Загрљај владике Теодосија

Шта смо о будућности српске борбе за наше Косово и Метохију сазнали после разговора чланова Светог архијерејског сабора Српске православне цркве с председником Србије Александром Вучићем

Да је ово време у коме живимо иоле нормално, сусрет двојице политичких вођа Срба с обе стране Дрине, председника Србије Александра Вучића и председавајућег Председништва Босне и Херцеговине Милорада Додика, са члановима Светог архијерејског сабора Српске православне цркве с њеним патријархом Иринејом на челу, једино би могао да буде схваћен као демонстративни исказ јединства политичких и духовних предводника нашег народа у заједничкој борби за Косово и Метохију. Ово на потпуни ужас свих који у нашем нејединству виде своју наду, наду да ће нам ипак учинити оно што не желимо већ и зато што од тога не бисмо могли да се опоравимо.

Али време у коме нам је дато да живимо није сасвим нормално. Па зато и ми и они, после састанка у згради Патријаршије у Београду, имамо разлога и за наду и за стрепњу, с тим што је наша стрепња пре свега изазвана улогом који је у питању, он пак не може да буде већи, а њихова већ и чином који је у Патријаршији уприличен овог понедељка, јер би из њега могло да се изроди оно наше јединство које нам прижељкују таман колико и о(п)станак Косова и Метохије у саставу Републике Србије.
[restrict]

НАЦИОНАЛНИ КОНВЕНТИ Самој чињеници да је организован сусрет државног и духовног вођства Срба, елем, нема се шта приговорити; уосталом, има ли ичега природнијег него да о кључном националном и државном питању седну и поразговарају они који су за то и најпозванији? Једни зато што их је народ за то изабрао, а други зато што нам је црква старија од државе и уз то је и проистекла из народа као и сама држава.

Па ни другосрбијанци, да су принципијелни као што наравно нису, не би овом сусрету смели ништа да приговоре. Јер Србија је секуларна држава а црква је, кажу, само невладина организација, те ако је већ тако, а како и неке друге невладине организације учествују у управљању државом кроз Национални конвент о Европској унији, зашто би се ово право ускраћивало цркви? Тим пре што Српска православна црква у српском народу, ипак, има нешто дубље утемељење него што га има споменути Национални конвент о Европској унији…

СЕНКА СУМЊЕ Али да не околишамо јер смо ионако сви сасвим свесни шта је заправо посреди – национално, политичко-духовно јединство у вези с јединим питањем око кога не смемо да будемо нејединствени, и основе на којима је то јединство постигнуто.

Хајдемо, најпре, о тој основи, јер ту, у изјави коју је после састанка медијима дао председник Србије Александар Вучић, има извесних сенки које обеспокојавају све који и иначе нису баш спокојни због чињенице да нам актуелна власт – из тактичких разлога или зато што има озбиљнијих разлога да крије – никада није јасно саопштила где су тачно црвене линије прижељкиваног компромиса с косметским Албанцима и њиховим инспираторима иза којих не можемо и нећемо да идемо, све иако су оне, те црвене линије, недвосмислено већ повучене и у Уставу Србије и у Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

Шта нам је, дакле, поручио Александар Вучић када је рекао „али неко мора да донесе и не тако лаке овоземаљске одлуке. Један од владика је рекао: ’Шта год да урадиш, Вучићу, бићеш свима крив’“? И када је рекао да је „важно да разумемо наше различитости“? И: „Упозоравао сам и на то да некада нисмо били у сагласју са реалношћу и да нас је то скупо коштало.“ И поврх тога: „Нисам од оних који ће да кажу да СПЦ нема право на своје мишљење. Оно не мора да буде увек исто као став државе.“

Ова шифрована порука Александра Вучића – шифрована утолико што он није објаснио на шта конкретно мисли када каже да ставови државе и цркве не морају да буду исти, а можда и није мислио ни на шта конкретно – изазива забринутост зато што је, када је о Косову и Метохији реч, став наше цркве одређен тачно онолико колико и не може да буде нимало другачији.

Изразио га је поново прошлог месеца, приликом обиласка наше јужне покрајине, патријарх Иринеј: „Оно што чујемо о некој подели, о неком компромису, то српски народ никада неће моћи да прихвати, а поготову српски народ на Косову и Метохији. Оно што би било најгоре, најпогубније, да се ми одрекнемо Косова, да га некоме поклонимо – паметан човек не поклања никоме свој дом, своју кућу, а ово је кућа српског народа.“ Штавише: „Данас се овде спомиње, полазе од неких људи, како Косово треба или поделити, или неким компромисом решити, или, на крају, има и таквих, нажалост, који кажу да Косово треба да скинемо као неки јарам с леђа. То не говоре паметни људи, то не говоре Срби, то говоре они који само носе име српско а далеко су од свега онога што је српско… Истина је да оно што се да и поклони, то је за сва времена изгубљено. Окупација не траје вечно, нађе се друго решење. То је став цркве наше, не одступамо, ту смо са вама. На сваки могући начин, допуштеним средствима, борићемо се и убеђивати оне који тако лако и штедро деле и дарују другима оно што није њихово, да промене мишљење…“

РЕАКЦИЈА САБОРА Може ли став државе, то јест државних руководилаца који су своју заклетву поднели над Уставом Србије, да буде другачији од овога што је рекао патријарх Иринеј? Шта је заправо Александар Вучић хтео да нам каже оним речима које смо цитирали? И шта је – а то је заправо и најбитније – у погледу својих намера на Косову и Метохији иза затворених врата он открио поглаварима Српске православне цркве?

На ова питања може се одговорити и контрапитањем – шта је, уопште, Вучић желео да постигне овим састанком с архијерејима српске цркве? Да их наговори да промене став или да га, макар, својим ставовима не ометају? Или им је, насупрот томе, свима став идентичан, а састанак је организован баш да би се то разјаснило, и да због неразумевања, или недовољног разумевања, не би долазило до јавног несагласја између представника цркве и државе?

С тим у вези, у сећање призивамо јавни сукоб владике рашко-призренског Теодосија и председника Вучића из јула прошле године, када је епископ изразио дубоку забринутост „због све чешћих, политички и морално неодговорних изјава политичара са обе стране који говоре о ’коначном решењу’ у контексту ’територијалне поделе’ и ’разграничења Срба и Албанаца’“, а председник му на то одговорио „не разумем ту ’логику’ да је боље да немамо ништа него да добијемо нешто“.

Да би се након окончања овонедељног састанка, пренеле су „Вечерње новости“, „шеф државе и владика Теодосије – изгрлили пред свима“.

А симболички значај овог геста додатно појачава оцена патријарха српског Иринеја да се „председник јуначки бори и за Србију и за Косово и за све што је везано за српско име. Не сумњамо у његове добре намере и труд. То није само мој лични став већ и став Сабора наше цркве“.

У ове речи патријарха српског не смемо да сумњамо зато што он, својим избором животног позива, има још мање права од осталих људи да изговори неистину. Те је ово, то сазнање да патријарх и Сабор СПЦ верују у председникове добре намере, у овом тренутку можда најбоља гаранција да Косово и Метохију нећемо изгубити. Јер „ти, Хашиме, зависиш од нас“, поручио је – савршено тачно, иначе – председник Вучић свом приштинском колеги Тачију, и тиме и сам признао да без Косова и Метохије можемо да останемо једино ако га се сами одрекнемо. А такав сценарио подразумева одсуство било каквих добрих намера и јуначке борбе.      

[/restrict]

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog.r.j.

    ŠTA smo o budućnosti naše borbe za KiM saznali nakon razgovora Svetog arhujerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve sa predsednikom Aleksandrom Vučićem? Ništa konkretno, tajni razgovori, Vučićevo šablonsko političko tumačenje da se zamajava narod da od drvo ne vidi šumu, da od njegovog “nepriznavanja nezavisnosto Kosova” ne vidi izdaju i predaju teritorije KiM. Ista Vučićeva mantra-taktika kao i sa Briselskim sporazumom kojeg do danas nije dostavio Narodnoj skupštini na debatu i referendum.

    OPTIMIZAM da se zaustavi izdaja i predaja KiM postoji u izvesnoj meri saopštenjem Svetog arhijerejskog sabora da se “ne sme priznati” nezavisnost srpske svete i vekovne teritorije KiM. Ali je pitanje kako može da se zaustavi Briselski sporazum koji daje Kosovu sve teritorijalne atribute Albanske muslimanske države, koji je pred svršen čin (pregovarač i potpisnik Vučić, Dačić…)?
    KONTRADIKTORNOST je Vučićevo nepriznavaje nezsvisnosti od Briselskog sporazuma koji odredjuje STATUS Kosovu: Ako Vučić NE PRIZNAJE – ZAŠTO PREDAJE teritoriju KiM? Takodje,
    UNUTRAŠNJI DIJALOG (da se odgovornost za Vučićevu politiku predaje KiM prebaci na srpski narod)- kojim je od prošle godine Vučić pozvao srpski narod na izjašnjavanje o KiM – je kontradiktorno Briselsko sporazumu PRED SVRŠEN ČIN – kada su Kosovu dati svi atributi države, i kada neće imati nikakvog efekta. Zato Amerika, EU i Kosovo dans kažu da je Briselski sporazum završena priča i da se o statusi neće razgovarati, nego samo o priznavanju i potpisivanju sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma da Kosovo udje u UN(!).

    SEDNICA O KIM (na kojoj će prisustvovati cela vlada Srbije sa Vučićeem na čelu) – koja je zakazana u skupštini naredne nedelje – je zadnji momenat da Srpski narod konačno sazna zašto je BRISELSKI SPORAZUM šest godina sakrivan od srpskog naroda – i kakav status je Kosovo dobilo tim sporazumom – analiza kompletnog teksta sporazuma: 15 odredbi. I zašto se celo Kosovo predaje-poklanja Šiptarskim-Albanskim muslimanima??? Nastavak…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *