Трамп против Дојче банке

Тужба најчувенијег клијента (председник САД) против уздрманог немачког финансијског џина и пропала „свадба слонова“: Дуго припремана, и напокон изостала, операција спасавања Дојче банке, зарад њене „шампионске“ промоције, у политичкој режији, припајањем Комерц банке, није окончала драму немачке финансијске иконе, чија судбина је и даље неизвесна

У серији скандала и афера које последњих година прате, и потресају, икону немачког банкарства и (некад) неспорни симбол немачке економске моћи, Дојче банку, још једна, најновија, невоља: банка се нашла на „линији ватре“ у беспоштедном америчком обрачуну демократа с председником Доналдом Трампом.
Иако им је пропало све што су досада покушавали и предузимали, па и најјачи „адут“ с којим су рачунали – да се докажу (сумануте) спекулације о руској умешаности у председничке изборе 2016. у Трампову корист – његови (немилосрдни) политички ривали не одустају и не посустају. Како би било шта „ишчачкали“ у намери да по сваку цену спрече његов поновни поход на Белу кућу (2020), посегли су за Дојче банком: два (конгресна) комитета у којима демократе имају већину захтевала су, судски, од немачке банке да уступи (по банкарским узусима, по правилу, тајни) „досије“ њеног најгласовитијег клијента.

Шиканирање председника

Да би то спречио, председник је пресавио табак и преко адвокатског тима, у име троје деце и седам фирми, тужио Дојче банку Федералном суду, тврдећи да је читав поступак, по њему нелегитиман и незаконит, покренут (само) да би се „председник шиканирао“ и „претресао сваки аспект његових личних финансија“, финансија његове породице и његових фирми, како би се „ишчачкао било какав материјал који би могао бити употребљив“ да се председнику „нанесе политичка штета“.
Банка је пак саопштила да су је представници комитета под вођством демократа позвали још у јануару и захтевали да „појасни пословне везе с Доналдом Трампом“ а „Блумберг“ је информисао да је Дојче банка већ почела „процес предаје докумената“ њујоршком државном тужиоцу. Реч је о документима који се односе на кредите које је банка одобравала Трампу и његовим фирмама. Обично добро обавештени „Њујорк тајмс“ тврди да му је немачка банка позајмила више од две и по милијарде долара, пре него што је постао председник, „упркос бројним сигналима да је Трамп у проблемима“.

[restrict]

Турбулентни односи

Пословне везе и односи Дојче банке с Доналдом Трампом, из времена кад је он био „само“ милијардер увек „жедан“ великих пара (Трамп је њен клијент од 1998), биле су „турбулентне“, у сталним плимама и осекама. Немачка банка га је, и кад су друге, америчке, одбијале да то учине, засипала кредитима спасавајући, понекад, од банкрота Трампову (гигантску) империју.
Међутим, суочавали су се, и сударали, и на судовима. Трамп је тужио банку за изазивање финансијске кризе (не само његове империје), тражећи, на рачун обештећења, три милијарде долара. А банка је захтевала да јој клијент, кад друкчије није могло, уз помоћ суда, врати (позамашне) позајмице. Успели су да се 2010. нагоде. Остала је тајна на којој „ставци“.
Кад је једном ипак дошло до „прекида на везама“, и Трамп потражио другу адресу, менаџери Дојче банке су грозничаво покушавали, и у томе успели, да врате тако звучног клијента. И успели су у томе, ширећи овога пута мрежу на његову кћер Иванку и зета Кушнера.
Банка је, у незајажљивој (и мегаломанској) амбицији да постане шампион на глобалном тржишту, „нападала“ само „срце“ светске финансијске моћи, банкарских опсена, манипулација и превара, Волстрит, у покушају да се ту чвршће „укотви“, и отме од других банака веће парче тржишта и клијентеле.

Рискантна авантура

Традиционално конзервативна, и Дојче банка се упустила у рискантну авантуру прављења (фиктивног) новца ни из чега (фамозни „деривати“) и сваштарење: трговала је (виртуелно) златом и другим металима, некретнинама. Свим и свачим. У контексту тог „модерног“, хазардерског, лихварског и проблематичног банкарског пословања, и „моћи непостојећег новца“, угледни и компетентни „Печатов“ сарадник Момир Булатовић посветио је посебно поглавље о немачком финансијском гиганту (Невидљиви ланци, „Лагуна“, 2018).
Булатовић је, између осталог, констатовао да „највеће чудо у билансима овог финансијског монструма“ (више од 100.000 запослених у преко 70 држава!) представља податак да је Дојче банка била књиговодствено „власник“ (застрашујућих) четрдесет два трилиона долара (токсичних) финансијских деривата: износ 14 пута већи од БДП-а (економски моћне) Немачке, два пута већи од БДП-а целе Европске уније.

Страх од апокалиптичног сценарија

Безглавим уласком у опасну авантуру немачки банкарски див се „ослободио“ амбиције (и илузије) да постане глобални банкарски шампион, али и довео у опасност сопствени опстанак, с катастрофалним последицама: урушавање Дојче банке било би апокалиптично не само за најснажнију привреду Старог континента (немачку) него и за глобални финансијски систем.
Утицајни хамбуршки недељник „Шпигл“ је подсетио, поводом вести да амерички председник Доналд Трамп тужи Дојче банку, да је (некадашњи) немачки (неприкосновени) симбол финансијске моћи само у трговини америчким државним обвезницама губио годишње триста милиона долара, а пре две године су је (надлежне) америчке (судске и финансијске) власти казниле због манипулисања каматама глобом „тешком“ двадесет милијарди евра, од чега је, према „Шпиглу“, највећи део отишао у америчку државну касу.
Једно време су се сустизале и згушњавале информације о егзистенцијалној опасности у коју би Дојче банка могла доспети, највише због мутних послова у које се упустила, разарајућих токсичних биланса, пореских утаја због којих је кажњавана у Америци (Министарство правосуђа САД казнило је 2016. године банку са 14 милијарди, што је већ значило њен стечај, а избегнут је нагодбом да се ова сума преполови!), спекулација да се бавила „прањем новца“, до „дубиозних кредита Доналду Трампу“ („Шпигл“), што је све узроковало драматичан пад поверења у концерн који је важио, и био, симбол сериозности и неупитне сигурности.

Политички покушај спасавања

Ургентно су се, због тога, јавно и у потаји, разигравале могуће операције спаса: банка је одвише велика да би се смела допустити њена пропаст. Влада у Берлину је, у критичној ситуацији, слала сигнале да то неће допустити, што је донекле смиривало температуру на берзама, али политичаре излагало великом ризику. Они би, наиме, у атмосфери драстично нараслог неповерења јавности према банкама – од аверзије до неспутаног гнева – сами били изложени грдним невољама: терет операције спасавања уздрмане банке сручио би се, наравно, на пореске обвезнике, бираче.
У оптицај је пуштена, опет уз државну „асистенцију“, идеја о „свадби слонова“, спајању две највеће (приватне) немачке банке, Дојче банке и Комерц банке. У водећим менаџерским тимовима, а посебно међу запосленима и синдикатима, није било расположења да се уђе у ризичан „брак“. Почетну идеју о томе лансирао је министар привреде Петер Алтмајер (човек од посебног канцеларкиног поверења): у „националној стратегији 2030“ констатовано је да по сваку цену треба не само сачувати него снажно ојачати Дојче банку.

Опсесија о (финансијском) шампиону

У реализацију те идеје срчано је кренуо министар финансија Олаф Шолц, офанзивом снажног притиска на руководства две банке. Тај притисак се, откривају медији, реализовао преко државног секретара у министарству финансија Јерга Кукиса, човека који је у Голдман Саксу (франкфуртска централа) водио сектор трговине вредносним хартијама.
Њих двојица су, кажу, били опседнути идејом о немачкој, „шампионској“, „супербанци“, пренебрегавајући све ризике, и готово упрограмиране последице, таквог подухвата на које су указивали поједини независни финансијски експерти и медији. Упозоравало се на посве различите „пословне филозофије“ две банке и на чињеницу да би се, уместо да (кредитно) брину о клијентима, партнери годинама забављали сами собом.
Као илустрација за ову тезу, спомињан је следећи случај: иако је Дојче банка преузела још пре десет година Пост банку, ова још није потпуно интегрисана у њен систем. То је све допринело да сама, наглашено обазрива, канцеларка Ангела Меркел буде, судећи по медијским информацијама, иако се о томе није оглашавала, такође наглашено уздржана.

Страх од продаје странцима

Уз снажан притисак на руководство две банке, из министарства финансија ширен је, наводно, страх од њихове (рас)продаје странцима. Удео кинеског капитала и посебно (нарастајућег) капитала из Катара већ је осетан у овој банци. Медији су, међутим, упозоравали да нико од (великих) ривала Дојче банке уопште није спреман да уђе у толики ризик њеним преузимањем – највише због страха шта би све могло да исплива из тајних и мрачних банкарских јазбина с обзиром на толику концентрацију отровних деривата – а држава би увек могла да осујети нежељено преузимање Комерц банке будући да располаже највећим појединачним уделом (нешто више од петнаест процената) у њој.
Руководство две банке није, очигледно, имало куд. Њихови експертски тимови добили су задатак да уђу у (обазриве) разговоре ради сондаже евентуалног спајања, о чему је, наводно, требало да се расправља и на скупштинама акционара заказаним за крај овог месеца (23). А онда је стигла вест, управо у време кад се чуло (али независно од тога) да Трамп покушава тужбом да спречи „кооперацију“ Дојче банке с тамошњим судским властима и демократама, да од изнуђене „свадбе слонова“ неће бити ништа.

Ход по мукама

Томе се највише очигледно обрадовао садашњи шеф Дојче банке, први Немац на том положају после неколико странаца (последња двојица били су Енглези, један од њих индијског порекла) Кристијан Зевинг: био је отворено против тог „брака“ сматрајући га „недостојним“ за његову банку.
Највише су се, бар засад, томе ипак обрадовали запослени: фузија је предвиђала отписивање (најмање) тридесет хиљада радних места. Обрадовани су и челни људи Содијалдемократске партије: чудили су се, наиме, упорности њиховог човека, министра финансија да истера проблематичан подухват с (бруталним) отписивањем толиког броја запослених, уочи важних, за ову странку можда судбоносних избора у три покрајине.
Драма Дојче банке није, међутим, тиме окончана, иако су после ових вести њене акције нешто порасле, а Комерц банке пале. Над судбином највеће, и најважније, немачке банке надвијају се и даље црни облаци. Суочена је с око осам хиљада одштетних захтева из читавог света, а спекулације да она у билансима годинама прикрива (огромне) губитке чине своје: вредност акција Дојче банке у последњих једанаест година пала је за деведесет одсто!
Уздрмана немачка банка дрма и Немачку, па последично, с обзиром на њену позицију (најјача економија) у европској фамилији, и целу Европску унију. Банка је својевремено основана (1870. у Берлину) како би се немачка привреда у извозним и увозним пословима ослободила превеликог утицаја (и зависности) енглеских и француских банака. Сада је препуштена, опет, због ослабљене најважније своје банке, превеликом, утицају – америчких банака…

[/restrict]