Уручене награде “Печат времена” за 2018. годину (ВИДЕО + ФОТО)

На свечаности у Југословенској кинотеци у Београду

Печатово годишње признање за стваралаштво, награде Печат времена за науку и друштвену теорију и Печат времена за књижевност, лауреатима је уручено прошле недеље, 12. маја, на Дан Св. Василија Острошког, на свечаности приређеној у Југословенској кинотеци у Београду. Овогодишњи добитници ове престижне награде (за дела објављена у 2018) јесу Гојко Ђого, за збирку песама Клупко („Православна реч“, Нови Сад), Живадин Јовановић за дело 1244 – кључ мира у Европи, (Београдски форум за свет равноправних и СКЗ, Београд) и Владо Стругар за књигу Југословенски 1. децембар 1918. године (Завод за уџбенике, Београд).

Да награда за књижевност ове године припадне Гојку Ђогу одлучио је једногласно жири у саставу: Љиљана Богдановић, Верољуб Вукашиновић, др Владимир Димитријевић, Никола Маринковић и председник жирија проф. др Јован Попов, док је одлуку о наградама из области науке и друштвене теорије донео жири у саставу: др Радован Радиновић (председник), др Немања Поповић, Љубомир Кљакић, мр Драгомир Анђелковић и Милорад Вучелић.

У име добитника Влада Стругара награду је примила његова кћерка Данка Певац, а овом приликом прочитано је и писмо лауреата Стругара који је због болести био спречен да присуствује свечаности.

„Благодарим редакцији Печата и жирију што својим избором доприносе да стогодишњица стварања прве југословенске државе још неко време остане у видном пољу свеколике јавности“, стоји, између осталог, у писму награђеног академика Стругара, по чијим речима су поменуту државу, „и прву и другу, стварали и водили најбољи умови, а поткопавали и докрајчили – најгори“.

Овој изузетној свечаности присуствовале су бројне еминентне личности из културног, политичког и јавног живота земље. Међу њима су били и епископ бачки Иринеј Буловић, министар за иновације и технолошки развој Ненад Поповић, амбасадор Русије у Београду Његова екселенција Александар Чепурин, академици Матија Бећковић, Василије Крестић, Љубиша Ракић, Часлав Оцић, затим проф. др Дарко Танасковић, проф. др Мило Ломпар, председник Матице српске Драган Станић, државни секретар за културу Александар Гајовић… Између осталих уметника и еминентних српских пера на свечаности су били и Милован Витезовић, Радован Бели Марковић, Александар Петров, Никола Маловић. Гости су били и адвокат Зденко Томановић, бизнисмени Милан Беко и Војин Лазаревић, фудбалски радници Жарко Зечевић и Душан Савић и многи други.

У наставку објављујемо излагања председника два жирија – др Радована Радиновића и др Јована Попова – посвећена награђеним делима и њиховим ауторима, као и поздравну реч Милорада Вучелића, оснивача Награде Печат времена, и оснивача и власника листа Печат.

У наредном броју Печата објавићемо беседе лауреата Печата времена, а у овом имате прилике да видите и фото-белешке Печатових репортера које сведоче о ведром расположењу и атмосфери забележеној на овом догађају.

МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ

АМБЛЕМ ДУХОВНЕ СИТУАЦИЈЕ НАШЕГ ДОБА

Печат времена постао је препознатљиви амблем и знамење идејног круга у којем се разумевање и вредновање стварности свесно смешта у оквире националне духовности, у оквире мисаоних матрица уобичајено називаних српским културним, етичким и духовним обрасцем.

Из године у годину углед награде увећаван је одговорним и доследним истрајавањем у намери да се овим признањем у књижевној и уопште културној, теоријској и научној продукцији издвоје и афирмишу стваралачки гласови чије вибрације снажно одјекују у простору националног саморазумевања и идентитетског успостављања. Помињући национално и идентитетско, разуме се да не циљам на некакву програмирану ограниченост, ускогрудост и затвореност. Напротив. Овде је реч о вредновању које у јавној свести, и на укупној културној и друштвеној сцени гради и подстиче наше мисаоно и идентитетско утемељење као иманентан, припадајући део европског и ширег културног простора, али уз јасно и наглашено дозивање и наслањање на духовне матрице и богато наслеђе српске културе.

