Златна полуга сигурније будућности

Последњи је тренутак да Србија прекине с расипничким арчењем и уништавањем вековима стицаног богатства. Злато је само један у низу таквих примера

Сав напредак и развој модерног доба нису успели да потисну једну древну меру богатства – злато. Оно је и данас главна „валута“ те вредности. А свака вест о овом племенитом металу, на чији помен засијају многе очи, заузима главне странице и места у медијима. Ни Србија није изузетак.

СРПСКО ЗЛАТО Мало је познато да је Србија баш по злату у елитном друштву. Ми смо међу четири земље у Европи у којима се копа овај драгоцени метал, и једина на Балкану. На Старом континенту овај племенити метал имају само још Француска, Шведска и Шпанија.
По данашњим званичним подацима, Србија се по количини злата налази на 59. месту у свету, а готово све златне полуге депоноване у Народној банци Србије произведене су у јединој фабрици за производњу злата у Србији, Рударско-топионичарском басену Бор, у коме се годишње произведе око тона злата.
Анализе Светског савета за злато показују да је Србија са 20 тона златних полуга, што чини близу 15 одсто укупних девизних резерви, водећа земља у региону по количинама тог племенитог метала. Следе је Македонија са 6,8 тона златних резерви, Словенија са 3,2 тоне и Босна и Херцеговина, која има три тоне. На последњем месту је Албанија са 1,6 тона злата.

[restrict]

УВЕЋАЊЕ РЕЗЕРВИ Према најновијим информацијама, Србија намерава да резерве злата до краја 2019. повећа на 30 тона, а потом, у наредних годину и по дана, на чак 50 тона.
„Настојаћемо да финансијску стабилност и стабилност Србије увећавамо тако што ћемо мењати структуру девизних резерви, које су на историјски високом нивоу од преко 11,5 милијарди евра“, изјавила је гувернерка Народне банке Србије (НБС) Јоргованка Табаковић.
Иницијатива је дошла од председника Србије Александра Вучића, после његовог разговора с делегацијом Међународног монетарног фонда (ММФ), а са идејом да се Србија обезбеди од потенцијално лоших кретања на финансијским тржиштима.
На основу тренутних података Народне банке Србије, девизне резерве централне банке износе 11 милијарди евра. Србија највише средстава чува у хартијама од вредности (више од шест милијарди евра) и готовини и депозитима у иностранству (више од четири милијарде евра), док је у златним полугама 20 тона, вредних 767 милиона евра. Поређења ради, пре тачно 10 година, девизне резерве НБС биле су вредне 8,1 милијарду евра, од чега се у злату чувало 286 милиона евра.
Од 20,7 тона злата у резервама, НБС 19,7 тона, односно 95 одсто, чува у свом трезору у Србији, док се остатак резерви злата чува у иностранству. Количина злата које је НБС држала у иностранству смањена је од 2001. до 2005. за готово 10 тона, показују подаци централне банке. Од 2005. НБС није продавала злато већ је повећавала учешће злата у девизним резервама куповином злата из домаће производње.
Већина економиста сматра да је злато саставни део структуре девизних резерви и није лоше да га имамо, „поготово у овом периоду када постоји висок ризик на финансијским тржиштима, када се цена хартија од вредности мења и када је каматна стопа ниска и не представља велики мотив за улагање“.
Тренд повећања резерви злата присутан је последњих година у многим светским и европским државама, пре свега као последица несигурности светских валута. То нарочито кореспондира са распламсавањем сукоба на глобалном нивоу између Америке и Кине, као и Америке и Европе, што злато чини традиционалним уточиштем. Тако се и мотив за одлуку НБС о повећању резерви племенитих метала види, између осталог, и у најави Русије и Кине да ће прекомпоновати своје девизне резерве, то јест да ће долар мењати златним резервама.

НАПЛАТА САВЕЗНИЧКЕ ПОМОЋИ Прве југословенске монетарне резерве у злату потичу од злата које је Привилегована народна банка Краљевине Србије стекла оснивањем (2. јула 1884) као приватно акционарско друштво.
У трезорима пре Другог светског рата било је готово 85 тона злата. Уочи самог рата златне резерве се полако склањају из Београда, а први део пребачен је у Енглеску, у мају 1939. године.
С почетком Другог светског рата, када се очекивао напад на Енглеску, одлучено је да се злато хитно пребаци у САД. Непосредно пред бомбардовање Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала преко 41 тоне злата.
После рата САД су процениле да је конфискована имовина њихових грађана у Југославији вредна 17.000.000 долара, а историчар Миодраг Јанковић наводио да је реална сума била између три и пет милиона долара. Американци су захтевали да Југославија то исплати из својих златних резерви које су биле чуване у Федералним резервама. Професор др Милан Бартош је сачинио приговор да је реч о депозиту у нужди, али је приговор одбијен. И тако су наши савезници Американци из југословенског депозита узели себи 15.649,22 килограма.
Судећи према наведеним сумама, Американци су наплатили и све оно што су у виду помоћи (оружје, униформе, храна, возила, авиони…) за време рата испоручили Брозовим партизанима и Михаиловићевим четницима.
Баш као и наши савезници Французи и Енглези, који су после Првог светског рата захтевали да им се сва помоћ плати. Чак и пертле за цокуле које су биле испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта.

46 ТОНА ИЗ БАЗЕЛА Ни новија историја није лишена „златних проневера“ чијем искушењу је, изгледа, тако тешко одолети.
Само пре неку годину случај с нестанком српског злата био је главна медијска тема, у којој су се ређали наслови попут „Где су српске полуге“, „Ко је узео 45 тона српског злата“, „Нестало нам 45 тона злата, не знамо где су“, „Од 46 тона злата, остала једна – како?“
До јавног нагађања о томе где је нестало и ко је „украо толику количину српског злата“, дошло је после изјаве гувернерке Јоргованке Табаковић на представљању Извештаја о инфлацији за август 2016, у Народној банци Србије. Гувернерка је тада изјавила да Народна банка тренутно располаже с 18,3 тоне злата, додавши да се од тога 1,01 тона налази у трезорима Банке за међународна поравнања у Базелу, док је све остало у трезорима НБС-а у Србији.
Том приликом, скоро успут и доста нејасно, рекла је и да мисли да ће се питањем како је од 46 тона злата у Базелу остала само једна тона дуго и озбиљно бавити одговорни и озбиљни људи у Србији.
Златне резерве у Базелу формиране су после 1968, и то куповином на међународном тржишту злата. Када је Савет безбедности УН увео ембарго Србији и Црној Гори 1992. године, око 46 тона чистог злата блокирано је у Банци за међународна поравнања (БИС). Тада су готово целе монетарне резерве у злату Народне банке Југославије блокиране до постизања решења о подели имовине СФРЈ. Након тога злато које је било у власништву Народне банке Југославије подељено је на основу Споразума о сукцесији СФРЈ, који су 29. јуна 2001. потписале све бивше републике сукцесори.
Ту, изгледа, и почиње једна од заврзлама које иначе прате бурну историју српских златних полуга, баш као и државе којој су припадале.
Ослањајући се на тадашњи политички став о континуитету, југословенска делегација је у овим преговорима заступала становиште да су нове државе настале сецесијом од СФРЈ, те да се под имовином не могу сматрати само класична федерална имовина која је постојала у тренутку дезинтеграције земље, већ у деобни биланс улази и део имовине која је настала заједничким финансирањем из савезних пара, укључујући буџет, средства некадашњег фонда за неразвијене, као и објекте за које су гарантовале банке, НБЈ и држава. Није се заборавило ни на „директне и индиректне трошкове отцепљења“, па је тако од Словеније, БиХ и Хрватске на име штете због коришћења југословенских новчаница после отцепљења потраживано 3,5 милијарде марака.
Југословенска страна је одбијала сепаратне споразуме, тврдећи да би конкуренти у том случају сарађивали у подели амбасада, девиза и злата, а после тога их више нико не би натерао за преговарачки сто.
И тако све до петооктобарских промена када је обликовање нове југословенске политике према суседима започето одустајањем од континуитета и отварањем нових преговора о сукцесији. За поделу је предложен кључ ММФ, који је иначе коришћен и при деоби свих спољних дугова, укључујући и Лондонски и Париски клуб поверилаца.
После не баш јасних инвектива Јоргованке Табаковић о базелском злату, тадашњи гувернер НБЈ Млађан Динкић се чудио што се ово питање уопште покретало, када су сви подаци о куповини и продаји државног злата потпуно јавни. Динкић је избегао да објасни како се то одустало од принципа континуитета, што је по свим међународним прописима СРЈ била у односу на СФРЈ, па се и о питању базелског злата, од 46 тона дошло до квоте од 36,52 одсто, или 16,8 тона злата у корист СРЈ.
Ту је и питање зашто је Народна банка Југославије, независно од злата које се водило на рачуну код Банке за међународна поравнања у Базелу, у другој половини 2001. из земље, такође, изнела око пет тона злата ради његове афинаже (дораде), које је након тога продала на међународном тржишту.
Ако се зна да је у периоду од 2000. до 2012. године у Србију из иностранства ушло 30,4 милијарде евра, а да су од тога девизне резерве увећане за 9,8 милијарди евра, неизбежно је питање зашто је распродато злато ако је земља имала толики прилив девиза. Изгледа да судбина новца од тог злата није позната, што је, у ствари, и дигло „прашину“ око српског злата.
Није распетљана ни непознаница око злата које је у заједничку касу унела Краљевина Србија, а које је управо својевремено чак и Динкић помињао. Упркос томе, међутим, после октобарских промена, надлежни су тврдили да у Базелу „нема српског злата са српским жигом“.

ХРВАТСКЕ ПОЛУГЕ Да ли је у овим „златним наративима“ из прошлости и разлог зашто Хрватска данас нема злата? Односно да ли је у питању ирационални страх да га неко може тражити назад или једног дана узети? Лијепој њиховој је наиме 2001. године, после сукцесије југославенског злата, припало 13,12 тона злата у вредности од 15 милиона долара. Хрватска власт је своју одлуку правдала објашњењем да је цена злата нестабилна и да треба искористити тренутну високу цену злата.
И 23 одсто југословенског депозита злата које је Хрватска добила 2004. из француских и швајцарских трезора експресно је продато, да би трансакција била завршена 2005. године, од када Хрватска више нема ни грама злата у државним резервама.
Посебан куриозитет је, иначе, Естонија са својом једном једином златном полугом коју не може да прода због недовољне чистоће злата и велике примесе других метала у њој. Полуга је тешка нешто више од 11 килограма, и ако би се издвојило чисто злато из полуге, вредела би пола милиона евра. Остатак златних резерви ове земље се налази углавном у америчким банкама и износи малених 256 килограма.

ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ АМЕРИКЕ Деценијама су многе земље складиштиле своје златне резерве у Сједињеним Државама. Али ситуација се, изгледа, мења. Прошле године је неколико земаља, укључујући Турску, Немачку и Холандију, повукло своје злато из САД, а и друге државе разматрају исту идеју.
Пре неких десетак година у Сједињеним Државама око 60 земаља имало је своје златне резерве, углавном како би обезбедиле сигурност својих резерви у случају рата и како би повећале ликвидност, јер се највећи златни послови одржавају у Њујоршкој меркантилној размени (НИМЕКС).
Према америчком министарству финансија, САД и даље држе 261 милион унци злата. Међутим, последња ревизија ових резерви извршена је још шездесетих година прошлог века, да би Конгрес касније блокирао све покушаје да се спроведе нова инспекција.
Има оних који претпостављају да Американци користе страно злато за сопствене интересе: изнајмљују га банкама које послују њим у трговини како би контролисали цену племенитог метала.
Талас повлачења почео је 2012. године, када је Венецуела одлучила да повуче из САД свих 160 тона злата вредног девет милијарди долара. У то време председник Уго Чавез је изјавио да је неопходно вратити полуге у Венецуелу како не би постали таоци Вашингтона.
Предвиђање венецуеланског председника остварено је 2018. године: Банка Енглеске одбила је захтев венецуеланског председника Николаса Мадура да се у златним полугама преда 1,2 милијарде долара.
Није само Венецуела пример да се свет све више креће ка неизвесним и несигурним временима. То потврђује и све нервозније понашање „главног чувара“ светског злата – Америке. Није, дакле, згорег своју будућност обезбедити и што већим резервама златних полуга и то у нашим, а не страним трезорима. А где би нам крај био да смо сачували и оно злато што нам је отуђено или покрадено током последњих стотину година… Имамо бар наук, ако је то за неку утеху.

[/restrict]