Зона сумрака / БЕСМРТНИ ПУК И БЕСКРАЈНА ГЛУПОСТ

Када год се одржава неки догађај приликом којег Срби могу да искажу понос, америчке испоставе, од амбасаде до медија, све од себе дају како би то што више оцрниле, обесмислиле и изложиле руглу. Тако је било и овог 9. маја

Срамота је да осуђени ратни злочинац корача испред оних који желе да одају почаст савезницима који су умирали борећи се за правду и мир у Европи. Дан Европе = европске вредности, оценио је амбасадор САД у земљи Србији Кајл Скот, човек који је за разлику од Србије увек на „правој страни историје“. Ратни злочин генерала Владимира Лазаревића за који је осуђен, без улажења у детаље овом приликом, јесте суштински да је знао за чињење ратних злочина током НАТО агресије, а није их спречио. Пре него што почне да нас учи о томе шта су срамота и права страна историје, Скот би морао да се подсети да су на кључним функцијама Алијансе против које се Лазаревић херојски борио били, између осталих, Ханс Шпајдел и Адолф Хојзингер. Врховни командант НАТО снага за Европу Шпајдел био је, поред осталог, начелник штаба немачке групе армија „Б“ у чијем саставу је јуна 1944. била и СС дивизија „Дас Рајх“ када је на путу за Нормандију масакрирала житеље села Орадур сир Глен и чији је симбол истоветан оном под којим се данашњи Скотови савезници, украјинске усташе, боре против својих руских суграђана. Хојзингер је био председавајући Војног комитета НАТО-а, а пре тога је заузимао највише позиције у армији Трећег рајха, укључујући и функцију начелника Врховне команде копнених снага. Био је један од најближих Хитлерових сарадника из редова војске, о чему сведочи и чињеница да је 20. јуна 1944. године, приликом атентата у Вучјој јазбини стајао одмах до фирера. Да ова двојица нису били само „обични војници“ који су „само радили свој посао“ говори и податак да су обојица после рата, по писању недељника „Шпигл“, били припадници Организације Шнец, тајне паравојне формације формиране 1949. од бивших припадника Вермахта и СС-а зарад борбе против СССР-а. Обојица су Нирнбершки суд видела само као сведоци сарадници, а нису се појавили ни пред неким другим судом, иако је Москва до краја 60-их година инсистирала на изручењу Хојзингера због злочина на простору СССР-а. Е, то је срамота, а не учешће генерала Владимира Лазаревића на некој свечаности. Његово место јесте ту, и то баш на челу колоне.

„Европске вредности“ које Американац Скот жели да ми усвојимо нису ни европске, ни вредности. По његовом мерилу „европских вредности“, како нам он то саопштава, 9. мај не би требало да буде Дан победе, него Дан Европе, као што је, додуше, у једном краћем периоду наше новије историје нажалост и био. По „европским вредностима“ које нам диктирају Вашингтон и Брисел ми би требало да се по сваку цену одрекнемо своје славне прошлости и сопства, а да се присећамо само зала која нам они стављају на терет како се не бисмо случајно усудили да дигнемо главу и будемо нешто више од послушних робова и потрошача. У то се улажу огромни напори и то је, иако је свакодневна појава приметна у сваком аспекту друштвеног живота, посебно уочљиво у приликама каква је 9. мај или било који други дан када се Србин може осећати поносно.

Узмимо за пример извештавање о Бесмртном пуку телевизије званично регистроване у Луксембургу, а којој је незванично седиште по свему судећи у белгијском градићу Монс. Оригинални наслов вести о овом догађају „Бесмртни пук у Србији: Махом руски уметници на бини“ вероватно су чак и уредници Н1 сматрали недоличним па је промењен у ништа мање злонамеран напис „Дан победе над фашизмом: У Србији по угледу на Русију шетао Бесмртни пук“. У чему је овде проблем? Зар није боље да нас увесељавају руски уметници, него амерички бомбардери? Који би то уметници били примеренији бини обележавања победе над нацистичком Немачком? С обзиром на то да су и ’44. и ’45 на бинама по Београду, а и другим местима укључујући и Берлин, углавном били руски војници. Из другог наслова произлази да се чињеници да се у Србији нешто ради по угледу на Русију нешто има замерити. Да је тако, објашњава нам и саговорник Н1 у овом прилогу, историчар Дејан Ристић: „Уместо да будемо креативни, уместо да будемо своји, уместо да баштинимо оно позитивно и племенито из наше историје, ми смо то одгурнули на страну, негирамо га потпуно и сада преузимамо нешто што је типично совјетска, а данас руска традиција и то је Бесмртни пук.“ Уз све дужно поштовање према дотичном историчару, у овом исказу нема мисли која није у најмању руку глупа. У ствари, да нема наставка, још би и могло да прође, мада би један историчар због непознавања елементарних чињеница о стварима које разматра требало да се покрије ушима (изузев Радоша Љушића, он је оперисан од срамоте): „По мени би требало одабрати оно што се ради у савременим европским демократијама (…)“ Дакле, некреативни смо и свашта још друго пошто „копирамо“ Русе, али нам се истовремено препоручује да копирамо „савремене европске демократије“. Алал вера на доследности и логици! На страну што се парада Бесмртног пука организује истовремено у још 500 градова у 110 држава света, укључујући ту и Вашингтон, Њујорк, Париз, Рим, Токио, Сиднеј, па чак и Хамбург. Две трећине света потпуно некреативно и потпуно руско, а не своје!

Вратимо се на историјске чињенице једног историчара. Каже „типично совјетска традиција“. Како нешто што је настало више од двадесет година после распада Совјетског Савеза може да буде „совјетска традиција“? Да ли то историчар није проверио основне чињенице у вези с темом о којој говори? Да јесте, лако би сазнао да је ову манифестацију 2011. осмислила група младића из сибирског града Томск да би се она годину дана касније проширила по целој Русији, а затим, као што смо видели, и по свету. Од тога да један историчар измишља чињенице горе може бити само када их новинари прихватају без икакве задршке и провере, што је случај са колегама с Н1 који су касније само наставили да врте ту неистиниту причу.

Врхунац малициозности види се, међутим, у труду који је ова телевизија учинила како би до крајњих граница овај скуп представила као нешто потпуно срамотно, као журку глупих и нечасних људи. Репортерка је, наиме, успела да у Новом Саду пронађе двоје учесника марша који нису знали ко се налази на сликама које носе. Скандал који је до изнемоглости експлоатисан на америчкој, пардон, луксембуршкој телевизији. Њима својствен потез по својој суштини раван крајње жалосним акцијама које је својевремено спроводио Лав Пајкић излажући руглу необразоване људе окупљене на демонстрацијама опозиције. А огласио се и вечити Филип Давид, само сад за њега немамо места. Други пут.    

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *