Велика прича о српској модерној поезији

Четврт века једне едиције: „Поетичка истраживања“

Пре двадесет пет година, на једном малом научном скупу у Горњем Милановцу, група академских проучавалаца и тумача књижевности окупила се над загонетком Седам лирских кругова Момчила Настасијевића. Четврт века касније испоставиће се да је то био први у низу зборника већ незаобилазне едиције „Поетичка истраживања“ Института за књижевност и уметност у Београду

За ових двадесет пет година, у оквиру едиције која сустопице прати пројекат Института „Смена поетичких парадигми у српској књижевности ХХ века: национални и европски контекст“, објављено је исто толико зборника о различитим песницима.
Сваки од њих припада оним песничким фигурама које су снажно обележиле српску књижевност у столећу за нама. Неки од њих су деценијама део књижевне историје, неки су и даље наши савременици, али заједно чине велику причу о непрекидном продуктивном дијалогу песништва с националном и европском традицијом, а који је у српској култури неретко прекорачивао границе књижевности. Зборницима, засад (у припреми је још научних скупова), обухваћена је поетика (по редоследу објављивања): Момчила Настасијевића, Бранка Миљковића, Васка Попе, Растка Петровића, Владислава Петковића Диса, Симе Пандуровића, Милана Ракића, Ивана В. Лалића, Јована Дучића, Јована Христића, Стевана Раичковића, Миодрага Павловића, Љубомира Симовића, Матије Бећковића, Оскара Давича, Милована Данојлића, Милана Дединца, Алека Вукадиновића, Рајка Петрова Нога, Станислава Винавера, Милосава Тешића, Борислава Радовића, Алексе Шантића, Милутина Бојића и Десанке Максимовић.
Овај низ песничких имена био би књижевноисторијски непотпун када би био затворен. Међутим, едиција „Поетичка истраживања“, као и научни пројекат који она прати, показује виталност ретку за наше књижевне прилике. Све ове године пројекат су водила три „научна радника“. Први је пројектом и уређивањем зборника руководио идејни творац ове престижне едиције Новица Петковић. У том контексту, његови прекретни радови о Дису, Настасијевићу, Попи и другим нашим модерним песницима послужили су као полазна основа за даља проучавања. Несклон затварању у један начин читања и интерпретирања, Петковић је отворио врата и за приступе који нису били слични или сродни његовом. Отуда, већ од самог почетка ове зборнике прати мултиперспективизам. То умножавање и прожимање погледа знатно је проширено за време док је пројектом руководио Јован Делић, после Петковићевог упокојења 2007. године. Коначно, од 2016. године Светлана Шеатовић води овај пројекат већ уходаним и поузданим путевима, чије одржавање, међутим, не зависи увек и само од жеље и воље Института за књижевност и уметност и књижевних историчара.
Три руководиоца пројекта истовремено представљају и три важне академске институције које су највише допринеле његовом развоју. На првом месту то је Институт за књижевност и уметност, где је Новица Петковић дошао после деценија проведених у Сарајеву, услед вртлога политичких притисака који су пратили његов рад у престоници „најјугословенскије“ југословенске републике. Затим, ту је Филолошки факултет Универзитета у Београду, где је Петковић држао предмет Српска књижевност 20. века, на којем га је, као и на челу пројекта, наследио Јован Делић. Уз ове две институције, у раду на едицијама највише је учествовао Учитељски факултет Универзитета у Београду.
Међутим, како је настајање едиције и њен развој пратила перманентна криза српске државности и културе, њена обимност изискивала је укључивање што више сарадника. Поред три наведене институције, немали број библиотека, књижевних друштава, манифестација и издавача саучествовао је у овом готово енциклопедијском подухвату. На тај начин, велика прича о српској модерној поезији раширила се и по просторном и по временском плану. На просторном, обухватила је бројне градове у којима су се научни скупови одржавали, док на временском није обухватила неколико песничких нараштаја и минимум три генерације тумача. Међу корицама ових зборника сабрано је 536 различитих радова из пера 125 аутора. Овај податак указује и на једну ретку појаву у нас: да се млађима даје прилика да покажу свој таленат и компетенције чак и пре него што су оне институционално препознате или валоризоване.
Многобројност аутора, међутим, не гарантује да су сви ти радови подједнако важни. Као и свагда када је у питању писана реч, тек ће време показати реалне домете свих људи окупљених, у мањој или већој мери, око едиције „Поетичка истраживања“ и пројекта Института за књижевност и уметност. Остаће свакако упамћено да су покушали више него што су прилике дозвољавале, и да су неретко више и остваривали, црпећи мотивацију из дубоке ризнице уметничких и књижевних вредности српске поезије 20. века, као највреднијег израза наше националне културе.