Почетна / Култура / Замисли бољи свет, замисли Белдокс

Замисли бољи свет, замисли Белдокс

 

Дванаесто издање све популарнијег и значајнијег Међународног фестивала документарног филма донело је пред публику још једну интензивну дозу разноликих призора из живота света садашњег, али и оног из прошлости, који сви заједно чине да се, ако ништа друго, поново сетимо да нисмо сами ни у једној невољи, проблему, као ни у срећним тренуцима у сусретима с природом и другим људима

Дванаесто издање београдског Међународног фестивала документарног филма је за нама. Током година популарни Белдокс је постао много више од места на коме се окупљају ентузијасти привржени овој врсти филмског стваралаштва. У почетку је повремено деловао као скуп љубитеља, породичних и пријатељских обожавалаца аутора него на манифестацију озбиљних професионалаца овог изузетно захтевног, важног и може се рећи утицајног жанра. Заправо, а посебно када је током ове деценије документарни жанр израстао у једино могуће средство за борбу против неправди модерне цивилизације и у суштини једино истински демократско оруђе у ношењу с њима, овај наш фестивал је сваке године све више добијао на значају и самим тим је успео да интернационализује своје постојање. Постао је цењен и довољно значајан да му програм сваке године буде све обимнији и квалитативно богатији. Да ли је у том смислу ово дванаесто његово издање, на коме смо имали прилику да видимо преко сто премијера, и најбоље досад остаје отворено питање, али да је фестивал обиловао веома занимљивим и значајним остварењима из читавог света – то је сигурно.

Портрети људи

Можда је као илустрација горе реченог и то баш у форми дилеме одлука да фестивал отвори сасвим лични домаћи филм, дело Дарка Бајића „Линија живота“, којим је он одао почаст свом оцу, сликару Милошу Бајићу. Превише лично за фестивал? Ипак није, јер је филм покушао да уз сликање портрета једног сликара наслика и портрет врло шкакљивог периода у нашој историји и историји Балкана, у првој половини прошлог века, у чијем су фокусу, наравно, била ратна страдања. И тим је покушајем значајно надградио лични, породични заправо филмски поглед. А још је занимљивији документарац Марије Вукић којим је затворен фестивал, „Електрични оргазам за људе будућности“, с обзиром на то да је њим ем направљен врло занимљив портрет једне од најзначајнијих српских рок група из времена новог таласа, ем је кроз причу о њиховом четрдесетогодишњем опстајању на домаћој музичкој сцени пружено и довољно материјала да се сагледа и шира слика када је реч о музичким оквирима, али и оним друштвеним. У том огранку документарног рада који се бави портретима људи значајно место у програму овогодишњег Белдокса заузимају два филма који су везани за име чувеног и још увек активног америчког режисера Вилијема Фридкина. Први се бави његовом скоро шест деценија дугом каријером, „Фридкин без цензуре“, делом Франческа Зипела, а други је најновије дело самог аутора који је одлучио да се још једном посвети бизарном процесу истеривања ђавола. За разлику од свог чувеног филма из 1970-их „Истеривање ђавола“, који је стекао култни статус у жанру хорора, овај његов филм је још језивији јер је документаристичка, дакле аутентична белешка о истој процедури, само сада стварној, јер у филму „Ђаво и отац Аморт“ посматрамо како стари италијански свештеник истерује ђавола из њиме наводно опседнуте Италијанке из провинције.

фото: print screen

Фокус кроз награде

Сваки фестивал, па и овај, својим признањима поставља у фокус филмове које ваља истаћи. Овогодишњу главну награду у домаћој конкуренцији освојио је врло необичан филм (још необичније у томе је да је та његова тематска и стилска необичност успела да га издвоји изнад свих других што је изненадило и аутора), дело Ивана Марковића „Центар“, који се готово у једној врсти балетске кореографије бави нашим и даље најчувенијим конгресно-концертним центром из наслова. Радници који га одржавају, онако оронулог и посрнулог, запуштеног у свој својој некадашњој важности и величини, то раде неком врстом грациозног, успореног плеса, ритмом којим, може се рећи, време нагриза све нас и све што смо створили. Тај специфични плес чистача којим се замазује корозија времена и привидно зауставља незаустављиво делују меланхолично опојно, посебно за оне који се сећају славних почетака Центра који нас је повео у светлију и модернију садашњост у којој га сада гледамо како лагано умире заједно с великим сновима и надањима у вези с бољим временима које је наговештавао.
Француско-румунски филм „Заузимање места“ Жеремија Граваје проглашен је за најбољи страни документарац овогодишњег Белдокса. У суштини ово је безброј пута обрађивана документарна тема јер се бави данас толико заступљеним породичним драмама насталим због неопходности да се у једном тренутку, без обзира који је непосредни повод, потражи ново место за живот. Овај филм је специфичан једино у својој конкретности јер се бави судбином групе румунских избеглица које су после истеривања из нелегално усељених кућа кренуле у потрагу за новим животом у француским предграђима. Мада, руку на срце, награда је стигла и добрим делом због демонстрације политичке коректности чланова жирија пошто је ово прича са значајним етничким конотацијама. У огранку кратких документарних филмова победио је политички врло шкакљиви хрватски филм „У име Републике Хрватске“, документарна белешка случаја извесног политичког активисте Марка Франишковића који је доспео на суд због својих радикалних политичких ставова. Занимљиво и бизарно, посебно у актуелном политичком амбијенту у Хрватској.
Свакако могло је да буде и другачијих ставова и о наградама и о значају сваког од приказаних филмова чији се број и распршеност по београдским салама скоро изједначио с ФЕСТ-ом. Да ли сте се, рецимо, запањили и потпуно растужили над стањем наше цивилизације гледајући ужасне призоре депоније у Гани („Добро дошли у Содому“), потресли обуком младића у украјинској армији („Дечак рата“) или вас је можда ганула судбина сиријских избеглица које се сећају кроз шта су пролазе док се нису домогли Берлина („Деца пролећа“), са сетним осећањима посматрали запис о чувеном тениском дуелу од пре 35 година између Џона Макенроа и Ивана Лендла („Џон Макенро: у царству савршенства“), били истински забезекнути животом у чељустима мафије на напуљским улицама („Камора“), одушевљени начином на који је приказан живот два чилеанска улична пса („Лос Рејес“) или се запањили гледајући како у пракси функционише правосудни систем у Белгији („Нека ми је бог у помоћи“), односно одушевили погледом на све ове и многе друге сегменте наше и даље несавршене стварности из увек мирног, неутралног и неодољивог космоса („Преглед“)… И ово издање Белдокса је већ самим тим што је понудило бројне опције да се наша цивилизација у актуелним и минулим годинама сагледа из ваше личне перспективе, у миру неке од сала у којима су одржаване пројекције, обавило своју функцију. Ни на једном другом месту, осим током неколико дана док траје Белдокс, то није могуће, бар не у тако интензивном и богатом садржају. Отуд речи директора фестивала Младена Вушуровића у овом контексту звуче сасвим прикладно: „Зато приђи“, поручује он, „истражуј, промишљај како да будемо људи, како да чинимо добро, како да се мењамо набоље и зашто смо овде. Замисли се над овим животним причама и замисли бољи свет за све нас. Замисли Белдокс и себе.“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *