Валтер брани Сарајево, који су у Кини доживели огромну популарност, али и много више од тога. Наиме, ови филмови су били инспирација Кинезима да разумеју родољубље.

„Кина је израсла из пепела и кинески народ воли слободу. Не би требало помињати мржњу када се говори о сукобима, уметник треба да ствара дела која ће покренути људе да се одреде према рату, дела која ће изражавати жал народа. Мир је најважнија тема којом се треба бавити“, истакао је Џанг Ђићијанг.

У СОБИ С КРИВИМ ОГЛЕДАЛИМА Један од водећих иранских прозних писаца, редитељ и сценариста Хабиб Ахмадзаде рекао је како да је за њега важно искуство рата. Будући да је у ратним сукобима провео осам година, као учесник иранско-ирачког рата, управо то искуство је обележило његов рад. Ахмадзаде је рат повезао с другим природним катастрофама попут земљотреса.

„Ко може да каже да је рат добар? Као и земљотрес, рат не може то бити. У уметности се ствара имагинарни свет и њега треба помирити са стварним.“

„Нас људе неки виши поредак ставио је у собу с кривим огледалима, а задатак уметности је да исправи слику коју имамо у тој соби“, надовезао је Вукосављевић.

Руски књижевник Герман Садулајев на почетку свог излагања говорио је о искуству дезертера. Наиме, три пута је био дезертер, будући да није желео да заузме страну и три пута је вратио пушку и одбио да ратује. Рекао је да је његова мајка хришћанка, а отац муслиман и он би се осећао као да неког издаје уколико би се определио.

„Све мора да има контрапункт. У сланом мора да буде мало шећера, мало бибера, такође. Култура мора да има такав контрапункт. Да није тако, цела би Европа била неукусна. Србија тако даје посебан додатак укусу Европе“, рекао је Садулајев.

Упитавши се да ли уопште имамо избора, закључио је да избора нема, јер је „ратова било и биће“ и да су ратови реалност.

ЈУНАШТВО И ДЕЗЕРТЕРСТВО Слободан Деспот, писац и издавач из Швајцарске, истакао је да му је тема овогодишњег скупа била посебно интересантна. Тим пре што ју је и лично искусио као писац – до рата није писао белетристику већ само есеје, а онда је у тренутку кад је Крајина „пала“, пожелео да напише причу о њој, будући да је реч о његовом завичају. О рату је почео да пише као уметник „јер је универзални говор – говор уметности, ако некога додирнете у срце“.

„Занима ме да причам о човеку. Уметност је изнад свега осталог. Једини начин да будете уважени као појединац је кроз уметност“, рекао је Деспот.

Према речима Мухарема Баздуља, проблем што у ово време ратују најгори, а не најбољи, и што је часним људима једини избор дезертерство. Баздуљ је упоредио филмове стваралаца који нису имали контакт с ратним драмама и оних који су рат искусили.

„Човек који зна шта је насиље насиље не романтизира, а одговорност уметника је да то романтизирање избегне“, каже Баздуљ.

Министар Вукосављевић је овом приликом подсетио на Шостаковича који је управо у време рата и под страшним околностима створио ремек-дело, те да се у немогућим условима стварају уметничка дела.

Као трајно сведочанство и резиме округлог стола трећег Београдског контрапункта, учесници скупа потписали су „Београдску изјаву“.

„Ако се у нечему можемо свакако сложити, то је да стваралаштво не трпи наметнуте, октроисане истине и ограничења, ма одакле они долазили. Глобални неуротични и површни стил живота, који се намеће као једини могућ и једини прихватљив, претвара античку или просветитељску визију потпуног човека у једнодимензионално биће, а људску заједницу у биомасу, погодну за брзу менталну обраду и прераду. Светска индустрија забаве и антикултуре упослена је у описаном смеру и настоји да потпуно превлада и завлада. Мимо других подела и разлика које су неизбежне, култура мора да допринесе вишедимензионалности света. Треба да помогне освешћењу појединца клонулог под епохалним притиском. Култура је израз запитаности и одговорности. Култура је свест да свет не почиње од јуче, нити ће трајати само за нашег трајања. Култура од разлика прави богатство контрапункта – а не метеж сукоба. Сваки разумевајући разговор чини корак у смеру таквог освешћења. Ми тај мали корак овде чинимо“, забележено је у „Београдској изјави“.          

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *