Почетна / Интервју / Будимир Алексић – Преумљењем до Ватикана

Будимир Алексић – Преумљењем до Ватикана

Фото: Медија центар Београд

Да ли антисрпска и антиправославна натовска власт у Црној Гори настоји да инсталира псеудоцркву по мери референдумском крађом створене НАТО државе?

На Тројичинданском сабору испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици било је преко 30 хиљада православних вјерника – Срба, али и националних Црногораца, одлучних да бране светиње, ћивоте својих светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове својих предака. Да ли ће Влада Црне Горе игнорисати одлучност већинског, православног народа, који се завјетовао и заклео да ће чувати и бранити имовину Српске православне цркве – видјећемо у периоду пред нама. А већ смо више пута видјели игнорантски однос црногорског режима према вољи већине грађана Црне Горе. Црногорска власт је увела Црну Гору у НАТО мимо воље 85 одсто грађана, како је то експлицитно саопштио предсједник Владе Црне Горе Душко Марковић. Осим тога, српским језиком – према резултатима последњег пописа становништва – говори већина грађана Црне Горе, али је за службени језик проглашен, и уставно нормиран, тзв. црногорски језик, историјски и научно (лингвистички) непостојећа категорија. Има, дакле, много примјера који потврђују да власт у Црној Гори игнорише вољу својих грађана, а спроводи вољу својих покровитеља и налогодаваца са Запада, као и својих регионалних (антисрпских) савезника и партнера из Загреба, Тиране и Приштине – каже у разговору за „Печат“ др Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик Нове српске демократије и Демократског фронта у Скупштини Црне Горе.
Случај новинара Михаила Меденице коме тога дана није дозвољен улазак у Црну Гору није усамљен. Какве су све биле опструкције у покушају спречавања омасовљавања скупа?
Опструкције су заиста биле бројне. Режим је предузео читав спектар активности на спречавању вјерника да дођу на Тројичиндански сабор. Ноћ уочи сабора привођени су у полицијске станице и саслушавани свештеници, опозициони активисти, интелектуалци, па чак и врхунски спортисти који су у јавности познати као православни вјерници и као јавне личности које подржавају Српску православну цркву. Такође, многи превозници нијесу смјели да дају (наравно, за новац) аутобусе којима би се вјерници из других градова довезли у Подгорицу. Осим тога, десетине аутобуса с вјерницима из Србије, који потичу са ових простора, црногорска гранична полиција је зауставила на прелазима, не дозволивши им да уђу у земљу у којој су рођени.
Да ли бранећи светиње у Црној Гори, посредно бранимо и оне на Косову, јер чини се да после оваквог преседана, уколико прође, све постаје могуће?
Парадоксално је, али истинито, да је власт у Црној Гори ,,креативнија“ у обрачуну са СПЦ и њеном имовином од својих партнера у Приштини – Тачија, Харадинаја и дружине. Наиме, оно чега се није досјетила ни власт лажне државе косметских Арбанаса, да донесе закон којим имовину СПЦ проглашава државном и одузима од Цркве, досјетио се антисрпски режим у Подгорици. То није пало на памет ни њиховим идеолошким прецима – црногорским комунистима након Другог свјетског рата. Ни комунисти, дакле, као ни турски окупатори прије њих који су владали овим просторима нијесу одузимали црквену имовину и проглашавали је државном. Убијеђен сам да ову врсту правног насиља и разбојништва себи неће дозволити ни прононсирани ратни злочинци Тачи и Харадинај који сада управљају Косовом и Метохијом.
Да ли иза примарног циља Закона о слободи вјероисповести, тј. отимања имовине СПЦ, стоји мрачнији наум – стварање нове линије западне алијансе – НАТО православља?
Нема никакве сумње да антисрпска и антиправославна натовска власт у Црној Гори настоји да инсталира псеудоцркву по мјери референдумском крађом створене НАТО државе Монтенегра. Та псеудоцрква је замишљена да буде у функцији црногорског идеолошког пројекта. Наиме, у плановима Мила Ђукановића православна црква треба да буде један од конституената црногорског националног бића (што је етнофилетистички приступ Цркви, супротан канонима, и потпуно стран њеном бићу). Власт у Црној Гори не жели православну цркву која има јеванђељску мисију; они желе институцију која би имала националистичку и асимилаторску функцију.
Дакле, покушај цивилизацијске конверзије у Црној Гори не може бити завршен све док се не створи нова аутокефална црква, чије би се границе поклопиле с државним границама?
Први човјек црногорског режима Мило Ђукановић више пута је нагласио да новоцрногорски идентитет није комплетан без инсталирања „аутокефалне цркве“. Међутим, треба знати да формирање једне такве псеудоцркве представља само прелазну фазу ка прихватању Уније с Ватиканом. Дакле, иницијативу Мила Ђукановића о стварању „аутокефалне цркве“ треба посматрати као дио црногорске државне стратегије чији је крајни циљ латинизација и кроатизација Црне Горе, кроз претходно унијаћење Црногораца. Овдје треба нагласити да идеја о унијаћењу православних никад није губила на актуелности на нашим просторима. Црна Гора је данас богомдано мјесто за реализацију ове идеје. Актуелна власт је током претходних 20 година створила све претпоставке за Унију с Ватиканом. Путем медија, културних установа, образовног система, умјетничког стваралаштва итд. – упорно се пласирају неистине о несрпском поријеклу ,,Дукљана/Зећана/Црногораца“, и о њиховој вјековној припадности Римокатоличкој цркви и – како то Ђукановић истиче – „западном цивилизацијском кругу“, све док их Свети Сава није „поправославио“, и то „геноцидним средствима“ (како то истиче један од корифеја црногорског идеолошког пројекта Јеврем Брковић). Мило Ђукановић и његови налогодавци су процијенили да је дошао тренутак да се Црногорци врате „ својој аутокефалној цркви с елементима католичанства“, како је то још 1992. прокламовао Јеврем Брковић у „Гласу концила“, званичном гласилу Римокатоличке цркве у Хрватској.
