Велика победа малих над великима

Кан 2019

Неке историјске неправде су исправљене и неколико је нових, историјских, страница исписао овогодишњи Кански фестивал, мада је и даље доста важног остало „по старом“: и ово издање настојало је да представља спој неспојивог, вашарског, кичерајског, ласцивног и оног озбиљног, професионалног, али најпре ангажованог у свим могућим правцима помодног и из одговарајућих центара моћи диригованог поштовања политичке коректности

Неколико повратника међу великанима филмске индустрије на Кроазету и покоје омажирање великанима седме уметности, уз један лагани зомби лајтмотив који се провлачи кроз програм овогодишњег издања најчувенијег филмског фестивала на свету, чине први утисак 72. Канског фестивала. О, да, наравно, и изазовне и оне остале, дегутантне али „шокантне“, у сваком случају подразумевајуће бесмислено скупоцене, хаљине којекаквих лепотица које су дефиловале црвеним тепихом током читавог фестивала. Део медијске пратње овог фестивала који се искључиво бави оваквим призорима имао је пуне руке посла, а појава ретко присутне у јавности Изабел Ађани на једном од тих дефилеа била је посебно атрактивна тематска целина овогодишњег фестивала. Отмена позно средовечна лепота Монике Белучи, опет је, разуме се, засенила све. Обе ове даме у годинама представиле су своје нове филмове за разлику од бројних других које су поносно представљале себе допуњујући вашарски део ове манифестације.
Појава добро у године зашлог америчког синеасте Џима Џармуша и то не само у главном програму већ и као аутора филма који има част да отвори фестивал, а посебно ако се узме у обзир с каквим је делом дошао сада у Кан, делује прилично изненађујуће. Додуше, имајући у виду да је Џармуш присутан у канском програму током читаве каријере, са сваким својим филмом, и углавном је био међу номинованим за награде (неке је и освојио, за најбољи кратки филм, као и велику награду жирија), онда ова почаст делује мање чудно. Ипак, зомби филм отвара фестивал!? Џармуш се у свом новом остварењу „Мртви не умиру“ окренуо свеприсутном филмско-телевизијском огранку хорора у коме је зомби пошаст позорница збивања. Мађутим, пошто је реч о овом аутору, то подразумева драстично другачији угао посматрања на ствари, па и на зомби апокалипсу. Џармуш је (са своја два омиљена глумца Билом Марејем и Адамом Драјвером) покушао да уобичајену драматургију зомби филмова (бесна јурњава мртвих за живима) надгради неким политичким ставовима који зомби апокалипсу постављају као метафору у односу на савремено западну цивилизацију, па и као неку врсту духовито-језивог упозорења на ширем плану (свет у коме се светлост појављује и нестаје у различитим размацима од уобичајених, а Месец је стално, опомињуће и узнемирујуће присутан). Утисак, међутим, бар судећи по првим реакцијама и публике и критике, није баш био позитиван.

Тарантинов холивудски циркус

Врло је необично да нови филм Квентина Тарантина „Било једном у Холивуду“, са спектакуларном екипом, о коме се причало годинама јер је прилично дуго био у продукцији, није добио то почасно, отварајуће место, односно да и на све друге начине није био белег овог фестивала. Огромна продукција и суперзвезде у првом плану, укључујући и име аутора, морали су да буду апсолутни центар пажње овогодишњег Кана. Ипак, Тарантиново, занимљиво као и у Џармушевом случају, интересовање за тему коју су последњих година обрађивали толики аутори да су је претворили у неку врсту поджанра (овде није реч о зомбијима већ о чувеном холивудском убици Чарлсу Менсону, о коме су само у скорије време снимљене две ТВ серије и неколико филмова) било је довољно за подршку најкомерцијалнијег дела „уметничког Холивуда“, па је појава булументе везане за овај филм (са Бредом Питом и Леонардом Дикапријем на челу) учинила да се добар део пажње снажно задржи на овом делу. Он, додуше, само позадински користи филмичну фаму Менсона, јер се, на петпарачко-тарантиновском нивоу, бави широм сликом тог хипи периода Холивуда кроз фокус главних јунака које тумаче поменуте суперзвезде, двојице глумаца у потрази за послом и славом у Холивуду 1969. године.
Овогодишњи Кан је имао и свој најдирљивији тренутак када се уручивала почасна Златна палма легенди француског и светског филма Алену Делону. Свој омаж је добио и славни амерички режисер хорор филмова Џон Карпентер, као и Силвестер (и даље Роки) Сталоне. Ипак, појава Делона, глумца који је током читаве каријере углавном био антагонистички настројен према овом фестивалу на коме, занимљиво, никада није добио награду, сада је коначно утешен признањем које му је стално измицало, и тако верификован за сва времена као великан француског филма. Отуд и његово присуство иако је у годинама које се јавно нерадо приказују. Није, наравно, ни оваква на сваки начин заслужена част могла да прође без квазиполитичких испада, који по ко зна који пут доказују да је овај свет постао бесмисленом политиком изопачено место. Увек дежурни заштитници нових вредности су, наиме, изразили своје негодовање што је Кански фестивал одлучио да на овај начин препозна значај славног глумца јер је реч о човеку који се усудио да каже да је хомосексуалност неприродна! Какав свет када неколико речи може да поништи преко пола века дугу каријеру која је обележила француски филм!
Али сва је срећа да су хомосексуалци имали своје радости на другој страни. Уз мноштво филмова који су се директно или индиректно бавили „њиховом ствари“ и њима одговарајућим темама и призорима, појава свакако најчувенијих међу њима у Кану је била повод за свеопшту егзалтацију и евровизијски геј вашар. Кан је у свом програму имао нови филм најчувенијег шпанског припадника ове популације, својеврсног геј револуционара Педра Алмодовара, „Бол и слава“, у коме је обновио давнашњу сарадњу са Антониом Бандерасом и Пенелопе Круз. Мада, ново дело чувеног аутора је далеко озбиљније и значајније од онога што би се од њега очекивало у поменутом смислу. Овај Алмодоваров најличнији филм досад заправо је одјек његових животних преиспитивања у позној средовечности, потпуно отворен и искрен, и запањујуће озбиљан, животан и потресан. Посебно за оне који у тим годинама и сами препознају притисак погрешних одлука, пропуштених животних прилика и у складу с тим неиздржљивог сукоба прошлости са садашњошћу. Уместо, међутим, препознавања снаге у искреном и важном исповедању ауторовом, овај је филм добио само награду за главну улогу Бандерасу. Друга геј икона Елтон Џон је добио свој биографски филм о његовим годинама пробоја до светских музичких врхова, „Рокетмен“. Није потребно помињати како је изгледао његов долазак у Кан.

Историјске и мање историјске награде

Можда се најбоље може рећи да је „изненађујуће очекивано“ без икаквих признања остао Тарантинов превише холивудски, превише гламурозни, превише препотентни и тематски потпуно безначајни гореспомињани спектакл ега оно мало преосталих истинских холивудских звезда које се појављују у том филму. Довољно је што је и био у главном такмичарском програму. А главну награду је, уместо остварења Алмодовара, Тарантина, Теренса Малика, Кена Лоуча или Џармуша, поменимо оне најчувеније који су се такмичили за неко од канских признања, добила врло условно речено породична драма „Паразит“ јужнокорејског аутора Бонг Џун-хоа, познатог по филмовима које је радио и у Холивуду. Ипак, овај његов рад у домаћој продукцији му је донео Златну палму, а тако и прво канско признање које је допало неком корејском аутору. Историја је дакле исписана за овог синеасту и његову земљу, а да ли заслужено, или тек још једном политички коректно, остаје као тема за неке друге расправе. Овакве приче Кан обожава, оне у којима мали побеђују највеће, па је Бонгов тријумф наставак дугогодишње праксе канских жирија којој нису подлегли на овогодишњи чланови жирија којим је председавао чувени мексички синеаста Алехандро Ињариту. Најбоља женска улога је препозната у раду британске глумице Емили Бичам остварен у филму „Мали Џо“. Белгијско-француска браћа Жан-Пјер и Лик Дарден добили су признање у категорији најбоље режије за филм „Млади Ахмед“, Францускиња Селин Скјаме је добила признање за најбољи сценарио, написан за њен филм „Портрет девојке на ватри“, а Гран-при је освојила француско-сенегалска режисерка Мати Диоп за филм „Атлантикс“, чиме је овогодишњи фестивал добио још једно историјско поглавље пошто је Диопова прва црнопута режисерка која је учествовала у такмичарском програму, а камоли освојила награду.
Дакле, и по награђенима и номинованима, а и по неком грубом заједничком садржаоцу којим би се могао описати општи утисак када је реч о осталим програмским сегментима, овогодишње је издање Канског фестивала настојало да представља спој неспојивог – вашарског, кичерајског, ласцивног и оног озбиљног, професионалног, али најпре ангажованог у свим могућим правцима помодног и из одговарајућих центара моћи диригованог поштовања политичке коректности. Све горуће теме модерног света су биле заступљене у филмовима главног програма, а још више у осталим програмским целинама. Кански фестивал јесте пружио актуелну слику света и то у свим нијансама, мада, чини се, као и увек, најпре у оним хедонистичким, забавним, па и вашарским. И даље је далеко значајније и од медија праћеније збивање на црвеном тепиху од било које филмске теме, што је ове године било још приметније и то највише захваљујући холивудском циркусу који је са собом довукао Тарантино.