Када је на крају прве деценије овог века зачета идеја о оснивању Награде Печат времена, уочили смо да српској култури недостају признања која би славила ауторе и дела репрезентативна и стварана у духу поменутих принципа. Сада, осврнувши се на минуле године, спокојно можемо да кажемо – књиге награђене Печатом времена јесу парадигматична сведочанства духовне ситуације нашег доба као што и њихови творци јесу друштво које чини елиту српског књижевног и теоријског стваралаштва.

Није тајна да живимо у времену у којем је на делу бескомпромисни идеолошки сукоб, као и сложени и последично опасни сукоб култура. Тај планетарни феномен деценијама се прелива и траје и у нашем културном и животном простору где су се поменуте идејне и концептуалне битке у прошлим деценијама разбуктале, понекад бивајући прикривене, а често отворене и бруталне. Признања у култури јесу део ове ситуације, а могу да кажем и да смо усредсређеним одлучивањем и промишљањем при избору добитника Печата времена показали да у том рату нисмо неутрални, тачније да смо строго изабрали страну на којој ћемо војевати. На тој страни око идејне и појмовне оријентације нема нејасноћа, парадоксалних и нихилистичких обрта у разумевању појмова, колебања око идентитетских вредности, око значења и симбола.

Један од добитника Печата времена рече: „Не постоје интелектуалци и ствараоци само зато да би нешто знали него постоје да би у оним тренуцима када је бити ил’ не бити за националну културу – нешто били.“ Чини нам се да је овај исказ срећно уобличена порука која би уз друге важне принципе могла да буде и мото наше награде. Да не околишимо, већ да искажемо уверење за које верујем да нам је свима заједничко: за нас, за наше национално биће и културу час искушења није тек куцнуо, бити ил’ не бити је и у овом веку наша дуга искушеничка мука и судбина. С тим убеђењем, парафразирамо и наведену поруку о смислу интелектуалног и уопште стваралачког ангажмана: У времену националних искушења, писци, уметници, ствараоци и научници не постоје само да би служили свом дару и својим духовним моћима и имагинацији! Верујемо и тврдимо – они постоје и да би својој заједници, свом народу били светло и снага, лучоноше смисла и знања, отпор безнађу и празнини. Уверени смо да су наши овогодишњи добитници, као што су то уосталом без разлике бивали и сви досадашњи, немалим делом своје осведочене стваралачке снаге свесно служили и служе управо оваквом циљу.               

Поздравна реч на уручењу награда ПЕЧАТ ВРЕМЕНA

ЈОВАН ПОПОВ

ПЕЧАТ НА ВРЕМЕ

Обично ове говоре почињем освртом на књиге које је жири уврстио у шири, а нарочито на оне које су ушле у ужи избор. Ове године направићу изузетак. Нека ми не замере Весна Капор и Милисав Савић, а ни Слободан Владушић, Вуле Журић и Драган Хамовић, али осећам потребу да сву пажњу одмах усмерим на добитника. Зашто? Зато што жири никада у последњих пет година, од како сам на његовом челу, није брже и лакше донео одлуку. Jеднодушност је дискусију учинила излишном. Изгледа да није Гојко Ђого дочекао „Печатову“ награду него је награда дочекала њега.

Много је песника који се у савремено доба користе уличним жаргоном. Мало је оних који могу да се похвале да су својим песништвом тај жаргон обогатили. Колико нас зна да сваки пут када употребимо израз „туга пингвина“ цитирамо Ђога и наслов његове дебитантске збирке из давне 1967. године? Још тада, он је себе одредио као ироничног потомка Бодлера и његових симболистичких настављача. У том часу већ увелико није било Бранка Миљковића, трагичне перјанице српског неосимболизма, тек шест година старијег од нашег лауреата. Многи су се с разлогом њиме надахњивали, Ђого такође, али је за њега посебно инспиративна била једна песма из Миљковићеве заоставштине коју су други радије потискивали у сећању, она ода вољеном председнику, која је почињала стихом „Када говори као да звезде падају“. Као његов обрнути ехо може се читати песма Велики врач из легендарних Вунених времена, која почиње стихом „Његове речи иду четвороношке“. А у песми Светилиште оца Црнбога постоји и оваква строфа:

Наш светац никад неће умрети,
године му уназад бројимо,
млађи је него лане
и нове зубе има, очњаке.

И ово је била реплика на Миљковићеве стихове у којима се, погледом утопијског оптимизма, ера Титове владавине самеравала мерилима Хераклитове филозофије и Ајнштајнове теорије. Ђого је на то време гледао другим погледом. У песми Овидије у Томима, близанки по наслову са песмом румунског мајстора Марина Сорескуа, његовог и Миљковићевог, затичемо стихове:

Ко је живео у своје време
славио је његов рођендан,
ти нису живео у своје време
– чекао си његов крај.

Тако је твоје време заувек прошло.
Јер, то је било његово време,
и боље би било да ниси ни живео
него што си живео у његово време.

Примећујемо овде форму библијског паралелизма, често присутну и у поезији Матије Бећковића. Али била је то година 1981, прва после вођине смрти, и будни партијски критичари мање су се занимали за формалне него за садржинске аспекте Вунених времена, а симболе су доследно узимали за алегорије. Ђого им, додуше, у томе није одмагао. Док су, са свих страна, из дана у дан, објављивали: „И после Тита – Тито!“, бандоглави поета јавно је, у песми Звер над зверовима, посумњао у бесмртност:

А сад мртав лежи
и шапе му лижу безумне животиње,
њушци својој стока не верује:
није умро већ се ућутао?

И шта је преостало властима, очински благонаклоним, до да песника упозоре на заблуделост. Старији међу нама још памте и судски процес, и протесте и апеле, и песниково утамничење. Млађи о томе могу да сазнају из књиге објављених докумената. Тешко је веровати, данас, када се уместо за издају суди за херојство, да се, релативно недавно, песнику судило због речи. Али тако је било. И биће опет, само у незнатно измењеним околностима. Против једног члана овог жирија – нека и то буде поменуто – управо се води судски поступак због политичке некоректности. Време је, рекао би Шекспир, поново „искочило из зглоба“.

Срећом по Гојка Ђога, неколико година после Тита скончала је и његова епоха. Две деценије касније, у освит једног новог „сјајног мрака“ – позајмљујем овде оксиморон од Рајка Петрова Нога – објавио је збирку Црно руно (2002), у којој евоцира искуства из суднице и тамнице, поручујући у Епистоли Вуку Караџићу:

Уместо твоје поуке,
обавештавам унуке:
Ја сам писао
као што сам мислио
а ви немојте читати
као што је написано.

Ипак, песник не пропушта да настави да испреда вуну ламента над својим временом:

Ако ишта прослави овај век,
прославиће га логори и тамнице.
То су наше свете задужбине.
Само у једној кланици
петнаест хиљада овчица клано је за дан.
А гозба је трајала годинама.
(Лек од заборава)

Нека ми присутни не замере на овом успореном примицању збирци којој данас одајемо признање. Јер Клупко је трећи и завршни део „вунене трилогије“, започете Вуненим временима, а настављене Црним руном, и само јединственим читањем постиже се потпун доживљај. Податак да је овај триптих настајао безмало четири деценије недвосмислено показује да је реч о ауторовом животном делу. Као његово финале, дошло је Клупко, зналачки осмишљено и компоновано. Као увод, с разлогом је издвојена Задушница минулом веку, која кроз алузију на песму злосрећног сабрата Осипа Мандељштама још једном оцртава песимистичку визију доба што нас је све задесило:

Око мене дубоки мук,
земљу мрки завио гуњ,
мучи јеја и ћути ћук,
све тоне у бару и муљ.
……………………………

Веку звери у понору
не шкргући с оног света,
кожу ће да нам раздиру
зубићи твога штенета.

Потом долазе још тридесет две песме, распоређене у пет циклуса: „Котрљање клупка“, „Поглед у недоглед“, „Софија и њене кћери“, „Двопев“ и „Шапат из београдске шуме“. Симболика је, као и иначе код Ђога, сложена и вишеструка почев од оне нумеричке, преко номиналне, до смисаоне. Шта је, пре свега, клупко? Нешто што се намотава „око каменчића у недрима“ и што с годинама расте док се његов лирски домаћин смањује. „Клупко је нека врста душевног тумора који испија снагу човјекову“, тумачи Јован Делић у свом садржајном поговору. Може се разумети и као бреме година које се у нама таложе и које нас троше док нас не потроше сасвим. Вероватно су могућа и друга значења – симбол овде није алегорија. Али у сваком значењу неизбежан је меланхолични доживљај пролазности.

Клупко оживљава препознатљиви свет Ђогове песничке митологије и метафорички репертоар његове поетике. Ту су и завичајни биљни и животињски свет, али су ту, у последњем циклусу, појмови и призори урбане свакодневице. А у средишту стоји најкраћи циклус од свега четири песме, док сви остали имају по седам. Али те четири о самом суштаству говоре – о мудрости и њеним кћерима: вери, нади и љубави. Иронично и сетно, елиптично и духовито, горко и голицаво: Док се клупко све брже / низ стрмину суче.

Као и раније Ђогове збирке, и ова је прожета дијалозима с претходницима – Настасијевићем, Црњанским, Попом, Миљковићем. Ту је и омаж песма Јосифу Бродском. Остварено у прожимању архајског и модерног, националног и универзалног, традиционалног и индивидуалног, ово сажето, уметнички згуснуто дело представља зенит једног дугог и истрајног успињања ка врху савремене српске поезије. При крају тог пута долази рекапитулација:

Живех и овако и онако.
Било је како је било
и прошло како је прошло.
Куд год да је отишло,
не вратило се.

А како год је било,
коме право коме криво,
могло је бити,
као што није било,
и горе од горег
и црње од црног.
(Епиграф)

Нема ничег праведнијег него да награда која се зове „Печат времена“ оде у руке песнику који је читавим својим стваралаштвом жигосао извитоперености времена у којем је живео. Човеку који је на то време ударао печат неукротиве песничке речи.

Беседа председника жирија за ПЕЧАТ ВРЕМЕНА из области књижевности

Генерал Радован Радиновић

О ЗАВИЧАЈУ СВАКОГ СРБИНА, КРОЗ ВЕКОВЕ И ДАНАС

Награду Печат времена за 2018. годину, за науку и друштвену теорију равноправно деле академик Владо Стругар за дело Југословенски 1. децембар и Живадин Јовановић за дело 1244 – кључ мира у Европи.

Награђенa књига академика Стругара (на 280 страна) има 648 фуснота, у којима су цитирана бројна документа из домаћих и страних архива и наведено преко две стотине имена страних и домаћих аутора разних струка: историчара, правника, филозофа, политичара, државника и великих војсковођа. Посебну документациону вредност овој књизи даје педесетак фотографија знаменитих личности: владара и војсковођа, са подацима о њиховим политичким и војним улогама и доприносима токовима и исходу Великог рата.

Као што се из наслова може закључити, књига се бави уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а написана је у спомен 100-годишњем јубилеју тог чина. О уједињењу Јужних Словена написане су целе библиотеке, тако да би се могло помислити да се ту нема шта више рећи. Па ипак, дело академика Стругара у којем он обрађује уједињење као процес, а не као догађај, делује свеже и публицистички и књижевно, а емпиријски веома уверљиво и утемељено. У делу се на нов и оригиналан начин сучељавају друштвено-историјске околности у којима је дозревала ујединитељска идеја, с победничком мисијом српске војске и њене врховне команде у стварању услова за уједињење и за одбрану те идеје и тог програма од небројених изазова и сметњи које су им стајале на путу, од унутрашњих до оних спољних.

Као што је већ речено, уједињење је остварено искључиво као тековина бриљантних ратних похода победничке српске војске, од Солунског фронта и Кајмакчалана, преко Битоља и Ниша, до Београда, Новог Сада, Осијека, Загреба, Сплита, Дубровника, Подгорице и црногорског приморја. Слободу и уједињење су та славна војска и њен страдални народ платили небројеним погибијама и другим страшним последицама. Те ратне подвиге и доприносе су јој признавали сви јужнословенски народи које је та војска ослободила дуговековног робијања под аустроугарском царевином. У прилог томе Стругар наводи бројне и дирљиве изразе захвалности које су представници тих народа и покрајина изражавали српској војсци, од Љубљане и Загреба, до Сплита, Сарајева и Дубровника.

Иако је несумњиво био и остао горљиви поклоник идеје уједињења Јужних Словена, академик Стругар није остао и некритички заробљеник те идеје. Свестан је чињенице да је, остајући верна уједињењу, Србија готово изгубила цео 20. век, у којем је требало да жање плодове својих великих ратних победа, извојеваних на правој страни историје. Уместо тога, Србија је своју државност и велике ратне губитке поклонила Југославији, која ће се показати као илузија, па и заблуда и нестати у крви, највише управо оних који су је стварали. О свим екстерним и интерним контроверзама, слабостима и противречјима пред којима се нашла нова држава од њених првих дана, а који ће радикално ометати њено функционисање и стабилност, академик Стругар је нашироко и надугачко писао. Када се то има у виду, остаје нејасно како је Југославија уопште стала, макар и на тако климаве ноге, какви су били темељи те нове државе.

Посебан куриозитет ове књиге је њен језик. Премда смо Стругар и ја рођени на раздаљини од неколико десетина километара, и ако памтим дуго колико и он, мени је тај његов језик недовољно познат. Тај избор речи из неких давних времена, то њихово фино слагање у реченице на посве необичан начин, чини стил Стругарове колико оригиналним, толико и мелодичним. Усуђујем се рећи да Стругар својим писањем, па и усменим беседама ствара неки свој посебан језик, попут Радована Белог Марковића у српској књижевности.

* * * *

Други аутор с којим академик Стругар дели ово престижно признање је Живадин Јовановић, каријерни дипломата, вишегодишњи амбасадор наше земље у разним државама света, од Африке до Канаде. За време оружане НАТО агресије Јовановић је био министар иностраних послова наше земље. Данас је веома успешан председник Београдског форума за свет равноправних, невладине организације коју нико из иностранства не финансира, нити јој програмску концепцију диктирају страни фактори. У његовом награђеном делу 1244 – кључ мира у Европи штампани су текстови који су настали у време када су Запад и НАТО припремали агресију, као и текстови настали током агресије, те њеног наставка другим средствима у протекле две деценије 21. века. У њима су дата аутентична сведочења, из прве руке, судионика свих догађаја о којима сведочи, и то с једне од најзначајнијих државничких функција тог времена.

Централна тема ове књиге је Косово и Метохија. То родно место сваког Србина кроз векове и данас, ма где се он налазио и живео. Косово и Метохија је историјско, културно, цивилизацијско и идентитетско средиште наше државе и народа. Без Косова и Метохије ми Срби не бисмо били то што јесмо. Управо се из тих разлога Живадин Јовановић пита како не изгубити Косово да не бисмо изгубили себе; како га и у ком формату сачувати; како остати и даље истрајати на тзв. европском путу, уз сталне претње отимањем Косова и уз сталне уцене да је цена европских интеграција одрицање од Косова и Метохије.

У одговору на ова питања Јовановић нам нуди оно што нам је већ дала светска организација, а то је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Та резолуција нам нуди суверенитет над Косовом и Метохијом. Позивом на тај документ светске организације једино смо ми власни да одбијемо сваки захтев, сваку уцену и претњу којима се тражи да пристанемо на губитак тог најзначајнијег дела наше државе. Залажући се за стриктно поштовање Резолуције 1244, Живадин Јовановић упућује оштре али добронамерне критике нашим властодршцима због континуираног ружења народа и понављања да смо Косово изгубили у рату, да оно није наше и да није увек кроз историју било наше итд. Јовановић с правом сматра да такво понашање слаби преговарачку позицију наше земље и у народ и у јавно мњење уноси збуњеност и конфузију у погледу тога шта можемо очекивати да добијемо из преговора о решавању тако виталног државног и националног питања. То личи на припреме јавног мњења за губитак Косова и Метохије.

Јовановић се не задржава само на критици већ сугерише и оптимално понашање и залагање. Тврди да питање Косова није ни демократско, ни хуманитарно, ни економско, ни територијално, ни демографско, већ еминентно геополитичко питање. Зато се проблем Косова и Метохије не може решити изван глобалне геополитичке игре великих центара моћи који су одувек имали кључну улогу у замршеном балканском геополитичком чвору, у којем је КиМ централна територија. Зато Јовановић предлаже нашим преговарачима да боље него што су то досад чинили простудирају нова гибања на позорници светске моћи, на основу тих проучавања уоче промене које су у току и које ће се наставити, те да из тих анализа и проучавања на време закључе да светска кретања раде за нас и да нема потребе да се жури са изнуђеним решењима када је још увек однос на глобалном плану на нашу штету, а могао би ускоро да буде у нашу корист. До тада се ваља чврсто држати Резолуције 1244 која нам гарантује суверенитет над целином наше државне територије.

Посебан квалитет награђеном делу Живадина Јовановића даје двадесетак прилога штампаних на крају књиге. Реч је о резолуцијама, плановима, декларацијама, писмима угледних и утицајних политичара и државника итд. Сви ти прилози односе се на разне аспекте политичке и државне кризе наше земље у вези са оружаном НАТО агресијом и њеним последицама, укључујући статус Косова и Метохије. Подаци, ставови, опредељења и сугестије садржани у тим документима могу бити солидна емпиријска грађа за нека нова истраживања наше блиске прошлости. То награђено дело чини још актуелнијим и значајнијим.        

Беседа председника жирија за ПЕЧАТ ВРЕМЕНА из области науке и друштвене теорије

Фото галерија