Да ли томе у прилог говори и чињеница да су неке одредбе конкордата који је Црна Гора 2012. ратификовала с Ватиканом садржински истоветне с предлогом Закона о слободи вероисповести?
Нема сумње да је та законска иницијатива Владе Црне Горе, као и „Темељни уговор између Црне Горе и Свете Столице“, односно Конкордат с Ватиканом који је 24. јуна 2011. потписао тадашњи предсједник Црне Горе Игор Лукшић – на трагу магистралне линије црногорске политике, а то је промјена идентитета православног становништва те земље, што би било финализовано прихватањем Уније с Ватиканом. Ако се осврнемо на нашу тешку прошлост, видјећемо да су простори данашње Црне Горе и Херцеговине били изложени унијатским насртајима. Тако је цетињски митрополит Мардарије, због претешких услова у којима су се нашли његова митрополија и народ, поклекао и 1639. године прихватио Унију. Његова одлука је са одушевљењем дочекана у Риму, а папа Урбан Осми му је обећао да ће му сваке треће године исплаћивати „мисионарски хонорар“. Након тога 1648. унијати из Украјине праве лажне саборе у манастиру Морачи, одакле пишу писма папи о наводној спремности српског народа тога краја да се поунијати. А 1651. године група присталица унијаћења у требињској области устала је против непоколебљивог борца за чистоту православља – митрополита херцеговачког Василија Јовановића (потоњег Светог Василија Острошког), који се пред њиховим агресивним насртајима, животно угрожен, морао повући у острошку стијену. Историја се, очигледно, понавља. Руководилац пројекта унијаћења православних на овим просторима данас је Мило Ђукановић и то је смисао и циљ његове идеје о обнови „аутокефалне црногорске цркве“, као и Лукшићевог потписивања Конкордата с Ватиканом 2011. године.
Будући да се већина становништва Црне Горе изјашњава као православни верници СПЦ, може ли овај потез Владе бити, по аналогији с Украјином, увод у сукобе и грађански рат?
Потпуно је јасно да најављено отимање православних храмова може довести до сукоба, јер ће вјерници бранити своје светиње. И то црногорска власт зна. Ово питање, међутим има још једну, додатну димензију, а то је уплив страног (конкретно западног) фактора. Ако тај фактор пројектује грађанске сукобе у Црној Гори, онда ће марионетски режим у Подгорици (који спроводи налоге западних центара моћи) до краја покушати да имплементира најављени закон, након његовог евентуалног усвајања у Скупштини Црне Горе.
Да ли је на потезу Фанар?
Цариградски патријарх је више пута истакао да је Српска православна црква једина канонска црква на простору данашње Црне Горе. Он је, уосталом, рашчинио и предао проклетству челника расколничке секте (која се представља као „Црногорска православна црква“) Мираша Дедеића (самозваног Михаила) због његових канонских преступа. Стога хоћу да вјерујем да Цариградска патријаршија неће прећи фатални Рубикон и да ће светињу јединства Цркве Христове ставити изнад овоземаљских интереса и утицаја, па макар ти утицаји долазили и од најмоћнијих земаља чланица НАТО-а предвођеним Сједињеним Америчким Државама.
Митрополит је изјавио да постоји доказ о власништву имовине СПЦ. Може ли закон бити изнад свештених тапија?
Несмјењиву и деспотску власт у Црној Гори не интересују тапије, правни аргументи, историјске чињенице ни демократски стандарди; она се руководи својим интересима и интересима својих налогодаваца. Отуда њихова одлучност да усвоје један недемократски и ретроградни закон о коме је ријеч, а који може произвести тешке последице у ионако подијељеном и нестабилном црногорском друштву, оптерећеном многобројним антагонизмима.

ПОТИРАЊЕ НЕМАЊИЋКОГ НАСЛЕЂА

Како објашњавате покушаје кидања нераскидиве везе између Зетске епархије коју је основао Свети Сава на Превлаци и данашње Митрополије црногорско-приморске?

Једна од кључних тачака програма црногорских сепаратиста јесте негирање и неутралисање богатог немањићког духовног и културног наслеђа насталог на простору данашње Црне Горе. Стога они неће да признају да је Црногорска митрополија у ствари преименована светосавска Зетска митрополија (уздигнута на ранг митрополија 1346. када је српска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије). Новоцрногорци тврде да је Црногорска митрополија (коју они лажно називају „Црногорска аутокефална црква“) настала одједном, ни из чега, 1766. године, након укидања Пећке патријаршије од стране Турака. То су, једноставно, неозбиљне антиисторијске, идеолошке конструкције које су прије Другог свјетског рата осмислили и публиковали Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија – двојица црногорских усташа (који су Други свјетски рат провели на простору НДХ активно учествујући у пропагандном рату против Срба) и оснивача црногорског сепаратистичког покрета.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *